Tête-à-tête w / Vladimir Tagić o debitantskom filmu „Yugo Florida“ koji je rasplakao celu salu

U susret premijeri filma Yugo Florida na 31. Sarajevo Film Festivalu, razgovarali smo sa rediteljem i scenaristom Vladimirom Tagićem – autorom čiji rad publika već prepoznaje kroz nagrađivane televizijske projekte, ali koji ovim filmom ulazi u novo poglavlje svoje karijere. U pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film, lična i tiha priča o ocu i sinu, prošlosti i onome što od nje ostaje, oslonjena na emociju, atmosferu i pažljivo vođenu režiju. Film se bavi temama koje retko dobijaju prostor u našem društvu – muškom ranjivošću, neizgovorenim emocijama i pokušajem pomirenja sa sobom i drugima.

U razgovoru tête-à-tête, Vladimir Tagić otkriva kako je izgledao proces stvaranja ovog filma, šta ga je držalo da ne odustane, i zašto mu je bilo važno da priča ostane iskrena.

• Nastavljate tradaciju… Serija Jutro će promeniti sve premijerno je prikazana na Sarajevo Film Festivalu, potom i serija Sablja. A sada i vaš debitantski dugometražnog film Yugo Florida. Koliko vam je važno da film predstavite baš ovde, u Sarajevu.

Moja priča sa Sarajevo Film Festivalom počela je još 2010. godine. Tada sam bio dio Sarajevo Talents programa, i to je bio moj prvi pravi kontakt s filmskim festivalima. Ispalo je tako da sam svake naredne godine dolazio, naravno kada sam imao neki projekat. I baš zahvaljujući spletu okolnosti, ovaj film je završio ovde. Kada sam dobio poziv od Festivala i saznao da nam je film uvršten u glavni takmičarski program, odmah sam pomislio da je to prirodno mesto za njegovu premijeru – mesto gde film pripada. Tako se zatvorio jedan krug: od mojih studentskih dana, do mog prvog dugometražnog filma.

Festivali su ključni. Oni su ti koji održavaju film živim. Ako želite da vaš film ima dug i bogat život, izuzetno je važno gde će biti prikazan, kako će proći na tom festivalu, da li će dobiti neku nagradu, da li će ga primietiti distributer ili sales agent… Sve to može značajno uticati na njegov dalji put. Danas se proizvodi ogroman broj filmova, i ako nemate dobru startnu poziciju, vaš film može lako ostati nevidljiv – bez obzira na njegov kvalitet. Vremena kada je bilo dovoljno pustiti film u bioskopu i očekivati da zaradi dovoljno da pokrije troškove, ta vremena su odavno prošla. To je danas rezervisano za filmove sa jakim komercijalnim potencijalom. A jedan autorski, debitantski film, koji govori o običnim ljudima i nema neku bombastičnu temu, bez festivala teško može pronaći svoj put.

• Kada ste odlučili da snimite svoj prvi dugometražni film – šta vam je predstavljalo najveću dilemu – sopstvena očekivanja, ili strah da li ćete uspeti da ispričate priču na pravi način?

Film je delimično inspirisan mojim životom – mojim odnosom sa ocem. Nakon njegove smrti, osetio sam snažnu potrebu da o tome napravim film. Ta ideja me držala godinama. Hteo sam da pronađem najbolji i najiskreniji način da ispričam tu priču. Smatrao sam da je to velika i važna tema – pre svega za mene, ali sam se nadao da će ono što je meni značajno uspeti da prenesem tako da bude važno i drugima. Jer, nije stvar samo u ličnom iskustvu – film je prilika da se povežete sa gledaocima, da oni u njemu prepoznaju nešto svoje. Prvi film uvek nosi ogromna očekivanja. Želite da sve ispadne što bolje i da se publici predstavite na pravi način. Ali onda film dobije određeno breme – postavlja se pitanje: da li će moći da iznese sve ono što želite da kažete?

Najveći izazov bio je da razgraničim šta je lično moje, a šta je zapravo dobro za film. Kako znati gde stati sa ličnim, a gde počinje ono što pripada samoj priči. Dodatna dilema ticala se tona filma – koliko humora da ubacim. Koliko da olakšam tu tešku priču. Film je lako mogao da bude mnogo duhovitiji, što bi možda gledaocima bilo prijemčivije. U jednom trenutku sam i razmišljao da idem u tom pravcu – da napravim lakši film. Ali sam onda shvatio da ne mogu da izneverim svoju istinu. Bilo bi neiskreno da pokušavam da ubacujem previše humora u priču koja to, prosto, ne može da izdrži. Zato sam odlučio da napravim pošten film – pre svega prema sebi. U nadi da će ga neko prepoznati i povezati se s njim, iako sam bio svestan da to možda neće biti film za široku publiku. Ali ako ga neko doživi kao ličan – to je za mene najveći uspeh.

• Autentične ispovesti poput vaše u filmu Yugo Florida, deo su novog talasa regionalnih autora koji se odvažuju da govore o svojim najintimnijim iskustvima. Kako vidite ovaj trend – i da li mislite da je vreme zrelije za takve priče?

Određene poetike se s vremenom menjaju, kao i teme kojima se autori bave. Mislim da su naša društva na regionalnom nivou  zasićena pričama koje se bave, na primer, ratom ili socijalnim temama u njihovom najdirektnijem obliku. Autori se sve više okreću nečemu intimnijem, ličnijem – temama koje možda ne obuhvataju čitav kolektiv u klasičnom smislu, ali zato ulaze mnogo dublje u lično i pojedinačno. I upravo govoreći iz tog ličnog, intimnog ugla, oni se i dalje dotiču važnih, društveno relevantnih pitanja – samo što ta pitanja više nisu u prvom planu, već postoje kao naznake, obrisi. Pažljiv gledalac ih može prepoznati, ali neko drugi – ko možda nije ni pročitao sinopsis – možda neće ni doživeti film kao ličnu priču autora. I to je sasvim u redu, jer mislim da to uopšte nije ključno.

Da li je neki film ličan ili nije, može biti zanimljiva anegdota, možda kao kuriozitet za one koje zanima šta je bila inspiracija za priču, ali to nije ono što odlučuje o vrednosti filma. Jedino važno je – da li je film dobar ili nije. Da li komunicira sa publikom ili ne. Jer činjenica da je neka priča lična i intimna ne znači automatski da je dovoljno dobra da postane film. To su dve potpuno različite stvari. Nije svaka lična priča, čak i kada je duboko preživljena, vredna ekranizacije. I svakako nije dovoljna u svom izvornom obliku. Ona mora da se transformiše – da dobije novu formu, širi smisao i domet koji nadilazi samo prepričavanje ličnog događaja. Samo tada može da postane film koji komunicira nešto univerzalnije. Tako je bilo i u mom slučaju. Krenuo sam od lične inspiracije, ali veliki deo filma je čista fikcija. Taj proces transformacije bio je nužan kako bi film postao ono što jeste.

• Šta je ono što vas je, od trenutka kada ste počeli da radite na filmu, držalo – odgovornost prema glumcima, sebi ili priči koju ste želeli da ispričate?

Mislim da je sve to zajedno. Najveći izazov u svemu je zapravo – ne odustati. Vreme neumitno prolazi, a finansiranje filma ide jako sporo. Ceo proces je isprekidan dugim periodima čekanja – čekate jedan fond, pa drugi… pa niste dobili, pa se nadate da ćete možda sledeći put. I tako u krug. Film se teško stvara jer ima mnogo autora i projekata, a uvek premalo novca. Zato se konstantno suočavate s odbijanjima. I u tom ritmu lako počinjete da sumnjate u sebe i u samu vrednost vaše ideje. Pitate se: možda ta priča ipak nije dovoljno dobra? Možda treba da je menjam? Ali onda se javi nova sumnja – ako je sad promenim, da li je zapravo činim lošijom? Možda je prethodna verzija bila iskrenija, ali meni je već dosadila jer predugo gledam tih istih osamdeset, devedeset strana scenarija.
I paralelno s tim, vi se kao autor menjate. Menja vam se pogled na život, menjaju vam se želje, prioriteti, čak i emocije koje vas vezuju za tu priču. I sve to postaje borba sa samim sobom.  Ono što me je sve vreme držalo, bila je vera. Vera da toj emociji, koju sam u nekom trenutku duboko proživeo, moram ostati veran. Da je to osećanje važno, da vredi i da zaslužuje da bude preneseno na film. I upravo ta emocija – ne nužno priča, nego emocija – je ono što sam želeo da prenesem.

• Muzika u vašim komadima, pa i u ovom filmu, igra značajnu ulogu, iako je nemoguće naći poveznicu sa žanrovima budući da balansirate od alternativnih bendova, preko folka, pa sve do klasične muzike, zanima nas šta za vas kao autora ona znači?

U Jutru će promeniti sve ideja je bila da kroz muziku oslikamo duh grada i ljudi, dok smo u Yugo Floridi muziku koristili drugačije. Muzika je šarolika i puna ekstremnih razlika jer je svet oko glavnog junaka izuzetno haotičan. Zato muzika ne predstavlja njegov duh niti duh grada, već je kakofonija haosa koji ga okružuje. Na primer, u automehaničarskoj radionici čujete Draganu Mirković, u privatnoj bolnici Betovena, na radiju Indekse, a medicinska sestra sluša Anu Nikolić. Pomoću te muzike želeo sam da stvorim osećaj haosa i poigram se s njim. Ponekad je muzika korišćena iz komičnih razloga da olakša situacije, ali nikada nije bilo namere da se stvori homogena celina, naprotiv – cilj je bio proizvesti haos.

• Kad ne bude mene ostavlja najjači utisak. Kada ste znali da će ta pesma ići?

Dugo smo je birali. Scenarista Milan, moja producentkinja Marija Stojanović i ja, menjali smo pesme tokom procesa. U jednom trenutku se u scenariju nalazila jedna pesma, pa potom neka druga. Razmišljali smo – da li da to bude baš ova, ili neka treća? Lutali smo i što se tiče žanra i stila. U obzir su dolazile i narodne pesme. Bilo je ideja da to bude Tozovac, ili Toma Zdravković. Postavljali smo sebi pitanja: šta to znači ako ide baš ta pesma? Šta time želimo da poručimo? Čak je u jednoj fazi u igri bio i Arsen Dedić. Dugo smo tražili pravu pesmu – sve dok se jednog trenutka nisam setio balade Kad ne bude mene. Počeo sam da je zamišljam uz slike koje sam želeo da prikažem i tada sam shvatio da je to najtačnija pesma. Najtačnija za tu scenu, za tog lika, za taj njegov kraj koji on verovatno poslednji put gleda.

• Kroz film i glavne likove vidimo muška suočavanja i naposletku priznanja koja nisu baš tako tipična za našu sredinu. Koliko vam je bilo važno da kroz ovaj odnos i likove razbijete tabu o muškim suočavanjima?

Pitanje muškosti, odnosno pozicije muškarca – posebno kroz odnos oca i sina – u našem društvu često ostaje neizgovoreno. Koliko muškarci uopšte pokazuju emocije jedan drugom? Koliko se otvaraju? To su stvari koje su kod nas i dalje tabu, o kojima se ne govori otvoreno. I baš zato što je ovo njihovo poslednje zajedničko putovanje, obojica, kao usamljeni ljudi, imaju potrebu da se konačno otvore jedan prema drugom. Ta potreba da se izgradi bliskost, da se kaže Volim te, a da se to ne mora izgovoriti – to mi je bilo važno da prikažem. Jer to je jako teško reći u kontekstu dva muškarca, posebno kada je jedan od njih konzervativan, kao što je otac u filmu. Zato mi je i bilo zanimljivo da prikažem to otvaranje, tu njihovu ispovest. Otac kreće na put verujući da treba da se ispovedi u manastiru, ali zapravo shvata da treba da se ispovedi svom sinu.

• I tu dolazimo do još jedne važne stvari – vidimo sina koji ne osuđuje oca.

Moja ideja je bila da se otac i sin razumeju, bez međusobnog osuđivanja. U svemu što radim, trudim se da svoje likove ne osuđujem, da ne moralizujem, i da nikada ne zauzimam poziciju iz koje bih se postavio iznad njih. Naprotiv – pristupam im s potpunom empatijom, u njihovim manama i vrlinama, jer su i oni deo mene. U tom smislu bilo mi je važno da izbegnem ono što se često viđa u našem društvu – to međusobno optuživanje: Ti si kriv za ovo, ja sam kriv za ono. Umesto toga, želeo sam da prikažem prihvatanje. Da taj sin, uprkos svemu, otvori svoje ruke i kaže: U redu je. Šta god da si uradio, šta god da mi kažeš – ja to prihvatam. Ne moraš ni da mi kažeš izvini. Prihvatam te takvog kakav si. I da se tu priča zatvori – u tišini, bez osude.

• Na kraju tu je i posveta ocu.

To je zapravo bio predlog mog montažera, Dragana Petrovića. U pitanju je jedno pismo koje sam napisao svom ocu, potpuno nevezano za film. To je bilo nekoliko redova koje sam zapisao za sebe, podelio sa par prijatelja, ali uopšte nije bilo zamišljeno kao deo scenarija. To nije postojalo u scenariju, ni u jednoj verziji. I onda me je Dragan, tokom montaže, pitao ima li imam neku posvetu. Isprva sam rekao da nemam, a onda sam se setio tog pisma.

• Za kraj, možete li nam reći nešto više o novoj seriji koju spremate?

Radim na mini seriji pod nazivom Divna, nazvanoj po glavnoj junakinji. Producentkinja će ponovo biti Marija Stojanović, koja je radila i moj film. Na seriji radimo Katarina Mitrović kao scenaristkinja, Isidora Veselinović kao rediteljka i ja – nas četvoro činimo kreativni tim. Priča prati sredovečnu ženu koja se pita da li je u životu mogla neke stvari da uradi drugačije – i dobija šansu da upravo te odluke donese ponovo. Pratimo kuda bi je te alternative mogle odvesti. U pitanju je drama sa snažnim elementima komedije. Ima puno života, humora, i verujem da će publici biti veoma zanimljiva.

Foto: Pero Arsenijević, Sense Production, Sarajevo Film Festival promo