Vodopadi Iguasu

E, bogami, ima malo prizora na ovoj našoj planeti koji bi se stvarno mogli smatrati čudesnim. Posebno ako dolaziš iz Evrope, koja se deli na dve celine: onu sređenu, gde tramvaji dolaze u 4:44 h bez kašnjenja, i onu u kojoj mi živimo, a koju tako lepo opisuju domaći filmovi: blato i bes. Kada ja za nešto kažem da je „čudesno“, onda to mora da prevazilazi okvire pojmljivog. E, baš takvi su vodopadi Iguasu. Ako imaš vremena i novca, uzmi svoj pasoš, obezbedi sebi brazilsku vizu (argentinska ti nije potrebna sa našim pasošem, još jednom da kažem, živela bratska Latinska Amerika! Ima jedna Amerika koju stvarno poželiš da je Bog blagoslovi!), i kreni u avanturu.

Kada se snima neka serija u Meksiku, onda se radnja veoma često odvija na dva mesta: u Sijudad de Meksiku i u, recimo, Kankunu, veštačkom gradu napravljenom planski da bi bio „drugi Alkapulko“. Jednom urbano, drugi put lepota. Ako se serija, pak, snima u Venecueli, tu je nezaobilazna Isla Margarita, koja će „olakšati življenje“ u Karakasu. Ako se neka telenovela snima u Brazilu ili Argentini, onda će jedno od čestih pribežišta glavnih junaka, biti i veličanstveni vodopadi na granici ove dve zemlje: Iguasu. Sa naglaskom na poslednjem „u“, po-indijanski. Kažu da u jednom od najelitnijih hotela i dan-danas čuvaju zapis u Knjizi utisaka, koji je ostavila pre mnogo decenija Eleonora Ruzvelt, i koji glasi jednostavno ovako „Jadna, jadna Nijagara!“

Staza koja vodi ka Đavoljem grlu je sasvim bezbedna…

Srpski turisti su sasvim nebezbedno seli na ogradu…

I nije ni čudo: 275 pojedinačnih vodopada tvore najčudesnije vodopade na svetu, vodopade Iguasu, mesto na kome se odmara elita Brazila i Argentine, u kome se mešaju turisti sa „domaćima“, i svet legalne trgovine sa svetom kocke, droge, prostitucije i šverca. Kutak raja na tromeđi Brazila, Argentine i Paragvaja, mesto kakvo sanjate dok ga ne vidite. A onda ga ponovo sanjate, zato što ste ga videli.

Kada smo došli u Iguasu, posle 16 napornih sati vožnje od Sao Paula, betonske džungle i raja za biznis, bili smo umorni, ali radoznali: pričali su nam da ovde žive svakojake životinje (nadali smo se da ime gradića „Cascavel“ („Zvečarka“), koji se našao usput, nema nekakvo doslovno značenje i da gospođicu zvečarku nećemo sresti uživo!), u šta ćemo se i uveriti. Iguasu vam je kao da živite unutar kanala „Lonely Planet“: tu su plašljive iguane i drski rakuni, lepotani-papagaji i ko zna šta još… Iguane su strašno slatki i veliki gušteri koji su umiljati kao mačke kada ih pripitomite i uzmete za kućne ljubimce (obožavaju da se maze, ukoliko vam je to uopšte zamislivo, mislim, da mazite guštera po hladnoj koži!). Većina ljudi ih se plaši zbog grotesknog izgleda (liče na male, nekim čudom preživele dinosauruse), ali se ona ljudi plaše još više i šmugnu u žbunje poput plašljivih brzih Gonzalesa kada vas vide. Gušter dobre duše, zamislite! Najzanimljiviji su mali nosati rakuni, poznati u lokalu i kao koaći, koati ili kuaći (coatí, cuati). Vidim da ih moja knjiga životnijskih vrsta navodi kao „nosonje“, što mi je mnogo simpatično.

Mali nosati rakun kuaći nije baš miran i hoće da pobegne

kada vidi da mu ništa od hrane nisam spremio… Slikaj me brzo, Milena!

Oni imaju šiljaste i duge noseve, i zaista su umiljati i vrzmaju se oko nogu, i moguće ih je ščepati i maziti, makar za fotografisanje. Međutim, oni su klasični „prosjaci“ za hranu i kada vide da im ne nudite nište osim isprazne fotografije, ubrzo će početi da se migolje i beže. Imaju običaj da visoko skaču od zemlje i ruše deci sladolede i sendviče i jedu ih sa zemlje, dok deca plaču a roditelji ih teše rečima: „Bezobrazni kuaći, kupiće tebi tata drugi sladoled!“. Tukani, najlepši papagaji na svetu, izgledaju kao da su šivene lutke, tim pre što imaju oči kao dugmiće i savršeno perje, i retko se miču. Žive na drveću u okolini, kao golubovi kod nas, pa nas je jedan stalno posmatrao kako se kupamo u bazenu našeg hotela.

Nezgodno je što imaju neverovatno ružan glas, pa liče na one lepotice iz telenovela koje glume lepe, glupe i zle devojke. Dođe vam da kažete jadnom tukanu ono obavezno: „Molim te, ne progovaraj, lepši si kada ćutiš!“. Are su tek za nijansu manje neobične, dolaze u živim bojama i krešte takođe u veoma nemuzikalnom maniru „arará“, što im je i dalo ime koje je postalo svetski poznato. Mnogi stanovnici okoline, moramo to, na žalost reći, bave se nedoličnim aktivnostima, kao što je šverc ovih retkih ptica, ili jaja u bogate zemlje. Ovde dolaze mnoge devojke na „rad“ tokom sezone, kada kobajagi rade kao šankerice, a ustvari se bave prostitucijom, da bi se posle jedne sezone ili par godina vratile na studije i srećno udale za neku naivčinu. Iako sam se smejao, gledajući „španske serije“ u Srbiji, i onome da neko uvek nađe svoju „davno izgubljenu majku“ i tako to, ovde se ispostavilo da su sadržaji serija ovde „sušti život“: osim ove bizarne pojave, deca se često ostavljaju ispred crkava, ili kod siromašnih porodica uz bogati naknadu, da se ne bi saznalo za porodičnu „mrlju“ u vidu maloletne trudnoće neke bogatašice.

Zato se ovde i može desiti da se ne zna ko vam je majka, iako se u Evropi uglavnom ne zna ko je otac, a majka je sigurna. Poenta je u sledećem: decoubistvo je užasan greh, i ovde nije baš zamislivo da staviš dete u zamrzivač ili ga baciš u kontejner. Ipak je ovde humanost malko veća nego u Srbiji. Deca su svetinja. A što bogataši daju decu u siromašne porodice? Pa, prosto, bogat si, imaš para, a nećeš dete. Nađeš neku siroticu koja odgaja 5 komada na jedvite jade, daš joj svakog meseca toliko para da može da odgaja svih 6 sasvim solidno i da joj pretekne! Lepo vama, lepo nama, što bi rekao senjor Dijas, Srbin iz Gvineje Bisao (ponosan sam na ovog useljenika! Mnogo mi je simpatičan, a i govori portugalski, kao i Brazilci, pa eto…). Dakle, možete već shvatiti da je ilegalno usvajanje dečurlije odličan posao za sirotinju u Brazilu. A i diljem Južne Amerike.

E, sad, vodopadi, tj. voda. Prva stvar koja je pala na pamet meni i mojoj „pratilici“ Mileni kada smo pogledali prvi put ove ogromne vodopade bilo je: „kakvo je iznenađenje bilo na licima konkvistadora“ kada su prvi put videli ovako nešto što u Evropi ne može ni da se zamisli. Sklopili smo i priču, zatvorili oči. Zamislili smo gomilu španskih avanturista u oklopima koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, koji čuju buku teške mase vode koja se survava niz litice. Zamislili smo ih kako su došli do litice i pogledali dole: e, to mora da je bio baš, baš čudesan prizor! Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasú, to jest, bukvalno, Velika voda.

Vidikovci (miradores) dopuštaju da se približiš vodopadima na… malkice!!

Sad malo u obilazak: što se tiče prirode, obilazak treba podeliti u dva dela: brazilska strana vodopada je gotovo pravolinijska i s nje se pruža sjajan pogleda na razuđenu, argentinsku stranu vodopada, što je raj za slikanje. Nemoguće je običi sve u jednom danu, pa preporučujem da se jedan dan ostavi za Argentinu, a jedan za Brazil. Zlokoban je huk „Đavoljeg grla“, najvećeg vodopada, koji je toliko živopisan i bučan da je nemoguće ostati suve kose i odeće ni na 200 metara od njega. I ne pokušavajte. Argentinska obala je fascinantno razuđena i mnogobrojne stazice vijugaju između malih vodopada, što je potpuno drugačije iskustvo. Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje… Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis „Malvinska ostrva su argentinska!“, sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike (Maradona je to efektno pokazao još 1986. godine!). No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema. Kad smo se vraćali (doduše, i kada smo išli tamo, samo ih nisam spominjao), sa nama su bila i dva Izraelca, i sa njima smo se super družili, budući da oni znaju sve o Srbiji i odlično vladaju maltene i imenima i prezimenima žrtava Racije u Novom Sadu i Jasenovca. Impresivno koliko su informisani o sopstvenim stratištima i krvnicima. Elem, kada je konačno neki kamion stao i smilovao se da nas poveze za Brazil, i kada smo seli među lokalce, pitali su nas odakle smo. Mi kažemo „Jugoslavija!“ i svi se nasmeju i počnu: „¡Aa, Yugoslavia!“ “ (sa odobravanjem). Pitaju ovog Britanca, on kaže svoje, svi se snužde i iskuliraju bilo kakvu reakciju. Pitaju Izraelce, oni kažu „Izrael!“, a svi počnu da se zabrinuto došaptavaju: „¡Israeeel!“. Opet je naš čovek sve nadmudrio. Bar u ovom kraju sveta. Negde bi bilo sasvim drugojačije.

Hoteli, ponajviše oni najluksuzniji, nalaze se na najlepšim vidikovcima sa kojih se pruža pogleda na „Đavolje grlo“ i dugu koju stvara ovaj vodopad, ali i ostalih 274, po sunčanom danu. U hotelima sa 5 zvezdica, u kojima noćenje može biti i po 200 i 500 dolara, obitava elita obe zemlje. Iguasu, jedno od najčarobnijih mesta sveta. Čudo prirode. Ako se ikada zadesite ovde, obavezno budite deo ovoga. Osetićete život onakav kakav zaista i jeste u tropskoj Latinskoj Americi – uzbudljiv, pravi, pun snage. Jedini pravi, ustvari.

Autor: Žikica Milošević – Kolumnista magazina „Joy“