Nobel za književnost beloruskoj spisateljici Svetlani Aleksijevič
Dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2015. godinu je beloruska spisateljica i novinarka Svetlana Aleksijevič.
Foto: PrintScreen
„Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, koje je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena„, reči su kojima je Švedska akademija obrazložila ovogodišnju odluku.
Svetlana Aleksijevič (67) je četrnaesta dobitnica prestižnog priznanja, a osim po svojim proznim delima, poznata je i po istraživačkom novinarskom radu u domovini.
Jedno je od najznačajnijih lica beloruske književnosti, a nakon mnogih svetskih nagrada njeno ime je počelo da se spominje i među favoritima za Nobelovu nagradu.
Članak se nastavlja posle reklama
Inače, ona je bila kladioničarski favorit pred ovogodišnju dodelu nagrade, dok je javnost ponovo navijala za japanskog autora Harukija Murakamija.
BREAKING NEWS The 2015 #NobelPrize in Literature is awarded to the Belarusian author Svetlana Alexievich pic.twitter.com/MABhwFJ8Lu
— The Nobel Prize (@NobelPrize) October 8, 2015
Svetlana Aleksijevič je rođena u ukrajinskom gradu Ivano-Frankivsku u belorusko-ukrajinskoj porodici, a nakon što joj je otac završio vojnu službu, preselila se u Belorusiju, gde su joj roditelji radili kao nastavnici.
Članak se nastavlja posle reklama
I sama je predavala, a zatim se bavila novinarstvom nakon završenih studija žurnalistike u Minsku. Napustila je Belorusiju 2000. godine zbog sukoba sa Lukašenkovim režimom, posle čega je živela u Parizu, Geteborgu i Berlinu. Vratila se u Minsk 2011. godine.
Tokom karijere je bila saradnica i dopisnica više listova, a dok je radila u listu „Selskaja gazeta“ počela je da prikuplja građu za delo „Rat nema žensko lice“ (1987), koji je zasnovan na intervjuima sa ženama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu.
Članak se nastavlja posle reklama
Tim delom je otpočela svoj ciklus „Glasovi utopije“, u kome je opisala život u Sovjetskom Savezu kroz perspektivu pojedinca.
„Koristeći izuzetan metod – pažljivo uklopljen kolaž ljudskih glasova – Aleksijevičeva produbljuje naše razumevanje čitave ere„, navodi se u obrazloženju Švedske akademije.
Bavila se posledicama katastrofe u Černobilju u delu „Černobiljska molitva“ (1997), sovjetskim ratom u Avganistanu u delu „Dečaci od cinka“ (1990), kao i dečjim pogledom na rat u delu „Poslednji svedoci“ (1985).
Seriju „Glasovi utopije“ završila je delom „Vreme sekond-henda“.