Uspešna sa 20, 30, 40…

Olga Olcan, balerina u dvadesetim godinama

O počecima…
Olga Olcan je karijeru započela u rodnom Zrenjaninu gde je krenula na baletsku sekciju. „Na gostovanju u ‘Muzičkom toboganu’ kod Minje Subote zapazila me je profesorka iz baletske škole u Novom Sadu“. Tako se preselila u Novi Sad gde je najpre završila nižu, a zatim srednju baletsku školu, i to u klasi Vere Fele, čuvene profesorke klasičnog baleta.
Balet kao izbor…
Iako je njeno okruženje bilo šokirano izborom, Olga je bila uporna u odluci da se bavi baletom: „U mojoj porodici niko nema tu umetničku nit, iako su svi moji intelektuaci i profesori.
Odricanja…
„Nama su u baletskoj školi savetovali da ne trčkaramo, ne vozimo roulšue, rolere i da ne idemo na skijanje, ako baš nije neophodno. Nije mi bilo krivo što sam morala toga da se odreknem.
Školovanje…
Olcanova je maturirala devedesetih, u teška vremena, zbog čega je, kako kaže njena generacija ostala bukvalno na ulici, bez završnog koncerta i završnog ispita, samo sa diplomama, pa kud koji mili moji.
Beograd kao krajnja odrednica…
„Došla sam u Beograd ne poznaju’i nikoga, znala sam samo da je direktor baleta u Narodnom pozorištu Lidija Pilipenko koju sam nazvala i zakazala sastanak. Te godine nije bilo audicije u Beogradu i sva mesta su bila popunjena, ali ja sam je zamolila da me pogleda. Olgina upornost se isplatila i, nakon nekoliko meseci volontiranja, dobila je prvu solističku ulogu u jednočinki „Osame“ Isidore Stanišić gde je igrala glavnu ulogu.
Ishrana…
Zna se da su balerine na posebnom režimu ishrane, da im je zbog napornih vežbanja potrebno mnogo vitamina, voća i povrća, lagana ishrana u kojoj dominiraju kuvana jela, ali Olga nam govori da nije sve baš idealno: „U baletskoj školi vodile smo računa o tome šta jedemo i u kojim količinama, ali u tim pubertetskim godinama dijete su imale kontraefekat. Dijete više ne držim, hranim se potpuno normalno, čak bi neki rekli i nezdravo, jer pušim. Ja, recimo, doručkujem i ne jedem ništa do predstave, sem što pijem vitaminske sokove i jedem slatkiše za energiju.“
Ostvarenja, mogućnosti i uspesi…
„Mislim da sam ostvarila dosta, a mogu još i više“, kaže Olga i nastavlja sa osmehom: „Baviti se baletom jeste teško, jer aktivni život igrača traje kratko, oko 10 do 15 godina, i to ako nemaš povreda i imaš sreće da se rade neki projekti u kojima imaš glavnu ulogu. Tek ovih godina očekujem da mi se desi ono pravo. Vidim sebe na svim scenama koje u našoj zemlji postoje.“
Najteže u pozivu…
„Najteže što mi se dešava u poslu jeste nepravda kada moraš da se sklanjaš, možda iz nekih razloga kada ne treba da se sklanjaš, da odustaneš od nekih zamisli koje si ti poželeo da ostvariš i vidiš da to ne zavisi samo od tebe. Bole me nepravda i ljudska glupost.“

Jelena Koronsovac, PR menadžer u tridesetim godinama

O počecima…
Jelena je završila Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo, a magistrirala na „News reportingu“. Odmah po završetku fakulteta, startovala je sa novinarskim radom, prvo u „Nedeljnom telegrafu“ i o tom iskustvu kaže: „Bila sam užasno ponosna jer je tada list imao ogroman tiraž i ugled. Prvo sam bila TV novinar. Nikada do tada nisam radila u novinama, i kad sam počela da radim, to je bilo za emisiju u produkciji TV „Pink“ pod nazivom „Nedeljni telegraf“. Radili smo priloge iz svih krajeva zemlje i sveta. Zatim me je tadašnji urednik „Nedeljnog telegrafa“ pozvao da pišem za novine i to je bilo pravo iskustvo.
Menadžment nakon novinarstva…
Jelena odlučuje da napusti novinarstvo ubacujuči se u priču vrlo sličnu prethodnoj: „Menadžer za odnose sa javnošču je druga strana medalje, moraš dobro da poznaješ novinarstvo da bi se time bavio, zapravo, to je novinarstvo u rukavicama.U mojoj firmi, bio je otvoren konkurs na koji sam se prijavila i primili su me.“
Odricanja…
„Moje radno vreme je od devet do plus beskonačno i nikada ne znam kada ću da završim posao. Pre svega, trpi moj privatni život, nije to karakteristično samo za posao PR-a, već za sve savremenije poslove koji se bave marketingom. Pre izvesnog vremena došla sam u fazu kada mi je toga bilo dosta i htela sam da učinim nešto za sebe. Počela sam maksimalno da radim na sebi, krenula sam na aerobik, vodim računa šta jedem, jer ranije sam jela kada osetim da ću pasti u nesvest.“ Ipak, njena upornost je fascinantna: „Iako nemam dovoljno vremena, imam planove za još jedan posao. Ne znam kako ću to iskombinovati, ali znam da to moram da uradim jer če me ispuniti.“
Održavanje forme…
„Posao koji ja radim, trebalo bi da radi neko ko je u super formi. Od te forme, ja jedino imam dobru kondiciju i – ništa više. Moja fizička aktivnost, dok nisam počela da se bavim fitnesom, svela se na trčanje po firmi. Bitno je da održavaš sebe i ne dovodiš se u stanje iznemoglosti. Bez obzira na stres, bitno je da održiš psihofizičku kondiciju.“
Za dobrog PR menadžera najvažnije je…
Snalažljivost, komunikativnost, brzina, oštroumnost, izgled koji je primaran, i to ne u smislu lepote i ružnoće, već u smislu držanja do sebe, jer ta osoba u svakom momentu predstavlja firmu. Kroz PR-a gledaoci znaju sve o firmi. Ako je neko lep, to mu je prednost, ali nije presudno. Pronicljivost i način prepoznavanja pravih stvari, takođe su važni. Razmišljam sad i odmah, slušam svoj instinkt, ako ima volje ima i načina.“
Ostvarenja, mogućnosti, uspesi…
„Poslovni uspeh ne merim količinom godina koje su iza mene“, kategorična je Jelena, „a veliki uspeh jeste da sam uvek radila ono što sam želela, i u svakom trenutku kad mi se nešto nije svidelo, prešla sam na drugu soluciju. Da poželim da budem predsednik republike, potrudila bih se da to ostvarim, jer bitno mi je da radim ono što želim i volim.“

Rada Đurič, voditeljka u četrdesetim godinama

O počecima…
Počeci poznate voditeljke RTS-a vezani su za Lazarevac, grad u kom je rođena i u kojem živi. Prva novinarska iskustva stekla je u lokalnoj radio-stanici pre upisivanja Fakuteta političkih nauka. „S obzirom na to da sam imala dobar glas i kvalitete koji su bitni za novinara, odlično sam se snašla u toj radio-stanici. Bila je to i velika igra za sve nas koji smo radili, a iz toga je kasnije proizašlo i moje upisivanje na Fakultet političkih nauka, odsek novinarstvo.“
Prvo „pravo“ novinarsko iskustvo…
Radino prvo novinarsko iskustvo u televiziji, bilo je u „Beogradskoj hronici“ na RTS-u. „U trenutku kada sam počinjala da radim kao honorarac-saradnik, nisam bila baš toliko mlada, imala sam prilično iskustvo iza sebe. Naravno da to nije imalo mnogo veze sa radijskim novinarstvom, tada nisam znala šta znači slika, osim teorije.“ Iako voli posao voditelja, Đuričkina „tiha patnja“ je montaža.“ Mečutim, rad pred kamerama doneo joj je novo iskustvo: „Kasnije mi je postalo jasno da, gledajuči u kameru, u stvari gledam gledaocima u oči.“
Voditi „Beogradsku hroniku“ nakon Baneta Vukašinovič i Mire Adanje-Polak…
„Mislim da su to neke škole koje se razlikuju. Dugo sam gledala emisiju pre nego što sam počela u njoj da radim. Ne mislim da radim voditeljski posao, već novinarski i kada izgovaram najave, smatram da one treba da nose neku poruku, neki stav koji smatram da je ispravan“.
Lični stil…
„Verovatno nisam žensko, ako tako gledamo, ali meni je od malih nogu bilo važno da samoj sebi izgledam lepo i nije mi bitno koji trendovi vladaju“. Najvažnije joj je da se ona dobro oseća u onome za šta misli da joj dobro stoji. „Nije mi bilo važno da li će se to nekome dopasti. Kako god da izgledam, to uvek radim zbog sebe i važno je da mi taj stil bude komotan.“
Kondicija…
„Mene je život naučio da održavam kondiciju na neobičan način. Da razjasnim, živim u Lazarevcu i skoro svaki dan putujem u Beograd, što znači da često, nakon napornog radnog dana, stojim u autobusu od posla do kuće. To je veoma dobro za liniju, ali ne razmišljam o tome kao o potencijalnoj teškoči.“

Balans karijera-porodica…
Đurička je jedina naša sagovornica koja je udata i ima decu. Priznaje da ima veliku pomoć od majke i bratovljeve porodice, ali joj je ipak najveći oslonac suprug. „Ne treba u životu ni od čega praviti veliku filozofiju. Deca su mi utočište i daju mi apsolutnu snagu, a mnoge stvari radim zbog njih.“
Ostvarenja, mogućnosti, uspesi…
„Mislim da nisam dostigla maksimum i ne razmišljam o tome da li sam postigla nešto ili ništa, važno je da sam prema sebi poštena, a retko kada sam zadovoljna emisijom i mislim da uvek mogu bolje. Jedino što želim jeste da imam svoju autorsku emisiju koja bi bila potpuno drugačija od onoga što sada radim.“

Tekst: Ljubica Dragojević