Tihe PLJAČKE koje ne primećujemo

Osim ako niste bezobrazno bogati i bahati, verovatno ste već primetili da neke stvari koštaju mnogo više nego što zaista vrede. Pa ipak, iz nekog nepoznatog razloga, svi se uvek hvatamo za novčanike i nastavljamo da plaćamo, ne pitajući se zašto. Izdvajamo 10 „najbezobraznijih“ tihih pljački čije smo žrtve svakog dana.

1 Kokice na ulici i u bioskopu
Počnimo od benignog. Koliko košta kukuruz kokičar ili pak kokice kada ih kupite u prodavnici? Malo! Naravno, jeftine su zato što zapravo kada jedete kokice, vi jedete – vazduh. Vazduh okružen tananom opnom lagane bele pene, sa malo kalorija. Ali, kada se nađete na ulici ili u bioskopu, kesa kokica vas može koštati od 50 do 100 dinara, koliko i kesica čipsa, parče pice, 100 g kvalitetne čokolade ili nešto drugo mnogo hranljivije i „konkretnije“. Niko ne zna zašto, ali iz nekog bizarnog razloga, šetači kroz grad i posetioci bioskopa kao da uživaju kada daju ovu ne tako malu sumu novca za nekoliko grama i kalorija ničega. Štos je u sledećem: dok gledate svoj omiljeni film ili šetkate kroz grad, kokice su idealan saputnik, jer su vam stalno u ustima i čine ih „zaposlenima“, a od svog tog žvaćkanja nećete dobiti na težini. Ali, ipak… Prosečna zarada prodavaca kokica, imajući u vidu da ih kupuju na veliko, ili da ih sami prave od kukuruza, jeste astronomskih 1275 odsto! Kesice kokica su zaista „zlatna koka“.

2 Čestitke
Ne mislimo na obične razglednice, mislimo na sjajne komade kartonskog papira presavijenog napola. Otkad to presavijeni papir formata A5 ili A4 košta 100, 200, 300 dinara, pa sve i sa štampom? Pa, toliko košta i jedan časopis od stotinak strana u boji! Ali, kada se neko doseti da stavi sličicu slatkog mačeta ili nekog crtanog junaka u komičnoj pozi, sa duhovito napisanom porukom, dobijamo neodoljiv proizvod i niko se ne pita zašto to toliko košta. Ako uzmemo da je cena papira, štampe i ideje znatna, ipak je dobit na jednoj čestitki za onoga ko je pravi oko 200 odsto.

3 Luksuzne hotelske sobe
Šta uopšte čini jednu hotelsku sobu? Obično ljudi kažu: to je mesto gde ću da prenoćim, da se istuširam i da se odmorim. To su četiri zida, krevet, kupatilo, ormari, ogledalo… Ali, kako to neka četiri zida vrede 10 evra, a neka druga četiri zida 200 ili 2.000 evra? Zašto ponekad plaćamo 300 evra noćenje u hotelu od pet zvezdica, sa 50 kanala na TV-u koje i ne pogledamo i ne razumemo, sa čokoladicama ili voćem na policama koje ne pojedemo, mini-barovima, saunama i masažama koje se naplaćuju, povrh svega?! Ima lepe krevete koji su ekstraudobni? Pa, osim ako nisu ekstraneudobni, uglavnom vreme na njima provedemo spavajući, pa ih nismo svesni najveći deo vremena. Dakle, osim prestiža i kratkotrajnog uživanja u luksuzu, nema razloga da za hotele dajemo toliki novac, kojim bismo mogli da opremimo ceo stan u maniru te iste hotelske sobe.

4 Hrana u restoranima
Slično je i sa restoranima i hranom u njima: neka jela, savršeno dizajnirana, poslužena u savršenom ambijentu platićete koliko i dobar komad odeće. Plaća se sve: od uniformi konobara do činjenice da ste viđeni na dobrom mestu i da se, makar na tren, osećate kao deo „više klase“. Ali, postoji i kontratrend, kojim pokušava da se zaustavi pljačka. U Velikoj Britaniji i SAD otvaraju se „podzemni restorani“, koji se zovu „supper clubs“ i imaju za cilj da „prozru“ ovaj mehanizam precenjene restoranske hrane. Kako rade? „Podzemni restoran“ nije pod zemljom, ali nije legalan: to je jednostavno nečija kuća, u kojoj domaćin kuva i služi goste, a vi mu plaćate kao u restoranu. „Plaćao sam ranije 15 puta veću sumu za jelo koje je 15 puta bezukusnije“, rekao mi je jedan od posetilaca „tajnih restorana“ po izlasku sa večere.

5 Kertridži
Revolucija u proizvodnji jeftinih skenera i štampača samo je prividna. Možete kupiti iznenađujuće jeftin ink-džet štampač u boji u lokalnoj prodavnici hardvera, ali nemojte tako brzo organizovati žurku da to proslavite. Pljačka tek sledi. Kompanije koje prave štampače ne zarađuju novac na mašinama (štampačima), već na – mastilu! Tokom radnog veka vašeg štampača, verovatno ćete platiti više od 500 odsto cene štampača za – kertridže i njihovo punjenje. Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji. Navlačenje mušterija nalik na kupovinu na rate: dajete veliki novac, a da i ne primetite to.

6 (Pre)skupi automobili
Zar vozila ne služe da bi se stiglo bezbedno od tačke A do tačke B? Zašto davati ušteđevinu od 20.000 ili 50.000 evra, koja vam, uzgred budi rečeno, može omogućiti da obiđete skoro ceo svet? Pa opet, marke su neodoljivo privlačne! Jasno nam je da Fiat Punto ili Dacia Logan mogu da koštaju 7.000 evra, jer jedna mašina i može da vredi toliko, kada se sabere materijal i rad. Ali, šta čini jedan auto od 50.000 evra toliko skupim? Nedavno su Indijci izbacili na tržište model Tata Nano koji košta oko 2.000 evra – idealan za gradsku vožnju. I po ceni koja je, po našem mišljenju, sasvim moralna. Istina je da jeftina kola uopšte nisu toliko lošija od skupih. Osim ako ne želite da živite u automobilu.

7 Odeća za decu
A zašto je odeća za decu, koja ima sigurno u sebi drastično manju količinu materijala nego ona za odrasle, podjednako skupa kao i odeća za njihove mame i tate? Ovu misteriju nije mogao da reši ni Artur Klark… Jednostavno, toliko volimo svoju decu i želimo da ih vidimo lepo obučene, da nam podvaljuju mikroodeću po tri ili četiri puta većoj ceni od stvarne. Ili je, možda, šivenje malih odevnih predmeta mnogo teže, komplikovanije? Pretvaraćemo se da verujemo da u tom grmu leži zec.

8 Biznis-klasa u avionima
Čitamo na veb-sajtovima i u oglasima bombastične naslove ovakve sadržine: „Specijalna ponuda! U biznis klasi od Beograda do Moskve/Pariza/ Stokholma… (dodajte sami destinaciju) za samo… 586 evra!“ Molim? Da li je neko voljan da objasni u čemu se boravak od dva ili tri sata u nabijenoj čeličnoj ptici na 9.000 metara razlikuje od leta u običnoj, ekonomskoj klasi? Po većem razmaku između sedišta? Boljim jelima? Viskiju i neograničenom piću? Sedištima koja se spuštaju? Sve je to lepo, ali za dva sata nije moguće ozbiljnije se okoristiti, kako kaže ekonomska teorija, ni o jednu ponudu od svih ovih gore navedenih. Koliko viskija možete popiti da se ne napijete instant brzinom za dva sata? Koliko vam je bitno jelo kada jedva čekate da uživate u gastronomskim dražima države u koju putujete? Da li ćete stići da se izležavate? Sve bi ovo bilo malo prihvatljivije da je reč o noćnom interkontinentalnom putovanju, gde biste mogli da se izvalite i spavate, a da vam neko pušta filmove i muziku, donosi grickalice i viski pre spavanja.

9 Ekonomska klasa u avionima
Inače, ni proračun ekonomske klase u avio-industriji nije niti pošten, niti jasan. Kako tumačite da ćete kupiti kartu za 100 evra ako je avion još prazan, a za 500 evra ako je avion skoro pun, pa makar ta dva sedišta bila i – jedno pored drugog? U autobusu i vozu je jasno, svako sedište vredi recimo 550 dinara na liniji Beograd-Novi Sad, i to je to. Dok se ne prodaju sve sedišta. Ako je navala, pošalje se još vozila i gotova priča. A ovde? Postoji jedna šaljiva priča koja kaže da kada bi moglo sve na svetu da se prodaje kao avio-karte, nastao bi kompletni haos. Evo primera: kada bi se farbe kupovale kao aviokarte, čovek bi ušao u farbaru i zahtevao kanticu farbe. „Molim vas, kanticu farbe“. „A za kad vam treba?“, pitao bi prodavac. „Pa, kupiću je sad, platiću je odmah“, odgovorio bi čovek. „Ne pitam to, već kada mislite da farbate?“, pitao bi opet prodavac. „Kakve to veze ima? Hoću kutiju farbe, pa ću farbati kad mi se ćefne: sutra, za četiri meseca, danas, sledeće godine!“, uzrujao bi se kupac. „Ne, ima i te kakve veze! Ako ćete da farbate danas, farba je 1.000 dinara, a ako želite da farbate za šest meseci, onda je 45 dinara!“, smisleno bi odgovorio prodavac. „Čekajte, je li to neka drugačija, bolja farba, koju mi nudite za farbanje kuće danas?“, preneražen bi bio nesuđeni farbar. „Ne, gospodine, to je ista farba.“ Još jednom, ima li uopšte smisla određivanje cena aviokarata?

10 Fensi satovi
Lepo je što je neki tamo Džems Bond nosio neki skupoceni sat, koji vredi kao omanji auto, ali zašto nam je potreban nepromočivi sat sa mehanizmom otpornim na atomsku bombu koji su napravili švajcarski majstori iz porodične manufakture, kada je moguće kupiti odličan originalni sat od 100 evra koji pokazuje tačno vreme i radi na kvarcni mehanizam? Nisu li kineske radnje u kojima se nalaze „brendirani satovi“ po ceni od 350 dinara pomalo ogolele celu ovu industriju? Koji deo sata ja plaćam majstoru za njegov rad i materijal, a koji za njegov raskalašni život u Alpima? Ili plaćam preplaćenim menadžerima koji žive od snobizma „malih“ ljudi? Ipak, slažemo se da je dekin sat od 5.555 evra fascinantna stvar koju vredi naslediti i proslediti unucima, ali em što je deda mogao da uloži pare u nešto konkretnije, em što je nošenje preskupog sata na ruci večita opasnost za onoga ko ga nosi. Naročito na putovanjima. Ako vaši biznispartneri ne umeju dovoljno da cene original, pljačkaši i džeparoši sigurno imaju mnogo istančanije oko za detalj!