VELIKI BRAT: PORNO IGRA KOJA TO NIJE

Izlaganje privatnosti i pokazivanje golotinje u realiti šou programima, podelilo je mišljenja javnosti Srbije. Pojedinci se sablažnjavaju, ali ipak, krišom gledaju šta rade učesnici takvih emisija, dok drugi otvoreno uživaju, navijaju i sebe poistovećuju sa svojim favoritima.

Pornografija ili Veliki brat
Ovogodišnji Veliki brat primer je za svestan izbor i potenciranje ponašanja koje je sve samo ne u granicama pristojnosti. Imali smo prilike da gledamo lezbijske scene, javno stavljanje tampona pred celom Srbijom, namerno pokazivanje genitalija, priču o tome kako se živeti ne može bez seksa i masturbacije, neki pokušaj ispod jorgana…Nema kraja primerima nemorala koje svako može da gleda u prajm tajmu televizije sa nacionalnom frekvencijom. A sve u cilju podizanja gledanosti, pa opet, ništa od toga!

Fenomen realiti šou programa očigledno je više od obične igre, a šta je psihološka pozadina učesnika i gledaoca takvih emisija, kompleksno je pitanje. Gde prestaje granica zabave i počinje moralni pad društva za naš portal govori psiholog Vera Kondić, predsednica udruženja ‘’No Mobing“.

Zavirivanje u tuđe tajne
Kao psiholog, baveći se pojedincima i njihovim životima, susretala sam se sa vrstom ljudi koji su pokušavali na sve moguće i nemoguće načine, koristeći i poziciju moći da od mene „izvuku“ informacije o drugim ljudima, odnosno „tajne“ iz života drugih, jer su bili uvereni da ih ja kao psiholog sigurno znam, ali da neću da ih podelim sa njima. 

Publiku privlači da gleda tuđu privatnost Ii intimnost učesnika. Dok se uživo prate dešavanja u spavaćoj sobi, kupatilu i slično, publika očekuje da se tu ko zna šta odigrava. Neke velike „tajne“ drugih ljudi, čijim životima pridaju veću važnost nego svom vlastitom. Pri tome često misle da se taj drugi život fantastično razlikuje od njihovog.

Koga treba da je sramota?
Zavirivanjem u privatnost gledaoci računaju i na neke „prljavštine“ ili skaradnosti projektujući time svoje misli. Mogu da zamislim i šta kažu dok su ispred malih ekrana: „Vidi šta rade, kako ih nije sramota“. A nastavljaju da gledaju – pa je pitanje, ustvari, ‘’koga treba da je sramota?“, ili recimo: „moja deca to ne rade“, a onda se njihova deca pojave u emisiji. 

O kakvim perverzijama pred kamrema je reč ilustruje primer Jovane i Viki koje su svoje zbližavanje krunisale masturbacijom ispod prekrivača, gde su bez stida prikazivale najintimnije delove tela.

Savremene gladijatorske borbe
Verovatno među učesnicima realiti šou programa ima i onih koji žele da se prikažu auditorijumu, ali sam uverena da većina nema taj motiv. Pretpostavljam da je novac koji na kraju dobija pobednik, najčešći motiv, ali „cena“ tog novca prevazilazi njegovu vrednost. Ona često znači obeščašćenje čoveka koji prodaje svoje najdublje porive, u nečemu što producenti nazivaju igrom, a u stvarnosti su to sve surovije „gladijatorske borbe“ u kojima svetina navija i bira koga će izbaciti iz „kuće velikog brata“ (ili iz života) a koga će ostaviti „u životu“. 

Siromaštvo, bilo ekonomsko ili siromaštvo duha, kao i forsiranje emisija ovog tipa navodi ljude da prodaju svoju privatnost, za obećanog ili pretpostavljenog „goluba na grani“ ili trenutak bljeska, izlaska iz anonimnosti da bi se dobila šansa za neku bolju poziciju u životu. Sve mi to liči na knjigu i film pod nazivom „Konje ubijaju, zar ne?“. Ovo ne sluti na dobro, ističe Kondić, a negativne posledice koje su već poznate na nivou pojedinih učesnika, prete da se prošire na društvo u celini.

Iluzija stvarnog života
Opravdanje za emitovanje ovih emisija od strane onih koji finansiraju i produkuju ovu vrstu programa je da je to igra sa poznatim pravilima, čiji je cilj veća zabava i glednost. Međutim, imam utisak da učesnici ovaj „izmišljeni život“ posle nekog vremena boravka doživljavaju kao stvarni, u kome su odluke vrlo teške, u kome ništa ne kontrolišu već su kontrolisani, u kome nema slobodne volje već je slobodna volja dovedena na nivo osnovnih potreba, polako čoveka vodi regresiji ponašanja. Mislim da zato učesnicima prestaje da bude bitno da li ih kamere snimaju ili ne, jer su one deo njihove svakodnevice u nenormalnim uslovima.

Samo najjači opstaju?!
U ovakim emisijama provejava i stanovište da samo najjači opstaju, ali neophodno je dodati i opasku – ‘’koji najjači“? Odgovor je: ‘’Oni koji će se pre svući ili oni koji će uspeti da izdrže što duže u emisiji“.
Smtram da postoji hiljadu i jedan bolji način da se pokaže kako najjači opstaju, ali najjači u duhu, najjači u sportu, najjači u nauci, najjači u dobrobiti koju stvaraju za druge. Samo što su ova rešenja, rešenja zdravog društva. Svi pokušaji da se stanje u društvu popravi ekonomskim merama, političkim potezima, socijalnim reformama i slično, padaju u vodu ako se stanje u ljudima pogorša. Tako dobijamo zdrav okvir za nezdravu sadržinu, a to definitivno nije progres.

Publika kao ‘’gospodar sudbine“
Ovakvi šou programi menjaju svest publike i učesnika, definitivno se svi menjaju, to je neizbežno. O ovome je dobro govorio neki muškarac, učesnik nekih ranijih serijala. Dobio je novac, dobio je trenutak slave. Novac je otišao, i sve ovo ustvari mu nije trebalo. Nešto je dobio ali mnogo toga je izgubio.
Grčevita potreba za bliskošću, za dodirom i seksom koja se pojavljuje je više pribežište nego izbor. Pošto je sve drugo nesigurno, jer zavisi od volje „velikog brata“ i navijača, to postaje jedina sigurnost, mesto gde se sve drugo može zaboraviti. A navijači dobijaju ulogu „gospodara sudbine“ i vrlo utiču na to da li će neko ostati „u životu“ ili biti „izgnan iz raja“.

Čovek u životinjskom svetu
Učesnici emisija su kao roba na tržištu, a to nije normalno, niti će ikada biti normalno. Na ovaj način društvo ide u sunovrat, zbog zarade ili nekih drugih ciljeva nekih medijskih kuća. Stvar uopšte nije naivna. Ako se nastavi ovim tempom, navikavanje i prihvatanje od sve većeg broja ljudi, će usloviti da način života u „kućama velikog brata“ bude uobičajeni društveno prihvatljiv model ponašanja, Na taj način se vrednuju samo primarni instinkti, opstanak kao u životinjskom svetu, gde će čoveku u životu ubuduće trebati samo tri stvari, hrana, voda i seks. To je model koji promovišu „kuće velikog brata“, život u čoporu, kontrolor koji sve nadgleda i javnost svih događanja, zaključuje Kondić.

Tekst. Violeta Aleksić