Usta puna… TRAČEVA

Jedno je sasvim izvesno – naša kultura fascinirana je tračevima. Jedna od omiljenih društvenih zabava danas jeste „ispiranje usta“ pričama o slavnim ličnostima. Većina ljudi naprosto guta tabloide, „reality“ emisije, veb-sajtove o škakljivim temama. Postoji čak sajt koji je isključivo posvećen „hvatanju“ poznatih ličnosti dok žvaću hranu. Šta nam još sledi? Prikaz slavnih kako dišu?

Svaki antropolog zna da se u grupi primata članovi meðusobno štite i zadovoljavaju potrebe jedni drugih. Meðutim, profesor evolutivne antropologije na Oksfordu Robin Danbar, u knjizi Briga, trač i evolucija jezika, otkrio je da se članovi grupe koji koriste jezik kao sredstvo komunikacije (misli se na ljude, naravno!) uključuju u neobavezan razgovor o njenim drugim članovima. To je, tvrdi profesor Danbar, progres u evoluciji. On, kao i mnogi drugi eksperti, veruje da prirodna sklonost prema ogovaranju nije obavezno loša stvar. „Ogovaranje i trač sredstva su društvene kohezije“, kaže Danbar. Štaviše, ovaj stručnjak tvrdi da se jezik zapravo i razvio da bi nam omogućio da ogovaramo – zbog stvaranja čvrstih društvenih mreža!
I pored toga što se trač doživljava u negativnoj konotaciji (kao delo sitnih duša, zlobnih i dokonih ljudi), ova navika može da bude pozitivna, kaže Erik K. Foster, psiholog društva iz SAD. Nakon više godina istraživačkog rada u ovoj oblasti, Foster je zaključio da razmena trača (pod uslovom da nije nastao iz malicioznih pobuda) „cementira“ socijalnu mrežu, te da je veoma korisna za one koji ga razmenjuju.

Američki stručnjak je, kao i njegov britanski kolega Danbar, istraživao korene navike ogovaranja. „Pojedini stručnjaci su uočili evolutivni element u širenju priča o drugima“, kaže Foster. U osnovi, kada su praljudi hodali surovim prostranstvima, neispitanim terenima, bilo je veoma važno prikupiti što više informacija koje će osigurati opstanak. „Najsposobniji su tako postajali predmet najvećeg interesovanja cele grupe“, kaže Foster, „zato što su ostalima mogli da pruže šansu da prežive“. „Dobro poznavanje takvih ljudi u grupi obezbeðuje društvene, materijalne psihološke prednosti“, tvrdi ovaj stručnjak. „Ko je pouzdan? Ko je velikodušan? Kako se ponašaju najbolji predstavnici grupe? Iz trača učimo i u šta treba da verujemo i kako da se ponašamo“, zaključuje Foster.

Naša današnja zainteresovanost za slavne ličnosti zasniva se, manje-više, na istim pitanjima. Iako zvezde savremenog doba možda nemaju više šansi da prežive od ostatka ljudskog roda, one svakako imaju više mogućnosti da žive život kakav
svi želimo – a to ih, očigledno, čini dovoljno zanimljivim. Potreba da se ogovaraju prijatelji takoðe može da se objasni u evolutivnom kontekstu. Foster ističe da često ogovaramo ljude kojima se divimo, ili kojima potajno zavidimo. Površni
razgovori takoðe su način za uspostavljanje društvenih kodeksa ponašanja. „Ogovaranje može da bude sredstvo kontrole ponašanja i da ih natera da čine ispravne stvari“, kaže Frenk Mekendrju, univerzitetski profesor psihologije iz SAD. „Ako ljudi znaju da će im priče o njihovom nepoštenju, ili nepouzdanosti narušiti reputaciju, onda će biti manje skloni tome da se ponašaju na nečastan način.“

Dakle, ogovaranje može da podstakne ljude da se časno ponašaju. Učestvovanje u razmeni informacija – ogovaranju – može da bude dokaz da pripadate grupi: da bi neko mogao da ogovara, neophodno je da do izvesne mere poznaje interna dešavanja. A širina tema i brojnost ljudi koji su predmet ogovaranja – jeste neoborivi dokaz sticanja pomenutog internog znanja, kao i shvatanja vrednosti i standarda u društvenoj zajednici. Istovremeno, ogovaranje i zbližava. Kada sa nekim podelite trač, vi toj osobi zapravo pokazujete da joj verujete, a ona će vam, zauzvrat, poveriti drugu osetljivu informaciju. Takva razmena definitivno jača vezu između ljudi. Osim toga, ogovaranje, ili razmena ličnih informacija, čak može da bude korisno za mentalno zdravlje, poput rešavanja ukrštenice, ili učestvovanja na kvizu. Naučnici su utvrdili da su druženja, uz razmenu informacija o drugima, vrsta vežbe za poboljšanje memorije i drugih funkcija mozga, podjednako efikasna kao i tradicionalniji oblici mentalnih vežbi.

Ipak, u dosadašnjim istraživanjima uočene su afirmativne strane samo komentarisanja izgleda i ponašanja drugih ljudi. No, neki su (možda) skloniji zloupotrebi različitih poriva, pa tako i ovog za ogovaranjem. U tom slučaju, to se naziva širenje glasina, sa namerom nanošenja štete drugoj osobi – što je uvek loše, zlonamerno i nedopustivo. Ogovaranje u najbližem okruženju je, verovatno, najrizičnije, jer poznajete strane koje bi mogle da budu povređene zbog širenja negativnih priča. S druge strane, ogovaranje poznatih ličnosti relativno je bezazleno, jer one nisu deo našeg života. Većina ljudi oseti krivicu istog trenutka kada izgovori nešto loše o osobi koju poznaje, dok ogovaranje nepoznatih sa stranica štampe, ili sa TV ekrana, deluje sasvim benigno, kao i debata o strasnoj ljubavi filmskih likova. Mada, mediji, tračevi i paparaci mogu prilično razorno da deluju na zvezde – Britni Spirs samo je jedan takav primer. I, naravno, ogovaranje može naročito da bude štetno ako se prenosi laž. Nemački naučnici nedavno su izveli eksperiment u kojem su ispitanicima ponuđene dve vrste informacija: pouzdani
podaci (uključujući i lične opservacije subjekata) i tračevi ostalih učesnika studije, kao i istraživača. Većina ispitanika poverovala je informacijama „iz druge ruke“, a ne činjenicama.

Osnovni zaključak, koji može da se izvuče iz ove studije, jeste da se trač tretira kao vrednija informacija od ličnih opservacija. Ljudi definitivno više veruju drugima nego sebi, i najčešće smatraju da se od njih krije prava ili kompletna istina. Zato se tračevi i doživljavaju kao nešto posebno i privilegovano. Uostalom, zbog toga se laži tako lako plasiraju u javnosti. A kada je šteta po ugled pojedinca (obično javnu ličnost) već učinjena, onda ne pomaže nikakav demanti!

Uhvaćeni ste na… rečima

Ljudi ogovaraju zato što misle da ih niko neće otkriti u tome. No, bivaju otkriveni mnogo češće nego što uspeju da ostanu anonimni. Priznajte U slučaju da vam se obrati neko koga ste ogovarali, nemojte da se povlačite, lažete, niti da se kunete da to niste učinili. Ako ne priznate i izvinite se, i tako odbranite svoju čast, niko vas više neće doživljavati kao osobu od poverenja. Recite reči spasa Ako ste nekoga uvredili pričama koje ste o njemu širili, recite: „Izvini“, ili „Iskreno mi je žao“, ali nemojte da mu pružate milion izgovora. Jednostavno izvinjenje je najbolje rešenje. Kontrolišite štetu Ukoliko saznate da je ono što ste o nekome pričali potpuna laž, pokušajte istinom da ispravite grešku. Pitajte oštećenu osobu šta možete da učinite da biste povratili njeno poverenje. Ponuda da se „vadi kestenje iz vatre“ jeste prvi korak ka izglađivanju odnosa.