U roditeljskom gnezdu sa 30+

Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut

Ustaju u podne, razvlače se po krevetu još sat vremena, u kuhinji ih čeka lepo serviran ručak, onda odlaze do grada i s društvom ostanu do kasno u noć. Ovako danas živi sve više tridesetogodišnjaka u Srbiji. Ko je kriv – roditelji, deca ili ekonomska kriza?

Mnogo je onih sa sindromom produženog detinjstva, koji znaju da bi, kada bi se odselili, samo udarili glavom u zid. Ne usuđuju se, a roditelji ih u tome često i podržavaju.

– Otkad sam odrastao i uozbiljio se, u mojoj kući vladaju neprirodni odnosi. Roditelji me gledaju kao dete, iako uskoro punim 34 godine. Sprečen sam da radim ono što želim, devojku ne dovodim kući, s drugarima se viđam negde drugde, a o gledanju filmova ili igranju igrica na računaru do kasno samo mogu da sanjam. Moram da imam obzira prema mlađoj sestri, s kojom delim sobu, a i prema roditeljima, koji su sad već stariji. Umesto da se mi brinemo o njima, pomažemo im finansijski i okupljamo se jednom nedeljno na porodičnom ručku, mi se gledamo svaki dan i prepiremo se oko troškova.

U besu često znaju da mi kažu kako bi trebalo da im dajem novac što mi iznajmljuju sobu“, priča Strahinja Kovačev, grafičar po struci. On prima platu 20.000 dinara, nema stalan posao i zbog toga su mu, tvrdi, vezane ruke.

– Besan sam na sebe što nemam dovoljno hrabrosti da se iselim, jer znam da bih teško živeo sa svojom platom. Ušao sam u četvrtu deceniju i živim s roditeljima ne zato što volim, nego zato što moram. Kada devojke čuju to, beže glavom bez obzira, a dešava se i da mi se podsmevaju – iskren je Strahinja.

Samostalnost kao teret
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević smatra da je ekonomska situacija sporedan uzrok sindroma produženog detinjstva. Glavni razlog je, tvrdi on, lagodnost i udobnost koju roditelji pružaju detetu, pa i to što se u našoj kulturi često smatra da nema potrebe za odvajanjem od roditelja dok se ne nađe prilika za udaju ili ženidbu.

– Ekonomska kriza nema mnogo veze sa sindromom produženog detinjstva. I ranije su ljudi teško živeli, pa opet su želeli da odrastu, da se osamostale, da krenu svojim putem. Danas se roditelji trude da svojoj deci pruže srećno detinjstvo, a onda toj deci, kojoj je komotno i udobno, ne daju da odrastu. Roditelji su zaboravili da je njihov cilj da pripreme decu za samostalni život u ljudskom društvu. Danas majke i očevi pogrešno misle da im je cilj da usreće svoju decu. Ne! Roditelji moraju da nauče decu da žive tako da usreće sama sebe – objašnjava dr Milivojević i dodaje da su mnogi roditelji našli smisao života u tome da budu roditelji i odbijaju da uvide da je njihovo dete odraslo i da treba da se odvoji.

Čak i onda kada postoji mogućnost da se mlada osoba odvoji, neki roditelji vrše pritisak u stilu: ‘Zašto da napustiš dom? Zašto da bacaš novac stanodavcima? Šta nije u redu kod nas?’ Problem je što ljudi ne razlikuju odvajanje od napuštanja.“

Volim svoj komoditet
Andrea Popović, dvadesetosmogodišnja menadžerka u marketinškoj firmi, potvrđuje priču dr Milivojevića. Iako je završila studije i ima posao, i dalje živi u porodičnoj kući, u Novom Sadu.

– Meni je tako lepo. Ne finansiraju me roditelji, ali uvek imam čist i ispeglan veš, skuvanu hranu, urednu sobu. Kada bih morala sve to sama da radim pored posla, ne bi mi ostalo mnogo vremena za sebe. Ne stidim se što živim sa njima, naprotiv, ponosna sam što zarađujem i što mogu sebi da priuštim skupocenu garderobu, ali i frizera, pedikira, solarijum… Kada bih morala da izdvajam novac za kiriju, račune i hranu, bila bih nesrećna što ne mogu da kupim onakvu odeću i obuću kakvu sad kupujem. Seliću se kad se udam, i to je po mom mišljenju jedino logično – objasnila je Andrea.

Međutim, dr Milivojević smatra da dugo ostajanje u udobnom porodičnom gnezdu i odlaganje osamostaljivanja ima dugoročne posledice, a glavna je izbegavanje ozbiljnih veza, a braka pogotovo.

– Ima sve više onih koji smatraju da je roditeljstvo previše zahtevno i odgovorno da bi se time bavili. Formula je: što manje dece, što kasnije. I u tom smislu smo biološki neproduktivni, odnosno neuspešni, a o tome niko i ne razmišlja. Dokaz za to je i što država nema nikakvu populacionu politiku – zaključio je dr Milivojević.

Poslednja istraživanja Republičkog zavoda za statistiku pokazala su da se i žene i muškarci sve kasnije odlučuju za brak i da im treba mnogo više vremena da se odluče da postanu roditelji, a da zbog toga prirodni priraštaj opada.

Podaci poslednjeg istraživanja
Žene i muškarci u Srbiji pokazuju da se muškarci prvi put žene sa prosečno 29,8 godina, dok se žene za ulazak u bračne vode odlučuju sa 26,6 godina. Za urbanu populaciju, ovi podaci su još dramatičniji.

U želji da se ižive i isprobaju sve što im se nudi, mladi taj stav neretko zauzimaju i do 40. godine života.

Rezultat su stariji roditelji i manje dece, jer se gotovo niko ko je sa 40 godina dobio prvo dete, ne odlučuje za još jedno. Porast broja rođene dece zabeležen je 2001. i 2003. godine, a od 2004. beleži se konstantan pad u broju novorođenčadi. Prema poslednjim istraživanjima, muškarci postaju očevi sa prosečnih 29,7 godina, a žene majke sa 26,5 godina. U odnosu na 2000. godinu, ta granica se kod žena podigla za 2,1 godinu, a kod muškaraca za 0,8.

Pomoć koja to više nije
Idealno vreme za odvajanje od roditelja je sredinom dvadesetih. Oni koji to ne učine opravdavaju svoj način života na razne načine po sistemu „slatki limun“, u stilu: „Jeste da me moji izdržavaju i da nemam dovoljno novca, ali zato imam dovoljno vremena, nisam u stresu, mogu da spavam dokle hoću, da se družim sa ljudima…“ Reč je o simbiozi mladih koji odbijaju da odrastu i njihovih roditelja koji im ne dozvoljavaju da odrastu.

Roditeljska pomoć je veoma važna i potrebna, ali treba razlikovati pomoć koja mladu osobu vezuje za mamu i tatu od one pomoći koja je oslobađa.

– Mladi ljudi kojima je u mnogim stvarima udobno kod roditelja i koji u stvari ne žele da odrastu, često to rade jer ne žele da liče na svoje roditelje. Nekada im u tome pomažu i sami roditelji porukama: „Uživaj kćeri dok možeš, a posle kada se udaš, videćeš ti“. Dugo ostajanje u „kratkim pantalonama“ odlično utiče na socijalni život, tj. na provod. Veoma je puno mladih koji gluvare i nemaju važnije obaveze od druženja. Zbog toga su mnogi stranci koji nas posete oduševljeni kako se mi provodimo, uživamo, družimo…- objašnjava dr Milivojević.