Zaposlena i (ne)srećna

Roditeljsko vaspitanje u ranom detinjstvu, poruke koje smo dobijali od nastavnika i iskustava tokom školovanja, naša lična „urođena“ prodornost, sreća i umeće da dođemo do radnog mesta – utiču na to da li ćemo svoj posao voleti ili ne. Ili ćemo pak od njega dobiti mnogo lične dobiti koje prevazilaze prostu finansijsku satisfakciju.

Zahvaljujući poslu moguće je zadovoljiti i sublimirati mnoge potrebe, pa i neke „tamnije“ strane ličnosti: potrebu za kontrolom, dominacijom, kompetitivnost, liderske porive, kao i zavisnost i potrebu za pripadnošću nekoj definisanoj grupi. Radno mesto nam daje strukturu u kojoj naša sposobnost, kreativnost, domišljatost ili hrabrost, mogu biti, ne samo ispoljene, već i zapažene i nagrađene.

NEDOVOLJNO STE AFIRMISANI
Na drugoj strani su oni kojima je posao nužno zlo, koji ne rade ono što ih zadovoljava, nalaze se u timu i okruženju sa kojima nemaju dodirnih tačaka, ili se osećaju neshvaćeni, neadekvatno nagrađeni i nedovoljno afirmisani.
Svaka od ovih životnih situacija nosi sa sobom zamke, ima svoje slabe tačke, ali i uzima danak na nekoj drugoj strani.
Ukoliko smo „venčani“ sa poslom, lako se možemo pogubiti u prepletenosti ličnog i profesionalnog, nauštrb intime i privatnih zadovoljstava koje možemo osetiti kada zatvorimo vrata kancelarije. Oni koji na posao odlaze sa mukom, a vraćaju se isceđeni, već na prvi pogled izgledaju da trpe više jer su svesni da najveći deo svog budnog stanja, svoje energije i poleta potroše u mrskom okruženju i imaju doživljaj da mizerno provode život.

POSAO – I MAJKA I MAĆEHA!
Došlo je vreme socijalnih programa. Kada pred vas poslodavac izađe sa nekom od novih ponuda, ukoliko pripadate jednoj od ove dve grupe, verovatno ćete brzo promisliti i znati odgovor. Ali, šta je sa onima koji nisu tako jasni sami sebi, koji niti mrze niti vole svoj posao? Većina nas svoj posao doživljava u različitim trenucima života na različit način. Ponekad nam je prijatan, zanimljiv, ponekad nebitan, a ponekad je kao neprijatelj – razara, cedi i iscprljuje. Na poslu nam isti saradnici nekada mogu izgledati sjajni, duhoviti, zabavni ili pouzdani, a onda nas povremeno izbacivati iz takta, ljutiti ili čak povređivati. Jedna te ista situacija ne izgleda nam uvek istovetno, ona zavisi od našeg trenutnog stanja, problema koje imamo.

Ima dana kada ne želimo da ustajemo u tačno određeno vreme i odlazimo od kuće utabanim stazama svoje profesije, već želimo da se pozabavimo kućom, decom, porodicom, roditeljima. Voleli bismo da, rasterećeni od svakodnevne dinamike, radimo na sebi, na svom zdravlju, izgledu, knjigama, hobijima, zaboravljenim interesovanjima, da slobodni od stega raspolažemo vremenom – samo za ono što je nama važno. Poneko se zaželi života majke i domaćice, pa zaboravi, a možda i ne zna, koliko malo nagrade i počasti takav posao donosi, koliko svakodnevica u kući ume da iscrpljuje, koliki se deo dana provede u samoći ili ispunjavanju potreba onih koji imaju „važnija zaduženja“ od naših…

DOBRI I LOŠI TRENUCI
Neke pak stvari koje nam, dok uživamo u svom radu, izgledaju čarobno, ne moraju zauvek ostati takve… Čak i kada smo „loše sreće“ i ne radimo posao koji nam donosi mnogo radosti, te smatramo da ga obavljamo samo radi novca, postoji posredna vrsta dobiti. Na primer, to je zadovoljstvo u saznanju da postoje vikendi i praznici i u tome što više cenimo, vrednujemo i prepoznajemo neke, samo naše, lepe trenutke, pošto ih možemo uporediti sa „lošijim trenucima“.

S druge strane, osobe koje umeju da rizikuju, a poznaju sebe i svoje mogućnosti, mogu da prepoznaju stege koje ih limitiraju u poslu. Oni uspevaju da shvate svoje potencijale i da stvore ideje koje će ih odvesti na put nekog novog, sopstvenog posla u kojem će biti slobodni, svoji i najviše zadovoljiti svoje unutrašnje potrebe. Oni se bave onim što žele i umeju da rade, među ljudima koje uglavnom sami odaberu, u okruženju koje mogu da kontrolišu i kreiraju po svojoj meri.

RADITE PO SVOM
Zaista je teško donositi velike životne odluke, osobito ukoliko imate brojne razloge za i protiv nekog novog puta. Naša limitirana sposobnost da anticipiramo sve moguće ishode lako nas može ubaciti u situaciju „tamnog vilajeta“ (sećate se, to je ona bajka u kojoj su ljudi zalutali u tamni vilajet, gde im je glas poručivao da „ako uzmu kamenje sa tog puta, kajaće se, a ako ne uzmu – opet će se kajati“). Čovek greši. To je važna stvar koju moramo imati na umu, ali ne da bismo isključivo strepeli ili se osećali krivima, već da bismo bili spremni da praštamo sebi. Mi nismo svemoćni, niti vidoviti, a naša mogućnost da prepoznamo sve ishode neke odluke skučene su. U startu nam mnoge od njih ne izgledaju ispravne ili pogrešne. Vreme je sudija koji ih takvim obeležava.

Zato je veoma važno da znamo i verujemo da radimo po sopstvenom uverenju koje važi sada, za ovaj trenutak, te da manje i veće odluke uvek oslikavaju naše trenutno, a ne buduće, stanje ili rasploženje. Pa čak i kada pokušavamo da zamislimo kako bismo u budućim okolnostima neki problem doživljavali i kako bismo se postavili u nekoj situaciji i konstelaciji, limitirani smo datošću sadašnjeg trenutka.
Sve ovo treba imati na umu, zbog toga što konačnim izborom nekog od ponuđenih, a dijametralno suprotnih rešenja, prvo moramo biti otvoreni i spremni sebi da oprostimo. Takav stav može dati snagu za pronalaženje rešenja za novonastale probleme koje danas nismo u stanju sasvimda sagledamo.

Tekst: Mirjana Milović-Tatarević, psihijatar

foto: Dreamstime