Nikola Demonja: Rođeni sam emotivac

Saksofonista Nikola Demonja, koji svira u bendu iz emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, otkrio nam je kako se on i njegova supruga Ana Štajdohar snalaze u ulozi roditelja šestomesečne Nije, ponešto o saradnji s Ivanom Ivanovićem i svojoj muzičkoj karijeri, a saznali smo i da je rođeni emotivac.

Kada je njegova ćerkica Nia nedavno navršila pola godine, Nikola Demonja je na Twitteru napisao: „Danas nam je šest meseci. Najlepših i najkraćih šest meseci. Mnogo je brzo prošlo“. Razgovor s njim smo zato počeli pričom o najvećim promenama koje on primećuje kod sebe i svoje supruge Ane Štajdohar, posle tih „najbržih šest meseci”. „Na prvom mestu je promena prioriteta. Manje vremena trošim na neke suštinski ne toliko bitne stvari, koje samim tim polako gube na značaju. Ali najveća promena desila se mojoj supruzi. Ana je od ’kako ću, da li ću umeti, znati, moći…’ postala predivna mama, koja je zaljubljena u svoju bebu. Sve ume, zna, može i hoće i to – toliko da jedva čekamo još bebica, pod uslovom da sve bude u redu da nam se ta želja ostvari.”

Bezbroj žena ste raznežili toplim komentarima i fotografijama na društvenim mrežama. Jeste li se, pre no što ste počeli tako otvoreno da govorite o svojim osećanjima, premišljali da li da to činite ili ne?

Ta iskrenost je mač sa dve oštrice. S jedne strane, mnogo ljudi to vidi onako kako ja pokušavam da dočaram, pa se stvori fina energija u razmeni mišljenja, ali – s druge strane – pojave se i individue koje, jednostavno, u svemu vide razlog za zlo. Jednom prilikom sam povukao paralelu između, igrom slučaja nastale, gotovo identične fotografije Jelene i Novaka Đokovića i naše. Našalio sam se kako nas kopiraju. Veliki broj ljudi je shvatio šalu, koja je suštinski bila maksimalno očigledna i zahtevala je minimum inteligencije. No, bilo je i onih koji su mi pisali neverovatne bljuvotine i uvrede, neki su mi, verovali ili ne, čak i pretili, jer u njihovim izopačenim mislima – ja sam uvredio njihovog heroja. Takvi momenti su grozni i dovode do pitanja vredi li sve to uopšte trpeti. Ipak, mnogo je više dobrih, normalnih ljudi, pozitivne energije… Zbog njih neću odustati, jer mislim da svako koga izvestan broj ljudi prati na društvenim mrežama snosi odgovornost u pogledu plasiranja informacija i razmišljanja. Moj izbor je da budem selektivno pozitivno orijentisan i, koliko je u mojoj moći, nekome ulepšam taj trenutak koji je posvetio čitanju nečega što ja pišem.

Da li ste oduvek bili toliko emotivni?

Rođen sam kao emotivac i odavno mi je jasno da ću kao takav i umreti. A otkada sam otac, to je samo prešlo na neki, meni novi, nivo.

Pomenuli ste najbržih šest meseci. Pomislite li nekad da će brzo proći i šest godina, pa deset i Nia će postati tinejdžerka… Plašite li se da ćete, zbog silne ljubavi i pažnje, biti posesivni?

Iskreno, uopšte ne razmišljam o tome. Za svaki period koji je iza nas čini nam se da je brzo prošao. Primera radi, kad sam odlazio u Holandiju da studiram, imao sam utisak da se diplomski ispit nalazi ”negde iza silnih brda i mora, sakriven u gustoj šumi nepredvidive budućnosti”, a od kraja fakulteta prošlo je već devet godina. Dakle, sve je relativno… Želim maksimalno da se posvetim sadašnjosti i, koliko je moguće, uživam u njoj.

Kad ste bili dečak, da li ste vaspitavani u stilu da i muškarci treba da pokazuju emocije?

Ne, vaspitan sam u pravcu intelektualnog razvoja kroz učenje i rad i emotivne slobode. Pokazivanje emocija je stvar mog izbora. Jasno mi je da muškarac, u našem društvu, svoju muževnost pokazuje upravo suzdržanošću, bez preteranog ispoljavanja emocija. Sve drugo se ne uklapa u šablon, ali mene to zaista ne dotiče. Mislim da sve pozitivne emocije treba deliti s ljudima oko sebe. Lepih stvari, jednostavno, ne može biti previše.

Jednom prilikom ste rekli: „Svi smo mi jedinke, svi smo originali, i nemoguće je pronaći osobu koja će se s bilo kim od nas sto posto slagati uvek i u svemu. Zato je dobro naoružati se strpljenjem, ostaviti prostora partneru i imati svoj prostor“. Da li ste ovo znali i pre no što ste upoznali Anu?

Anu sam upoznao sa 23 godine. Realno, pre toga nisam znao ništa, previše sam bio mlad. Od početka naše veze nekako smo znali da je to to, a sve ostalo se izrodilo iz želje da tako i bude.

„Ostaviti prostora partneru i imati svoj prostor“ – divno zvuči, ali kako se to sprovodi u praksi?

Mislim da ljudi nikada ne treba da beže od sebe, nego da budu to što jesu, a voleti – između ostalog – znači i znati kad partnera ostaviti na miru, kada ga osloboditi svojih očekivanja, a misli projektovati na važnije stvari. Ne slažem se sa svim stvarima koje moja supruga radi, i obrnuto, ali se trudimo da prihvatimo da na putu zajedničkih želja i ciljeva imamo i neke individualne stanice.

Oboje ste vrlo privlačni. Da li ste u samom startu „dogovorom“ isključili ljubomoru?

Isključili smo je time što jedno drugom ne dajemo povod za nju.

Razgovor smo počeli vašom spremnošću da pokažete emocije. Da li to činite i u prijateljstvima, pa i u poslovnim odnosima?

U prijateljstvu da, u poslu apsolutno ne – iako to može da zvuči paradoksalno, budući da je moj posao satkan od emocija. Muzika je emocija. Bar je ja tako doživljavam.

Ove godine će biti dvadesetogodišnjica vašeg dolaska u Beograd. Da li vam je to vreme prošlo brzo ili vam se čini da ste rodni Sisak napustili „u prošlom životu“?

Sisak je zacementiran u mom prošlom životu, ali ne iz perspektive vremena već zbog negativnog konteksta koji je sveprisutan pri pomisli na taj period. Bio sam dete kad je rat počeo. No, bez obzira na to, sećam se kako su izgledali ljudi koji su se na pomen svoje države, svoje zemlje Jugoslavije, osećali bitno i ponosno. Danas to ne postoji ni u jednoj državi nastaloj raspadom one velike. Volimo mi našu Srbiju, Hrvati Hrvatsku… ali naše državice se guše u kriminalu, nepotizmu, primitivizmu, u cunamiju negativnosti i večitom paklu problema, koji su nam vešto podmetnuti, ne bi li ovo vreme koje smo dobili na dar da ga na ovoj divnoj planeti provedemo uspešno robovali interesima zna se kog dela sveta oko nas.

Šta mislite da je na vas najpresudnije uticalo – godine provedene u Beogradu, studentski dani u Amsterdamu ili nešto treće?

Uvek mi fale reči kada pokušam da opišem koliko je studiranje u Amsterdamu bitna epizoda mog života, ali – gledajući iz današnje perspektive – ne mislim da je taj period značajniji od bilo kog drugog. Odrastanje u blokovima Novog Beograda, s muzikom Milana Mladenovića u slušalicama, sa režimskim ekponentima za vratom pri pokušajima organizovanja srednjoškolskog Otpora, s kukavičkom agresijom najvećeg zla modernog sveta na našu zemlju 1999. godine – od deteta brzo napravi čoveka. Mladog, ali sa stavom. Takođe, sve što sam prošao otkako sam se 2006. godine vratio u Beograd – ogromno je iskustvo.

Posle kog koncerta ili nastupa pomislili ste da to postaje karijera o kakvoj se sanja?

Ne mislim da o mojoj karijeri bilo ko treba da sanja. Klinci moraju da jure svoje snove, da žele više nego što imam ja ili bilo ko drugi, jer i ja sam svoju priču maštanjem projektovao a radom sazidao. Želeo sam da završim fakultet u inostrantsvu i da se vratim da sviram velike koncerte s našim pop zvezdama. Posle Zdravkovog koncerta na Marakani 2007. godine, jasno mi je bilo da je to – to. Treba imati u vidu i to da sam zvezdaš, još iz onog ”prošlog života”, tj. detinjstva u Sisku.

Retke su saradnje koje traju osam godina, kao vaša sa Zdravkom Čolićem.

Velika je čast sarađivati sa zvezdom kao što je Čola i zadovoljstvo znati čoveka kakav je on. Na njegovu karijeru, dostignuća i poslovne kvalitete ne treba trošiti reči, jer je svima jasno da je on u tom smislu najveći. Ali ono što me kod njega možda i najviše ”kupilo” jeste njegov odnos prema muzici, nastupima, probama… On svojoj publici uvek daje 101% sebe, bilo da nastupa pred hiljadu ljudi u Luksemburgu ili pred 120.000 na Ušću. Iako je razlika u godinama između nas na papiru velika, jer Zdravkova turneja XPutujući zemljotresX je punila stadione po Jugoslaviji pre nego što sam ja rođen, to se u saradnji ili komunikaciji ne oseća. Uz poštovanje svih drugih pevača s kojima sam radio i radim, Zdravko Čolić je ipak jedan jedini i neponovljiv.

Svojevremeno ste rekli da najboljim odlukama u životu smatrate odlazak na studije u inostranstvo i što ste pomogli Ani da oformi bend za emisiju Ivana Ivanovića. Da li i danas tako mislite?

Da, apsolutno.

Kroz tu emisiju prošlo je mnogo zanimljivih ljudi. Da li je neko na vas ostavio poseban utisak, da li vas je neko prijatno iznenadio ili možda razočarao?

Ivan je, zajedno s ljudima koji rade ovu emisiju, zaista uspeo da dovede neverovatne goste. Na mene je najjači utisak ostavio Sting, delom zato što je bio prva svetska zvezda u emisiji, ali i zato što je jedan od muzičara koje najviše poštujem. Bilo je, naravno, i gostiju koji nisu baš vladali manirima, ali ne bi bilo profesionalno da ih pominjem, niti se oko toga preterano uzbuđujem. Nama je samo važno da dobro odradimo svoj deo posla. Mi muzičari smo, kao deo Ivanove ekipe, zaštićeni od eventualnih izvoljevanja ili neprimerenog ponašanja, ko god da je gost, jer Ivan ima takav stav. Međusobno se pomažemo i čuvamo. Nije njegova emisija slučajno toliko dobra. On u svakom trenutku kontroliše sve i zna šta je najbolje i za emisiju i za ljude koji je rade.

Razgovarala: Brankica Treskavica
Foto: Stefan Koković, Life Content, Instagram