Žene u sportu: Dušica Tasić o položaju žena u sportskom novinarstvu

Isti sport. Isto takmičenje. Novčana nagrada? Hmmm… pa i nije baš ista. A novac nije jedina oblast u kojoj je ženski sport podređen u odnosu na muški. Naša novinarka Ivana Spasojević pitala je tri sagovornice čija je profesija vezana za sport na koji bi se način to moglo promeniti. Prethodnih dana imali ste priliku da čitate šta o ovoj temi misle strelkinja Jasna Šekarić i košarkaški trener Marina Maljković, a danas o ovoj temi govori sportska novinarka Dušica Tasić.

Foto: Privatna arhiva

Uspesi i rezultati ženskog sporta zauzimaju mali procenat medijskog prostora u odnosu na muški sport. Imate li vi takav utisak?
Imam takav utisak. Kod nas se još uvek na fudbalerke gleda kao na „egzotičnu pojavu“. Ženskih trenera izuzetno je malo, a Marina Maljković je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Vlasnici klubova su muškarci, sportski novinari su uglavnom muške kolege, navijači su muškarci … Ipak, nije tako samo kod nas. U Americi, recimo, tenis dele na tenis i ženski tenis. Žene samo rezultatima mogu obezbediti sebi prostor u medijima, ali i kod publike.

U emisiji Na putu za Rio, priređujete veoma zanimljive priče kako o istoriji Olimpijskih igara, tako i o našim sportistima kao njihovim učesnicima. U našem olimpijskom timu ima ukupno 71 učesnik. Koliko je među njima žena?
Možda zvuči čudno, ali žene su u većini. Plasirale su se dve ženske ekipe – košarkašice i odbojkašice. Oba plasmana bila su iznenađenje za one koji ne prate detaljno dešavanja u sportu. Pritom, košarkašice su prvi put u istoriji postale i prvakinje Evrope.

Postoji li, pored njih, još neka sportistkinja iz ovogodišnje ekipe koja će predstavljati našu zemlju a koja privlači posebnu pažnju?
Izuzetno mi je zanimljiva Tijana Bogdanović, tekvondistkinja – tek je postala punoletna, a jedna je od najboljih takmičarki u ovom sportu.

Smatrate li da je medijska podrška ženskom sportu kod nas neadekvatna, te da su naše sportistkinje nedovoljno zastupljene i promovisane u medijima?
Činjenica je da kod nas ništa ne uspeva kao uspeh. Iliti, ako košarkašice, strelci, tekvondistkinje, Ivana Španović… osvoje medalje, one su i u medijima. Malo je prostora za talente koji se još nisu ostvarili ili sportiste koji nisu, iz različitih razloga, u formi. Da ne komentarišem „žutu štampu“, gde je važnije kako su se sportistkinje provodile, gde imaju tetovažu, kad im je svadba…

Šta biste vi uradili za promociju ženskog sporta?
Nema bolje promocije nego da se govori o njihovim napornim treninzima, ali i o tome da su posle toga pristupačne devojke u farmericama, koje deci pokazuju prve košarkaške korake, ili pak kako bi trebalo da drže pušku i pištolj i gađaju u centar. Da su i odlične studentkinje ili da su ostvarile karijeru i posle sporta. Ne treba zaboraviti ni bivše asove, naše trofejne sportistkinje, kao što su Vera Nikolić, Nađa Higl, Milena Raljin, ili košarkašica Anđelija Arbutina, rukometašice Svetlana Kitić ili Dragana Pešić… Njihove sportske i životne priče mogu inspirisati devojčice da postanu deo sporta.

Žene su često stereotipno prikazane, ne samo u sportu. 
Da. Nije to sudbina samo žena sportista. Tako je i u drugim granama života. Prva rečenica kojom se komentariše sportistkinja jeste da je lepa. Jer, to su uglavnom muški komentari. Čak i kad se govori o neuspehu sportistkinje, obično se čuje rečenica da joj rezultati i treninzi nisu prioritet, jer nešto drugo je u njenoj glavi…

Kao sportski novinar, u stalnom ste kontaktu s raznim sportskim disciplinama i sportistima koji postižu izvanredne rezultate. Šta vam je u životu doneo ovaj poziv?
Pre svega putovanja. Bila sam na Olimpijskim igrama u Londonu. U Bakuu, na Evropskim igrama. Bila sam i s rvačima u Novosibirsku, u Sloveniji i Mađarskoj s Dušanom Borkovićem, u Pragu s mladim košarkašima. A doneo mi je i privilegiju da upoznam Novaka Đokovića, Saleta Đorđevića, Ruda Gulita, Luisa Figa…

Kad već pričamo o (ne)jednakosti u sportu, kakva je situacija sa sportskim novinarkama?
Još gora. Hiljadu puta sam čula ono „ona će da mi priča o fudbalu i vaterpolu“. Milion puta mi se desilo da u društvu, koje razgovara o sportu, ćutim, iako znam da oni nemaju pojma o čemu govore. Nisam želela da dokazujem koliko znam, baš zbog takvih komentara.