Olivera Jokić: U jogi sam pronašla oslonac

Razgovarala: Brankica Treskavica

Kad s nekim ljudima dugo sarađujete, saznate šta vole, šta ih raduje, kako provode slobodno vreme… I ne primetite kada se to desi i kako, ali mnoge poslovne razgovore završavate dogovorom za odlazak na kafu, fitnes, putovanje…

Kad otkrijete da je neko sjajan sagovornik za mnoge, a ne samo biznis teme, onda poželite da ga i drugi ljudi upoznaju u tom svetlu.

U našem slučaju, ta želja se pretvorila u ovu rubriku, s kojom ćemo – na portalu „Lepote i zdravlja“ – počinjati svaki radni ponedeljak.

Olivera Jokić je PR menadžerka kompanije Strauss Adriatic, koju znamo već godinama. U stvari, verovatno smo je upoznali čim je došla u ovu firmu, a to se desilo pre više od decenije. I tada i sada utisak je isti – ona je rođena za taj posao.

„Volim ljude i komunikaciju s njima, a moj posao podrazumeva upravo to“, kaže Olivera. „Svakodnevno kontaktiram kako s kolegama u firmi, tako i sa saradnicima van nje. Od mene se ne očekuje da znam sve, već da znam kako da dođem do informacija“.

■ Intenzivna komunikacija, ma koliko u njoj uživali, ume da nas umori.
Nesporno je da svaki odnos sa ljudima podrazumeva razmenu energija. Neke od energija s kojima se srećem su divne i sa tim ljudima poželim da dugo boravim, a s nekima provodim onoliko vremena koliko je neophodno da bi se posao završio.

■ Kako nadoknađujete „uzetu energiju“?
Svakog jutra se zapitam – šta me danas čini srećnom. Treba imati više „alata“ kojima ćemo sebe usrećiti, jer neki deluju brže, a neki sporije. Sve ovo je poteklo od pitanja „šta me čini srećnom“, koje mi je svojevremeno postavio jedan prijatelj. To me je navelo da se zapitam šta je to – zaista. Svi mi, u određenim periodima života, shvatimo da ono za šta smo mislili da nas usrećuje, nije trajno. Ta kategorija je podložna promenama, pa nas sutra može radovati nešto prema čemu smo danas ravnodušni i obrnuto.

■ Šta se danas nalazi u vašoj „alatnici“?
Joga je jedan od segmenata. Drago mi je da sam imala mogućnost da završim školu Dragana Lončara, koji je po mom mišljenju najbolji joga učitelj na ovim prostorima. Jogom možete početi da se bavite u svakom životnom dobu i raditi je celog života, bez bojazni da ćete preterati, jer telo najbolje zna šta mu prija, a šta ne.

■ Bilo bi dobro kada bi i naš mozak pravio tako jasnu podelu.
Pravi je, ali se mi njime ne bavimo na taj način ili ne prepoznajemo signale koje dobijamo. Svi imamo otpor prema nečemu, samo odbijamo da to priznamo. Sasvim je svejedno da li je reč o hrani, ljudima, poslovima, vežbanju… No, da se vratim na jogu. Postoje periodi kad jednostavno ne stižem da se njome bavim, ali telo pamti, pa kad joj se vratim – nemam nikakve probleme. Joga može da se radi bilo kada i bilo gde, jer postoje čak i vežbe koje mogu da se izvode dok sedite u kancelariji ili u kolima. Ja sam u jogi pronašla oslonac, a moje telo i moj intelekt je prepoznaju kao uživanje koje uvek okrepljujuće deluje na mene. Namerno sam navela jogu kao primer, jer ona kod mene ujedinjuje duh i telo.

■ Oni, koji vas dobro poznaju, kažu da je vaš stan vaša „lična karta“.
Podrazumeva se da se okružujete stvarima koje prijaju vašem oku i uhu, a jako vodim računa i o mirisima. Mnogo putujem, a sa svih tih putovanja donosim interesantne stvari. Kod mene nema standardnog svetla, već uživam u onom koje proizvode razne lampe – lava, Tesline, sa šljokicama, one koje menjaju svetlo ili se na njima okreću kristali… Naravno, veoma je bitna i muzika, a neverovatno je šta može da vam pruži zvuk vode ili talasa. U zavisnosti od doba dana ili godine, kao i mojih osećanja, mogu da stvorim atmosferu koja mi odgovara. U kancelariji nemam toliko tih mojih „igračaka“, ali uvek je tu muzika i poneki detalj koji me relaksira. Mislim da prostor koji nas okružuje mnogo govori o nama i zato mislim da je važno da, pre svega, nama prija. U tom slučaju će se i drugi ljudi u njemu osećati prijatno.

■ Da li ste pomenute vidove relaksacije zavoleli tokom godina provedenih u Južnoj Africi?
Verovatno, jer je to prelepa i posebna zemlja, po mnogo čemu drugačija od naše. Prva razlika je što je tamo devet meseci leto. Pred vašim očima se ukazuju neverovatni prostori, osećate divne mirise rastinja, jer tamo nema šta ne raste, boje su čarobne, nikad nije oblačno, noću je nebo puno zvezda… Johanesburg je na 1700 metara nadmorske visine, pa imate osećaj da možete da te zvezde dodirnete. Ljudi su dobronamerni i uvek nasmejani. Kod njih postoji nepisano pravilo da se sopstveni problemi ne iznose u javnost. Ako nekoga nešto muči, to neće znati niko osim njegove porodice i najbližih prijatelja. Oni smatraju da ako nemate nešto lepo da kažete o nekome, onda ne treba ni da govorite i da – kad ste neraspoloženi – ne treba da izlazite iz kuće. Kad si već izašao i došao na posao, okolini pruži prijatnost. Zaista se trude da svako svakome ulepša dan. Tamo će vam u radnji ili shopping centru neko prići i dati kompliment. Ne moraju da vas poznaju da bi vam rekli da imate lepu frizuru, da im se dopada to što nosite ili vaš parfem. Kod nas je malo drugačije, ljudi više vole da kritikuju, a ako bi se potrudili – videli bi da svakome može da se kaže nešto lepo.

Johanesburg, Južna Afrika

Članak se nastavlja posle reklama

■ Koliko često idete u Južnu Afriku?
Ni približno onoliko često koliko želim. Poslednji put sam bila pre tri godine, ali planiram da odem za Novu godinu i unapred se tome radujem.

■ Da li vam je, pre jedanest godina kada ste se vratili u Beograd, bilo teško da se naviknete na ovdašnji život?
Budući da sam u inostranstvu provela sedamnaest godina, što je bilo gotovo pola mog dotadašnjeg života, jezik je bio jedino što me je vezivalo za naše ljude. Period odrastanja, koji sam imala u bivšoj Jugoslaviji, bio je potpuno drugačiji od onoga što me je dočekalo kada sam se vratila. Pune dve godine sam se navikavala na novi sistem vrednosti i odnose među ljudima. Naravno, na svakom mestu možete pronaći ljude slične vama, sa energijama koje vam prijaju, ali je potrebno vreme da se otkrijete. Ova priča nas je dovela do još jednog jako važnog vida relaksacije, a to su energije ljudi koji nas okružuju, bilo poslovno, bilo privatno. Naravno, mnogo toga zavisi od nas, jer verujem da čak i od onih sa kojima naizgled imamo problem možemo nešto da naučimo i da nisu tu bez razloga.

Johanesburg, Južna Afrika

Foto: PR, Privatna arhiva