Nemanja Maraš: Dobro jutro, vreme je za fotografisanje!

Vreme je za „Buđenje“ – lajtmotiv je osme samostalne izložbe fotografija Nemanje Maraša, koja obuhvata 40 radova na kojima su njegovi prijatelji. Svi su snimljeni tokom onih nekoliko trenutaka kad nismo sigurni da li još spavamo ili smo već započeli dan. Budući da većini ljudi tada nije ni do priče, a kamoli slikanja, zanimalo nas je kako je uspeo da ubedi prijatelje da mu poziraju: „Među prvima sam fotografisao kolege sa klase, što nije bilo naročito teško, jer je reč o ljudima koji imaju razumevanje za takve poduhate. Potom sam slikao svoje najbliže prijatelje, a oni su navikli na moja razna ludila, pa su i oni imali razumevanja.“

Razgovarala: Brankica Treskavica

Foto: PR

Nekome je jutro u šest, nekome u podne. Koje je bilo najranije, a koje najkasnije buđenje?
Najranije je bilo oko sedam, a nijedno nije bilo posle deset. Pročitao sam u beleškama, koje sam pravio uz prvi film, da je moja početna ideja bila da buđenje bude između sedam i osam, ali se to vremenom promenilo. Uvek sam dolazio malo pre uobičajenog vremena buđenja onih koje fotografišem i nikad niko nije bio već uveliko budan.

Da li ti se dešavalo da neko uspava, a ti ne uspeš da ga probudiš?
Ne, jer sam jako naporan kad nešto želim 🙂 Neki su mi, čak, predlagali da ostave otključana vrata, zbog čega je meni bilo neprijatno, jer mi se nije dopadala mogućnost da cele noći stan bude otključan, samo da bih ja ujutru ušao pre no što se oni probude.

Foto: PR

Da su znali da ti je Doncafé sponzor, tražili bi da im doneseš kafu, a onda i da je skuvaš. Da li je bilo takvih „zahteva“?
Dok sam radio najveći deo projekta, nisam imao ideju o sponzoru, niti sam znao hoće li me neko podržati. Drago mi je što su ljudi iz Doncaféa to učinili, jer verujem da je poklapanje senzibiliteta, koje nam se desilo, stvorilo jednu lepu priču. Kafa se kuvala posle buđenja, a što se „zahteva“ tiče, svodili su se na – donesi doručak, bez njega se ne pojavljuj na vratima.

Ti si morao da se budiš mnogo pre njih. Da li je bilo dana kad si više želeo da ostaneš u krevetu, nego da napraviš još jednu fotografiju za izložbu?
Kako da nije! Dok sam radio poslednje fotografije, a to je bilo nedavno, mislio sam „šta mi je ovo trebalo“, jer sam prethodne večeri izašao ili do kasno radio. Desilo se, čak, da buđenje zakažem za pola deset, a da sam se u to vreme budio ja. Mrzeo sebe u tim trenucima ili ne, malo pomerajući vreme ili dolazeći u minut – nikad nisam odustao.

Da li je izložba tačka na „Buđenje“ ili tri tačke?
To je serija, koja nikad ne mora da ima kraj. Prva ideja bila je da napravim malu izložbu, a onda se u meni probudio entuzijazam, sagledao sam projekat iz drugog ugla… Ovog trenutka nemam definisane pretenzije, ali nameravam da lagano nastavim. Želim da prijatelje koje sam prvi put fotografiosao pre sedam godina ponovo probudim, a tu su i neki novi. Za godinu, dve, pet, sedam ili trideset pet – to može da se pretvori u knjigu.