Intervju sa dobitnicom Pro-Femina nagrade: „Pomerite se iz svoje proklete zone komfora!“

Nagrada Pro-Femina 2018 je dodeljena spisateljici i dramaturškinji Mileni Minji Bogavac. Tim povodom smo joj postavili neka stvarno važna pitanja.

– Minja, kada ste znali da ćete se posvetiti pisanju i drami?

U trenutku kada sam sebi prvi put ozbiljno postavila pitanje šta želim da budem, kad porastem, ili tačnije: čime bih mogla da se bavim, a da nikad ne prestanem da rastem? Celog života sam nešto pisala. Moji roditelji, po profesiji novinari, tvrde da su me, kao bebu, uspavljivali zvukom pisaće mašine. Toga se ne sećam, ali se sećam da sam – dok još nisam znala sva slova, išla po kući i diktirala im svoje pesme. Odlučili su da me pod hitno opismene, ne bi li se oslobodili ove maloletničke «diktature». Potom je usledio period kada su me zvali «fabrika za preradu papira» i taj period se zapravo nikada nije završio. Mada pišem na kompjuteru, neverovatno sam slaba na lepe sveske, olovke, blokove, fascikle… uopšte: svu papirnu galanteriju. Prisvojila sam najveći deo porodične biblioteke, a kako se broj knjiga oko mene stalno uvećava, ponekad pomislim da će se naslovi s polica jednom udružiti u sindikat: zahtevaće da se iselim, jer im zauzimam previše prostora!

U svakom slučaju, pisanje i čitanje uvek su bili centralni deo mog vremena, a vrlo rano otkrila sam i ljubav prema izvođačkim umetnostima. Od obdaništa. U vreme kada sam išla u gimnaziju, moja sestra Jelena je već studirala režiju i ja sam neprestano dolazila na njene probe; trpala sam se da je preslišavam kad uči za ispite, pratila je po pozorištima i uživala kad posle zajedno analiziramo predstave. Zahvaljujući Jeleni, rasla sam s pozorištem u kući: pratila sam njene procese i čitala stručnu literaturu. Kao i većina tinejdžerki, želela sam da budem glumica… a pisanje sam videla kao neki rezervni plan. Trenutak kada sam shvatila da su savršeno komplementarne, bio je trenutak kada sam odrasla. Imala sam sedamnaest godina. Sledeće godine, upisala sam dramaturgiju i napisala «North Force», koji je do danas ostao jedna od mojih najizvođenijih drama… To je bio početak mog rada u profesionalnom pozorištu, što znači da ove godine slavim teatarsko punoletstvo. Porasla sam u pozorištu. Porasla sam pišući, sa Jelenom koja mi je bila istovremeno starija sestra i najdraža saradnica. Moje detinjstvo i mladost, neodvojive su od mog poziva i da mogu sve ponovo, opet bih radila isto.

– Kako ste znali i kada ste postali sigurni da imate talent?

Da budem iskrena, ja to ne znam ni danas. Nejasan mi je koncept talenta, osim ako to ne znači sklonost, u smislu većeg interesovanja za neku oblast. Nije me interesovala matematika, interesovao me je srpski. To mi je bilo jasno u prvom osnovne i tu se moja priča o talentu završava. Sve ostalo je rad: učenje, pisanje, čitanje, gledanje, istraživanje, isprobavanje… posvećenost… guranje sebe do granica, pa zatim preko granica… I tako svakog dana, i tako godinama… A onda, dođe trenutak kad shvatiš da osim početne sklonosti i interesovanja, imaš i dosta iskustva, odnosno čistog znanja o onome čime se baviš. To znanje niko ne može da ti oduzme, i to je ono što ti stvara osećaj sigurnosti. Verujem da je svako najbolji u onome što najviše vežba, a talenat – ako uopšte postoji, jeste želja da nešto radiš dok u tome ne postaneš najbolji. Ne bolji od drugih, već najbolji ti što možeš.

– Ko je najviše uticao na vas? U porodici i kada su u pitanju drugi autori?

Ja sam jedan pokretni «užas postmoderne». Puštam da na mene utiče sve i svašta, izlažem se najrazličitijim sadržajima i više volim da merim kvalitet, nego kvanitet uticaja. Svi smo mi, u ogromnoj meri, proizvod svojih porodica, a ja sam imala sreću da se rodim u porodici u kojoj svi čitaju, pišu, misle i od toga žive. To je dobra početna pozicija, iz koje možeš da istražuješ, a da te niko ne sabotira. Dalje je na mene uticala Srbija. Sve ono što je u ovoj zemlji loše, na mene je – čini mi se, uticalo dobro, jer je razvijalo moju empatiju i moju kritičku svest. To što radim, vezano je za ovaj naš društveni kontekst i sve je neka vrsta borbe da se taj kontekst promeni, na bolje. Da nisam pustila da na mene utiču sve gluposti koje u našem društvu postoje, možda bih bila mirnija, ali – ta mirna i zadovoljna osoba, ne bih bila ja. Ja sam fajterka i držim da je dobro, sve ono što me tera da se borim i dalje. Naravno, sastavni deo te igre su i porazi… i sve to, ponekad, zna da bude iscrpljuće i teško, ali – hej, ko vam je uopšte rekao da će biti lako?

– Koje su poruke koje ste želeli i još uvek želite da prenesete društvu?

Kada bih tačno znala koje poruke želim da prenesem, pisala bih grafite i SMS-ove. Ne bih se zamarala s dužim formatima. Ipak, ako bih iz mog dosadašnjeg rada mogla da izvučem neke parole koje se mogu ispisati na zidu, evo koje bi to poruke bile: Smrt fašizmu! Sloboda narodu! Smrt patrijarhatu! Sloboda ljubavi! Smrt strahu! Sloboda mišljenju! Smrt naciji! Sloboda društvu!… Ako slobode nema za sve, nema je ni za koga. Ako oko sebe ne vidite nikoga kome fali slobode, stojite na pogrešnom mestu! Pomerite se iz svoje proklete zone komfora, zauzmite poziciju sa koje vidite bolje i pogledajte na šta liči svet u kome živimo! Ako ste i dalje srećni, to je mnogo tužno…

– Šta je najveći izazov za umetnika danas kada društvo ne pomaže u afirmisanju autentičnih vrednosti?

Umetnici ne žive u vakumu. Oni su deo društva i to baš onaj deo koji treba da se bavi afirmacijom zajedničkih vrednosti. Ako nam taj posao ne ide, znači da ga ne radimo dovoljno dobro. Ako se u svom poslu suočavamo sa nekim preprekama – recimo političkim ili finansijskim, znači da ne radimo dovoljno na tome da ih prevaziđemo… A ako na tome ne radimo, znači da nam nije tako loše kao što govorimo… Duboko prezirem umetnike koji za svoj neuspeh krive društvo, a oni koji posmatraju svoju publiku sa visine, jednako su bedni kao i oni koji joj se ulaguju, podilazeći njenim najgorim strastima. Ne znam šta su njihovi životni izazovi, ali znam šta je moj: da radim ono što volim, pošteno, bez laganja… i da od toga mogu da platim račune. Ne moram čak ni da zaradim, samo da budem na nuli… Ako šire društveno polje, nije spremno za moj rad, moram da ga pokušam da ga pripremim… a ako ne uspem, moram da pokušam ponovo; moram bolje. Ne mislim, dakle, da je pozicija umetnika drugačija od pozicije bilo koje osobe u društvu, a ako i jeste – onda je malo prijatnija. Biti umetnik, znači raditi nešto do čega ti je stalo, pa ako misliš da je to teško, idi radi nešto lakše: u rudniku, naprimer, ili na trafici.

Kažete za sebe da ste feministkinja. Koje su promene treba pod hitno da se dese kada je u pitanju položaj žene u našem društvu?

Feminizam se ne tiče samo položaja žene, tiče se svega i svih. To je borba za ravnopravnost i borba protiv svih vidova nasilja, zasnovana na činjenici da nasilje počinje onog časa kada nas dovedu iz porodilišta i obuku u plave ili roze benkice. Od tog trenutka, kreće naša socijalizacija i način na koji ćemo biti vaspitavani, uslovljen je bojom u koju su nas obukli. Tako odrastamo u devojke, koje treba da budu fine, ljupke, mile, lepe i nežne… i mladiće koji treba da budu hrabri, drčni, ponosni, uspešni i moćni. Nećemo se svi podjenako dobro snaći u ovim ulogama, a društvo će nas terati da se u njih uklopimo i kažnjavati svaki put kad odstupimo od zadate norme. Većina će prihvatiti ove rodne uloge, u želji da bude prihvaćena od okoline… I ako, za trenutak, pogledamo samo tu većinu žena koje su ljupke i fine, i većinu muškaraca koji su hrabri i drčni – šta mislite, kome je predviđeno da bije, a kome da trpi batine? Ko će praviti karijeru, a ko frizuru? Ko će donositi odluke, a ko će se ljupko smeškati, sa strane?! Ostavimo sada tu većinu, pa se zapitajmo gde su ostali? Šta se desilo sa onima koji nisu uspeli da se vaspitaju u roze i plave verzije ljudi? Šta je sa onima koji su crveni, zeleni ili žuti? I zašto plave i roze verzije toliko nervira činjenica da neko nije isti kao oni?! … Ovo je, naravno, tek početak priče o feminizmu, ali je važno reći da feminizam nije pitanje stava, već korpus znanja o rodu i raspodeli društvene moći. Feminizam je učenje o tome da moć treba da bude jednako raspodeljena. A ako govorimo o položaju žene u našem društvu, dovoljno je da pogledamo strane crnih hronika: u Srbiji, svake godine, preko pedeset žena strada u porodično – partnerskom nasilju. Da bi se ova jeziva statistika promenila, neophodno je da znamo da nasilje nije «nešto što se događa drugima»; ono se događa svima i u njemu učestvujemo svi. Svaki put kada umnožavamo stereotpinu sliku o ženi ili muškarcu, umnožavamo i mogućnost da neka žena strada.

Mizoginija u našem društvu postoji, na svim nivoima: u porodici, školi, na ulici, u medijima, na poslu, u politici… Mizoginije čak najmanje ima u zakonu, ali se zakoni ne primenjuju na adekvatan način… To nas dovodi do zaključka da žene, samo deklarativno, imaju jednaka prava kao i muškarci, jer u praksi, većina nije dovoljno snažna da svoja prava i ostvari. Jedini način da se ovo promeni, jeste feminističko obrazovanje, za devojčice, dečake, muškarce, žene, sve… Čak i kada bi postojala inicijativa da se ovo desi, slika u društvu bi se promenila tek za vek ili dva, jer je patrijarhat žilav i duboko ukorenjen u sve sfere zajedinice … Ipak, od nekud se mora početi, pa zato mislim da je važno da neprekidno govorimo o tome šta je feminizam i zašto nam je potreban. Veoma sam tužna, kada shvatim koliko savremene i obrazovane žene nemaju pojma o fenimizmu, a uživaju u svim privilegijama koje im je doneo. Pravo na školovanje, rad, ličnu zaradu, nasleđivanje, stupanje u brak sa osobom koju si sama izabrala, pravo na razvod, pravo na odlučivanje o sopstvenom telu, pravo da same brinemo o svojoj deci, kao i pravo na učešće u političkom životu – sve su to veoma nove stvari, u našoj civilizaciji. Ako zamislimo da istorija sveta traje godinu dana, bilo bi to kao da su žene sva ova prava osvojila – juče. Ona su krhka i nova i ne smemo ih podrazumevati. Moramo ih neprekidno braniti i učiti druge kako da ih brane. To što se, kao bela, zaposlena, obrazovana žena iz srednje klase – osećate slobodno, ne znači da tako žive i druge žene oko vas. Vaša je obaveza da svoj glas koristite i u njihovo ime, jer ste inače samo sebična damica koja ne razume da su neke žene žrtvovale svoje živote, za ovu našu slobodu. Uporedite svoj život sa životom svoje bake, pa hajde da onda pričamo o feminizmu!

– Da li vas brine koliko daleko može da stigne vaša poruka? I šta je sa ženama i ljudima uopšte koji jedva spajaju kraj s krajem i ne idu u pozorište već gledaju rijalitije na TV-u?

To je pitanje koje se stalno postavlja: može li pozorište nešto da promeni, s obzirom da stiže do ograničenog broja ljudi? … Kada bih mislila da ne može, ja ne bih mogla da živim. Moj život je uporno smišljanje akcija kroz koje će naše pozorište stići dalje, do šire i još šire publike. Do one publike koja ne ide u pozorište svake druge večeri, do publike koja nema pozorište u svom gradu, do publike kojoj će naše predstave biti, možda, i prve koje su gledali … Šta više: mislim da nije dovoljno ići u pozorište i sedeti tamo pasivan… u udobnoj loži. Mnogo više verujem u pozorište koje se pravi sa zajednicom, tako da publika istovremeno u njemu i učestvuje. Najveći deo mog rada, tiče se pozorišne edukacije mladih – jer mislim da nas pozorište ne menja onda kada samo pogledamo neku predstavu, nego, pre svega, onda kada u njoj učestvujemo, kada razumemo kako se predstava pravi i kako neki deo nas, može da se nađe u njoj. Ako ste gledali moje predstave, već znate: njima nije potrebna pozorišna zgrada, one nemaju scenografiju, one se mogu izvesti u pozorištu, ali i u bilo kom parku ili na bilo kom parkingu, na svetu.

Upravo zbog toga što mislim da kultura treba da bude svima dostupna, i zbog toga što znam da živimo u zemlji ljudi koji nemaju novca za skupe karte, pravim siromašno pozorište. Pozorište čiji je centar na temi, tekstu i izvođačima… a svi ostali ukrasi, scenografija, svetla i slično- mogu slobodno da izostanu: suština ostaje ista. Ako govorimo o ljudima koji jedva spajaju kraj sa krajem – i ja sam jedna od njih. I sigurna sam da u tu kategoriju spada i veći deo mojih koleginica i kolega. Ono što nas čini srednjom klasom, jeste upravo naša potreba za pozorištem, kao mestom gde se okupljamo i gde, zajedno, razmišljamo o ljudima, njihovim karakterima, čovečanstvu i njegovim problemima… O istim stvarima razmišljaju i ljudi koji gledaju rijalitije, ali je razlika između pozorišta i rijalitija u tome što mi igramo promišljeno, osmišljeno, prikazujemo život bez dosadnih elemenata. Rijatitiji uglavnom prikazuju dosadu, kao takvu. Pa, ako mislite da moje predstave ne mogu ništa da promene, ja moram da vam kažem da se ni jedna važna promena ne događa brzo. Mnogo je važnije znati kakvu promenu želimo, nego koliko brzo ona može da se dogodi. Jedan korak ka pravoj strani, vredi više nego kilometar trčanja ka provaliji…

– Koje vaše delo smatrate najznačajnijim i zašto?

«Muškarčine». To je dokumentarna predstava koju smo Vojkan Arsić i ja 2012. godine, postavili sa sedmoricom mladića, baveći se temom muškosti i pitanjem kako se postaje «pravi muškarac» u Srbiji, danas. Ova predstava se igra i dalje. Mladići koji u njoj igraju, upisali su akademije; neki su diplomirali, drugi već rade kao asistenti u nastavi… Oni igraju u svim našim predstavama, u filmovima, u predstavama drugih reditelja i svi su sjajni. Još je sjajnije to što su ostali drugovi. Jedni smo drugima porodica, pozorište… više od ekipe. Predstava smo izveli preko sto puta, za nama su gradovi, države, festivali, nagrade, gostovanja, kilometri pređenog puta… ceo jedan život. Na tom rolerkosteru koji se zove «Muškarčine», upoznali smo još mnogo ljudi koji danas čine naš Beograd i naš svet. Iz «Muškarčina» je izrastao Reflektor teatar; iz «Muškarčina» je počeo naš repertoar… sve naredne predstave, začete su u ovoj. Vojkan i ja smo, baš na ovoj predstavi, razvili metod koji zovemo «Pozorište kao omladinski rad», koji smo dalje razrađivali, na razne načine. Sa delom ekipe ove predstave, snimali smo «Pored mene» čiji je autor Steva Filipović. To je za sve nas bila svojevrsna filmska škola. Danas na ovu predstavu gledam kao na parateatarski fenomen. U njoj više ne igra sedam dečaka, već sedmorica «pravih muškaraca» i to je njena nova vrednost. Zajedno s njima, rasli smo i mi, koji smo u ovom procesu bili iza scene. Prilično sam ponosna na sve što smo prošli zajedno i mnogo, mnogo volim te divne ljude i žene.

– Kažete da ste levičarka. Šta radi levica danas i kakve su joj šanse?

Šanse levice su uvek bile iste: «Budimo realni, tražimo nemoguće!»
Levica se danas redefiniše. Oslobađa se nasleđa onih koji su, krijući se iza njenog imena, postajali buržoazija; državni kapitalisti i ratni profiteri. Levica se danas, kao i uvek u svojoj istoriji, samokritikuje i razvija. Verujem u levicu, najpre zbog toga što ne verujem u kapitalizam. On je učinio ovaj svet opasnim i tužnim mestom i verujem da će ljudi, pre ili kasnije, shvatiti da nešto mora da se promeni. Verujem u dobro u ljudima i verujem da će pobediti.

– Koje projekte trenutno radite i koji deo vašeg posla vas najviše uzbuđuje?

Devetog maja, biće premijerno izvedena moja predstava «Smrt fašizmu» koja priča priču o Braći Ribar: Ivu Loli, Jurici, njihovoj porodici, verenici Iva Lole – Slobodi Trajković, ubijenoj jer nije želela da izda svog partnera fašistima. Ovo je predstava o herojskoj generaciji, pokošenoj Drugim svetskim ratom, ali je i predstava koja postavlja pitanje: kakve su naše generacije? Imamo li nove heroje? Verujemo li u ideale? Da li bismo se borili za slobodu? Gde je naša crvena linija? Šta su naše revolucije, ako ih uopšte ima, ako su uopšte moguće?! … Tim koji smo u Reflektor teatru okupili na ovoj predstavi, čini petoro mladih glumaca, ali i veliki broj istoričara, istoričarki, sociologa, sociološkinja, politikologa, pravnika, umetnika i umetnica… ali i prijatelja porodice Ribar, koji su nam pomogli da temu što bolje istražimo. Imam utisak da radimo nešto važno: vraćamo se na jedan deo istorije, ne bismo li odbranili njene heroje. U vreme kad razni mali fašizmi podižu svoje glave, u vreme kad se istorija menja i modifikuje, treba se setiti kakve su žrtve bile potrebne, da se ovo zlo jednom pobedi. Učeći istoriju, mi pokušavamo da razumemo gde smo danas… i nadam se da će publika sa ove predstave izaći malo politički pismenija; malo svesnija svoje prošlosti i malo budnija u današnjosti.

U pozorišnom radu, u poslednje vreme uzbuđuju me dokumentarizam i pedagogija. Tudim se da ova dva elementa spajam, baveći se dokumentarnim pozorištem, sa mladim ljudima. Nekad su to glumci i glumice, nekad srednjoškolci i studenti, odnosno studentkinje… ali, u predstavama koje radim, oni nikada nisu samo izvođači. Zajedno pišemo tekstove i zajedno prolazimo kroz maratonske procese istraživanja i učenja. Naše predstave su edukativne, a da bismo nečemu podučili publiku, važno je da mi o toj temi znamo mnogo više. Uzbuđuje me, dakle, učenje i ideja kolektivnog autorstva. Verujem da je u pozorištu najuzbudljive upravo to što stalno misliš i čitaš o novim stvarima, što ti stvara širinu i bolji uvid u život i svet.