Reportaža: Terraneo fest, četvrti dan

Piše: Žikica Milošević

Sve sam crnji i sve sam vitkiji!“, omaklo mi se kada sam se pogledao u ogledalo posle 3 dana Terranea. Nije što nešto hoću baš da smršam, niti volim preplanulost do krajnjih granica, ali ovo je kolateralna posledica Terranea: sve vreme si na plažama, Olimpijada je u zapećku, zaboravljaš da jedeš, ako i jedeš, jedeš malo, jer je vrućina a i sve ti je zabavno. Pune su ti oči danju lepota Starog grada (sav od sivog kamena sa zelenim kapcima od drveta), crkvica i tvrđava, mačaka u uzanim uličicama i sjajnih pogleda koji pucaju na grad sa okolnih uvala i otočića, pa zaboravljaš da jedeš. Noću slušaš muziku pa zaboravljaš da jedeš. I pola sata hoda do Terranea svakog dana od centra, i pola nazad, i pola sata hoda do plaže rivom i Starim gradom uz slikavanje, pa plivanje… Eto, Terraneo ima i „modno-zdravstvenu“ notu, jer se vratiš sa festivala zapravo kao sa klasičnog mora, ali ispunjeniji. Svirke uz brčkanje, koncept je uspeo.

Hrvatska scena je danas jako dobra i vidim je kako se račva u dva smera: prvi je sjajan elektropop, koga nije bilo ovde (Lollobrigida, Nipple People, Hemendex) a drugi je ono što više komunicira sa masama, „dobra zabava“ sa eventualnim socijalnim temama (hip-hop ili tropical sound, ili neka fuzija). Iskreno sam naklonjen prvoj opciji, i jako me raduje činjenica da će baš Zagreb biti domaćin jednom festivalu synthpop zvuka sa ovih i inostranih prostora uskoro, a u ovu drugu grupu ubrajam Jinx, Eda Maajku, Dječake i one koji počinju današnji program, Elemental. Ženski princip i muški princip se dopunjuju i dižu masu. Šteta što je toliko rano, ipak je 21:30h ali energija doseže oni koji je žele primiti.

Na Aqua Stageu počinje Jon Spencer Blues Explosion. Zanimljivo da ima stejdževa po svim osnovnim elementima, Terra (zemlja), Aqua (voda), Aero (vazduh) ali jedan fali. Predlažem i 4. stejdž organizatorima sledeće godine, onaj posvećen Vatri, kako god ga nazvali, na latinskom ili nekako drugačije. Popuniće ceo krug elemenata, ako ne računamo Milu Jovović. Ljubav ionako morate sami dodati da bi život imao ikakvog smisla. Elem, Spencer. Jako dugo su me, moram to priznati, drugari koji su slušali the Smiths i The Cure „davili“ svojim iznenadnim otkrićem ovog benda i zvali me kod sebe da mi puste „sjajnu stvar koju su otkrili“. Priznbajem da nisam shvatio zašto. Ali, na svirci… Wow. Oduvali su. Jako su dobri uživo. Ovo i nije muzika za ploče, kasete, diskove, mp3, i-pod, Winamp. Ovo je za binu i prženje. Vrlo moćno. Doduše, ima onaj element white trash estetike, posle pola sata ti dođe da odeš do prve plavuše i kažeš joj: „Mala, ja se ne brijem, ne šišam, ne kupam, ali imaću te večeras! A ti ćeš mi sutra ispržiti omlet za doručak, jasno?“. Potpuno onaj američki kaubojski mačo stav. Da ne grešim dušu, vrlo umetnički obrađen. No, jedan deo mene se raduje ideju da ne mora da se kupa, brije, šiša ni trudi oko žene, a dobiće sve, pa još i omlet ujutru.

Wild Beasts su prijatno iznenađenje. Zapravo nisu jer sam i znao da su sjajni. Divni za letnje veče, popični i „skupi“ u isto vreme. Da, to je Britanija. Dobili su nagradu 2011. za „art and performance“ u Londonu, a bogme bih im i ja dao nagradu. Jedan od najinteresantnijih bendova današnjice.

Swans su legende buke i psihodelije, ali nisam siguran da im je neko objasnio da je ovo festival i da od cele karijere koja potiče još od 1982. trebaju da izvuku samo srž, jer mi znamo srž. A nisam siguran ni da li je njima uopšte stalo da se dopadnu, jer su previše kul da bi se dopadali nekom. Buka i distorzija, samo za sladokusce pravca.

Vrhunac večeri je The xx. Drugarica pored mene mi kaže da je to najbolji koncert svih vremena kome je prisustvovala. OK, i ja se gađam sličnim izjavama često. Stvarno je dobar, mračan, britanski, artističan ovaj bend. Milion ljudi. Atmosfera opija, hipnotiše. Dobro, nije baš kao Joy Division, ali nije ni daleko po stupnju hipnoze.

Parov Stelar Band zatvaraju svirke dobrim raspoloženjem. Odlazimo na DJ set. Stotine ljudi plešu sami sa sobom. Svako je u svom svetu. svako ima svoj ritam. Retko ko gleda drugog. DJ je dobar i ples je iminentan. U jednom trenutku uranjam u ples i prepuštam se. Pola sata kasnije budim se i vidim da su svi na istim mestima i da je sve nekako autistično, opet svako u svom svetu. Jedan kosooki Azijat gleda sve sa smeškom, valjda mu se dopada sloboda kojom devojke plešu. Ali, ostaje sve jalovo, dođe mi da mu kažem. Voleo bih da me neki DJ set demantuje i da se energija prelije iz tela u telo, i da se ljudi zbliže. OK, next set, next time. Give dance a chance.

Opet plaža, opet ovo ultraslano Jadransko more, jedno od 3 najslanija na svetu, koliko znam. Opet sunce i vetar, i ispucale usne, i čekanje večeri. Samo što je poslednje veče zatvaranje i nema koncerata. Gotovo je. Chill out. Par DJ setova i nema više. Pa ipak, koncerti uz brčkanje su sjajan koncept. Tek 2 godine ima mali Terraneo? Ala je napredovao od prošle! Bravo! Vidimo se sledeće godine, nadam se.

Za kraj, uzeo sam flomaster i na platnu gde svi pišu svoje utiske sa festivala i napisao ćirilicom „Теранео, воли вас Србија!“. Rekao sam to svojim šibenskim domaćinima. Rekli su uz osmeh: Bravo, care, ništa autentičnije i lepše nisi ni mogao reći!
I think that life COULD be sane again.

Foto: Walter Sirotić, Nikola Zelmanović, Tomislav Sporiš, Zvonimir Ferina

Zahvaljujemo se autoprevozniku “Lasta” na realizaciji reportaže. www.lasta.rs