Up close with Ana Sekulić: Od modne scene, preko sopstvenog brenda do autorskih pesama i fotografija

U vremenu koje traži da se definišemo u jednoj reči i svrstamo u jednu kategoriju, Ana Sekulić se odlučuje da ipak bude sve – i ništa od toga. Njeno ime se možda prvo vezuje za modeling, ali život koji je nastavila da gradi nakon toga ne trpi jednostavne opise. Tekstopisac, dizajnerka, fotografkinja, studentkinja psihologije, osnivačica brenda Rose de Mai čije torbe rado nosimo i neko ko duboko promišlja savremeni svet i sopstvenu ulogu u njemu, Ana je primer žene koja ne pristaje da bude samo jedno.

U ovom intervjuu u rubrici Up close with koju smo upravo pokrenuli, a čiji je naziv osmislila upravo ona, razgovaramo o njenom putu koji je vodio od mode do stihova, od dizajna do foto-objektiva, o borbi protiv unutrašnjih kočnica, o znanju koje oslobađa, kao i o tome zašto je sloboda da se izrazimo na više načina – danas možda najvažniji luksuz koji možemo sebi da priuštimo.

Tvoja priča počinje u svetu modelinga. Da li si i tada znala da ćeš se deceniju kasnije baviti i drugim stvarima osim modelingom ili su druge stvari i hobiji došli spontano?

Neka interesovanja su došla spontano, a neka su u meni oduvek postojala, samo su čekala svoj trenutak. Vremenom sam shvatila da je mnogo toga što sam želela da radim bilo zakočeno strepnjom i nesvesnim uverenjem da mi je potrebna dozvola da bih se bavila nečim što je van onoga po čemu sam već bila prepoznata. Kao da sam čekala da mi neko sa strane potvrdi da smem da se izrazim i na druge načine. Moje sazrevanje je bilo upravo u tome – da razumem da jedina dozvola koja mi je potrebna dolazi od mene same. Sve što se posle dešavalo – od pisanja, preko dizajna, do fotografije – dolazilo je prirodno, organski i u svoje vreme.

Dok si se bavila modelingom, počela si i da pišeš pesme koje su potom snimili i izveli poznati muzičari sa domaće scene – kako je došlo do ideje da se baviš pisanjem, a kako su došle saradnje sa muzičarima?

Pisanje je za mene počelo kao potreba – neka vrsta lične terapije. U početku sam ih delila samo s najbližima, stidljivo i s puno nesigurnosti. Vremenom sam počela da pišem autorske pesme, da ih pokazujem i van svog kruga, i lagano se razvila tolerancija na izlaganje, kao i samopouzdanje. Trebale su godine da taj proces sazri i da se moje umeće dovoljno iskali. Saradnje su dolazile spontano – kroz kontakte sa ljudima iz sveta muzike koji su prepoznali emociju i iskrenost u mom pisanju. I dalje pišem – to uglavnom dolazi u talasima. Što se muzičke industrije tiče, ona zahteva izrazito prodoran nastup, a ja nisam osoba koja insistira i vuče ljude za rukav – zato sam po tom pitanju i dalje pomalo pasivna. Pisanje pesama je i dalje deo mene, prisutan, i uvek tu kao kanal kroz koji mogu da se izrazim.

Kako izgleda tvoj odnos prema pisanju danas – da li pišeš da zabeležiš ili da se vratiš sebi?

Za mene je pisanje mentalna gimnastika, svojevrsna meditacija i duboko ličan ritual. Kada me proces uvuče, vreme prestaje da postoji i ulazim u tu kapsulu stvaranja. Iako tekstovi često, svesno ili nesvesno, sadrže moje lične doživljaje i emocije, u tom procesu se oni preobražavaju – postaju nešto univerzalno. Verujem da autentičnost uvek pronađe svoj put. Nekada smo zaslepljeni željom za prihvatanjem i priznanjem, pa ne vidimo da je autentičnost ono najvrednije što možemo da damo, daleko od konformizma i pukog praćenja trendova.

Vremenom sam shvatila da je mnogo toga što sam želela da radim bilo zakočeno strepnjom i nesvesnim uverenjem da mi je potrebna dozvola da bih se bavila nečim što je van onoga po čemu sam već bila prepoznata. Kao da sam čekala da mi neko sa strane potvrdi da smem da se izrazim i na druge načine.

Upisala si i studije psihologije. Šta je tada u tebi tražilo taj zaokret – i da li je bio bežanje, traženje smisla, ili nešto treće?

Zanimanje za psihologiju kod mene se rodilo kroz lično iskustvo psihoterapije. Taj proces me je uzdramo do srži i probudio u meni želju da ne ostanem na površnom, laičkom razumevanju, već da znanje steknem ozbiljno i sistematski. Psihologija mi je pomogla da učvrstim temelje kritičkog mišljenja, objektivnosti i samosvesti – ne samo prema sebi, već i prema svetu oko sebe. Takođe, to znanje mi je omogućilo da sagledam koje ideje su mi istinski bliske, a ne da se zalepim za prvu popularnu mantru. Trenutno živimo jedan površni algoritam i postao je izazov uključiti kritičko mišljenje. Taj deo me čini tužnom. Taj konformizam i populizam, trčanje tamo gde svi idu, beskrajno recikliranje jednog te istog, sve do novog trenda, pa sve ponovo – jer to algoritam voli. Skoro sam pročitala zanimljiv uvid jedne savremene psihoterapeutkinje da je identitet postao stavka kojom se trguje.

Ti si samo ono čime se baviš, kao da život mimo zanimanja nije važan, naročito ukoliko nije Instagramičan. I što si uspešniji u tome da napraviš atraktivnu prezentaciju sebe i svog života i brendiraš se na internetu, to si vredniji član zajednice. Sa sve motivom fake it till you make it koji treba da predstavlja nešto pozitivno. Malo je reći da me to izuzetno deprimira. U društvu u kojem je magijsko mišljenje i dalje prisutno – kroz horoskop, manifestovanje ili instant mudrosti sa Instagrama – meni je bilo važno da ostanem čvrsto na zemlji. Ideja rada na sebi danas se često svodi na bekstvo – odlazim, jer mi remetiš mir ili nekakav isprazni self-care što je neretko ljudima samo alibi za samoživost – umesto da se zapitamo: Zašto mi ovo smeta? Šta me tačno žulja? Šta je tu moje, a šta tuđe?.

Šta za tebe znači lični razvoj?

Lični razvoj ne znači po svaku cenu izbegavanje neprijatnog kako bismo očuvali mir, već uvećavanje kapaciteta da ga podnesemo. Ideja je da naša ličnost nije načeta svakom frustracijom i da ne pada u očaj na svaku prepreku, već da možemo da se na konkretan način uhvatimo ukoštac sa onim sto nam ovo vreme donosi, a ono nikoga ne mazi. Čini mi se da smo infantilnom intepretacijom samoočuvanja počeli da dobijamo hiperindividualizovane osobe sa iluzornim doživljajem privilegije, željne da im drugi zavide i da je to postala univerzalna valuta. Svi u sebi nosimo osećaj neadekvatnosti – razlika je u tome da li ga negiramo ili mu damo prostor da postoji. U tom prihvatanju, paradoksalno, leži i naša snaga. Da napomenem samo i da je ovo opšta interpetacija onoga sto vidim i da svakako u moru svega gorenavedenog i dalje ima i te kako autentičnih, zanimljivih i talentovanih ljudi, manje ili više nadarenih za internet performans.

Da li je znanje iz psihologije pomoglo da razumeš sebe dublje – i da li ti to znanje pomaže ili odmaže u umetnosti?

Zahvaljujući dugogodišnjoj psihoanalitičkoj psihoterapiji i studijama iz psihologije, razvila sam sposobnost da se susretnem sa sobom na dubljem i iskrenijem nivou. Naučila sam da tolerišem neprijatne emocije i podnesem svoje negativne osobine bez potrebe da ih odmah potisnem, racionalizujem ili projektujem na druge. Takođe me je naučilo da ređe reagujem impulsivno i da ne bežim od emocija i misli koje su neprijatne, nezrele ili društveno nepoželjne i to je ogromna sloboda i snaga. To mi je dalo mogućnost da sinnronizujem večinu svojih aspekata bez samozavaravanja, a to je, verujem, neizostavan temelj svakog autentičnog umetničkog izraza. Psihologija i umetnost se dodiruju u najdubljoj tački – tamo gde pokušavamo da damo formu onome što je nevidljivo. I upravo zbog toga, znanje iz psihologije mi samo pomaže – ne guši intuiciju, već je osvešćuje i osnažuje.

Lični razvoj ne znači po svaku cenu izbegavanje neprijatnog kako bismo očuvali mir, već uvećavanje kapaciteta da ga podnesemo.

Paralelno sa studiranjem i modelingom, dolaziš na ideju da pokreneš svoj brend kožnih tašna Rose de Mai koji je danas jedan od vodećih domaćih brendova. Kako je došlo do toga? Zašto baš brend kožnih tašni?

Osetila sam snažan poriv da stvorim nešto svoje – nešto u šta ću utkati strast, trud i viziju. Bio mi je potreban poligon za izražavanje kroz dizajn, prostor u kom mogu da budem slobodna i svoja. Tašne su mi bile prirodan izbor – uvek su me fascinirale kao predmet koji je i funkcionalan i estetski snažan. Kao većina žena, imala sam veliku ljubav prema njima. Brend je nastajao organski – bez velike pompe, ali sa puno posvećenosti. Rose de Mai je za mene postao prostor slobode, istraživanja i izražavanja.

Da li ti je bilo važno da kroz taj brend napraviš nešto opipljivo, što može da traje i da se nosi – nešto što je produžetak tvoje estetike, ali i svakodnevice?

Apsolutno. Od početka mi je bilo važno da ponudimo ženama proizvod koji će trajati – ne samo kvalitetom, već i estetikom. Nešto što je autentično, prepoznatljivo i u skladu sa svakodnevicom moderne žene. Ponekad imam osećaj da žena koja nosi našu tašnu zapravo nosi i deo mene. To je izuzetno ličan, neobičan i ispunjujuć osećaj.

Nakon svega toga – fotografija. Poslednja faza tvog izraza, a možda i najsažetija. Šta ti se u njoj otvorilo što druge forme nisu mogle da dotaknu?

Fotografija me je oduvek privlačila, ali sam njome ozbiljnije počela da se bavim kada sam pokrenula sopstveni brend – najpre tako što sam fotografisala sopstvene proizvode. To je bio bezbedan prostor za učenje – ako i pogrešim, ne ljutim klijenta (smeh). Postepeno sam ušla u taj svet, razvijala oko, učila kroz praksu i vrlo brzo su stigli prvi pozivi da fotografišem za druge brendove i časopise. Bio je to postepen, prirodan razvoj – jedini u koji verujem. Fotografija mi je dala mogućnost da se izrazim na vizuelan, intuitivan način. U njoj sam pronašla spoj estetike, emocije i priče.

Da li je modeling bio tvoj ulaz u razumevanje vizuelnog jezika koji danas koristiš u fotografiji?

Definitivno. Modeling je bio moj prvi susret sa svetom vizuelne komunikacije. Tada to nisam znala, ali iskustvo ispred kamere mi je kasnije neprocenjivo značilo kad sam prešla iza objektiva. U telu ti ostanu refleksi i intuicija, u oku ostane kompozicija. Kad si deo nečega od tako mladih godina, ne možeš ni da pojmiš koliko te to oblikuje.

Šta je sledeće?

Stalno nešto novo učim. Volim da kažem da sam zauvek work in progress. I volim taj proces – i greške, i učenje, i ponovno otkrivanje.

Imaš li mimo ovoga neke hobije za koje ne znamo a koji još uvek nisu prerasli u posao?

Videografija me jako zanima. U poslednje vreme sam se ohrabrila da joj se posvetim više. Još kao tinejdžerka sam želela da studiram montažu. U kreiranju videa me najviše fascinira pozicija direktora fotografije. Volim da gledam podkaste sa njima, slušam kako razmišljaju, kako vide svet.

Šta po tvom mišljenju spaja sva tvoja zanimanja i interesovanja? Postoji li neka zajednička nit i kako bi je ti definisala?

Mislim da ih spaja radoznalost, kreativnost i potreba da stvari sagledam iz više uglova. Bilo kroz sliku, reč ili emociju, uvek me zanima kako nešto može da se izrazi i kako to drugi mogu da dožive. I možda najviše – potreba da stvaram.

Fotografije: Franjo Matković