Štikle i vikleri: „Damski“ bend na afterpartiju konferencije Pro-Femina 2016

Novi ženski ili – kako one više vole da se predstave – damski novosadski bend sa prepoznatljivim imenom „Štikle i vikleri“ postoji tek godinu dana, a već je osvojio srca mnogih Novosađana, ali i ljudi širom Srbije. Uz njihovu muziku siguno ste uživali mnogo puta, međutim, za vas imamo i jedno malo iznenađenje. U duhu jubileja, ali i povodom regionalne konferencije magazina Lepota i zdravlje Pro-Femina 2016 koja će se održati u četvrtak, 14. aprila beogradskom hotelu Metropol Palace, ovaj autentičan i nesvakidašnji bend nastupiće na Carlsberg afterpartiju. U nastavku, za naš portal, ove sjajne devojke otkrile su čari uspeha njihovog sastava, kako je biti žena u muzičkom univerzumu, ali i šta misle o tome koliko je biti dama danas „in“.

Razgovarala: Tamara Kovačević

Foto: PR

Vi ste nesporno talentovane i harizmatične. Koliko vam je to pomoglo u ostvarivanju uspeha benda?
Višnja Davidović: Posedovanje te dve bitne osobine čini samu polaznu tačku za uspeh bilo kog benda, pa tako i našeg, što nam je sasvim sigurno pomoglo u ogromnoj meri. Ipak, samo talenat i harizma nisu dovoljni, to su samo preduslovi i osnova priče koja mora da raste. Potrebna je pre svega velika želja, naporan rad i međusobno razumevanje, kao i definisanje zajedničkog cilja ka kome treba grabiti u svakom momentu. Umetnost je zapravo postići to stanje uma da je ono što nas tri stvaramo i na čemu radimo to što nas maksimalno ispunjava i usrećuje, jer da bi nešto zaista bilo produktivno i kvalitetno, svima bi trebalo da bude lepo, počevši od nas samih pa i ljudi koji stoje iza ili, bolje rečeno, uz nas, i daju nam vetar u leđa. To na kraju rezultira time da je i našoj publici još lepše, što je ključ uspeha. Ljudi koji nas slušaju to osete, a mi smo presrećne zbog toga što možemo da im prenesemo pozitivnu energiju, jer nam se ona vraća u mnogo većoj meri od one koju smo nas tri sa bine poslale.
Nina Uzelac: Rekla bih mnogo. Pored napornog i skoro svakodnevnog rada, proba i posvećenosti koji su na prvom mestu, talenat i harizma jesu nešto sto je vrlo bitno u ovom poslu.
Bojana Jovanović: Naši muzički talenti su nam pomogli da ovako brzo napredujemo i da kao mladi bend od tek godinu dana imamo iza sebe već preko 40 uspešnih nastupa širom Srbije. Moram priznati i da su „Štikle i vikleri“ takođe i svojim šarmom i osmehom povećale broj fanova.

Za vas kažu da ste „damski“ bend? Koliko je biti dama zapravo danas „in“?
Višnja Davidović: Pored svih uloga koje je današnja žena preuzela na sebe, pravi je izazov i uspeh ostati prava dama, negovati lepe manire, te konstantno i o tome voditi računa. Naravno, biti dama je uvek u modi, pogotovo danas kada se vraćaju svi trendovi 20. veka počevši od načina oblačenja, češljanja ali i razmišljanja. Mada, rekla bih da neke tipične damske osobine kao što su staloženost, odmerenost i nežnost nešto o čemu ne vodimo uvek računa dok stvaramo muziku, jer umetnost sama po sebi podrazumeva slobodu. Istorijski gledano, čitav život žene – od toga kakvu odeću je nosila, šta je kome govorila, šta je čitala – bio je tačno određen i imao svoja pravila, a u umetničkoj slobodi, a pogotovo u rokenrolu, nema pravila.
Nina Uzelac: Hm, pa ne znam zapravo kako je nastao taj opis našeg benda. A ko je uopšte dama? I šta je zapravo karakteriše? Ali, u svakom slučaju prava dama je uvek „in“.
Bojana Jovanović: Moja baka je uvek govorila da sam njena „damica“, jer vodim računa o frizuri i obožavam da nosim haljine i visoke štikle (posebno dok vozim bicikl). Biti dama se, pre svega, odnosi na ponašanje, negovanost, dostojanstvenost. U Novom Sadu često vidim doterane žene koje šetaju podignute glave, hrabre, i verujem da nije potrebno da je nešto „in“ da bi bilo prisutno u našoj svesti. Da, mi smo damski bend, vodimo računa o sebi ali i našoj muzici.

Da li ste različite po temperamentu?
Višnja Davidović: To je nešto što nas i čini zanimljivijom celinom, mi smo zaista tri različita sveta, i pravo je čudo što tako dobro funkcionišemo. Bojana je veoma odgovorna, disciplinovana i najiskusnija od nas tri. Ja je zovem mama. Vrlo je posvećena svemu što radi i ima neobična interesovanja i talente, zbog čega je Nina i ja često gnjavimo da nam tumači snove, objašnjava horoskop ili gleda u šolju, ali i daje savete za probleme koji nas muče, jer je kao majka preslatkog četvorogodišnjeg dečaka vrlo brižna prema svima nama, po meni jedan melanholik. Nina je ona koja od svih najmanje prigovara, a najviše se smeje. Vrlo je sarkastična i po meni ima čudan smisao za humor, s obzirom na to da sam ja teški bukvalista. Radi kao nastavnik violončela u muzičkoj školi u Bjeljini, a niko ne može ni da zamisli kako bi to moglo izgledati, s obzirom na njen opušten karakter, za nju je prognoza da je flegmatik. Jedino što mi pada na pamet je kako zbija šale sa decom. Ja sam možda kolerik, sve što mi se dešava snažno proživljavam, mnogo se nerviram i dosta stvari shvatam lično. Ono što njih dve u velikoj meri razlikuje od mene je njihovo muzičko obrazovanje, koje ja nemam, a to utiče ne samo na način sviranja već i način ponašanja. Ja sam dežurni bata, a tako me etiketiraju i zovu, što mi ni malo ne smeta, čak mi i prija. Logično, tatin sin odrastao na rokenrolu, propevao pre nego što je prohodao, a zgrabio njegovu staru gitaru iz mladosti kada je postao dovoljno dosadan sa tom idejom tamburanja u pubertetu koji se činio samo kao faza. Sada sam dokazala tati da mogu ja to i bolje od njega, na šta je jako ponosan.
Nina Uzelac:  O da, mnogo smo različite, u svemu! Ali bez obzira na to, pronašle smo način za dobru zajedničku komunikaciju. I definitino, spoj tih razlika je nesto što daje poseban pečat onome što radimo.
Bojana Jovanović: Vrlo! Zato bih i rekla da smo sjajan tim, jer svaka devojka ima to nešto posebno sto čini bend. Na poseban način doživljavamo muziku i sviramo je, a samim tim i prenosimo do publike. Kada nas budete gledali na sceni, primetićete da se različito ponašamo, da nam je mimika lica drugačija kad sviramo iste teme, ali to sve čini sjajan i kompaktan zvuk.

Koliki je izazov biti žena u muzičkom univerzumu?
Višnja Davidović: Veliki je izazov u svakom smislu, počevši od toga da te ljudi shvate ozbiljno i ne potcenjuju zbog nekih ustaljenih stereotipa, ili još gora varijanta, opraštaju poneke greške koje se muškim muzičarima ne bi smele desiti. Za jedan kompletno ženski bend je bitno dostići taj nivo da publika i svi ostali prvo dobro slušaju to šta i kako sviramo, a tek onda posmatraju kako to sve zajedno izgleda. Zatim, obrade pesama koje izvodimo na svirkama su pretežno muške pesme, i nemoguće ih je sve prepevati u ženskom rodu. Nije ni malo lako izneti tu vrstu emocije, mada se mi sa zadovoljstvom hvatamo u koštac sa takvim problemima jer volimo kada pokažemo da smo dorasle zadatku.
Nina Uzelac: To je tek pred nama da otkrijemo, čini mi se. S jedne strane, možda to može biti i dobra stvar, jer je u pitanju nesto neuobičajeno i drugačije. Pitanje je koliko su ljudi spremni da prihvate nešto novo.
Bojana Jovanović: Poslednjih godina je sve više zena na muzičkoj sceni, ali je samim tim i veće dokazivanje. Kad neko spomene rok muziku, prva pomisao je muški bend, pa se tu, možda, malo žustrije borimo za pažnju i ističemo da sviramo „rokenrol na ženski način“.

Kako pravite prioritete i izbore s obzirom na to da je „život u ravnoteži“ danas skoro pa nemoguć?
Višnja Davidović: Zaista je nemoguć, ali je veoma bitno u takvom životu imati pored sebe ljude koji su puni podrške i razumevanja, na čemu sam ja neizmerno zahvalna. Od samog osnivanja benda bilo nam je jasno da je potrebno da nam to bude pri vrhu liste prioriteta, što je zahtevalo mnogo odricanja i posvećenosti, a toga nas u budućnosti tek čeka. Najbitnije je u svemu tome naći bar nešto što se može nazvati balansom i u svakom momentu znati koje su nam želje i ciljevi.
Nina Uzelac: Nekada nije lako. Ali mislim da možda čovek prvenstveno treba da pronađe neku ravnotežu i mir u sebi.
Bojana Jovanović: Za ravnotežu je potrebna samo sreća, jer kad smo zadovoljni ni ne primećujemo da nam nešto nedostaje na nekom drugom životnom polju. Imam tu sreću da radim i živim od onoga sto zaista volim. Sviram i pišem muziku koju volim, imam predivnog dečaka od četiri godine i ljubav koja me apsolutno podržava.

Koje od ovih epiteta vas najbolje opisuje – lepo lice, ortak ili muzičarka?
Višnja Davidović: Mislim da su sva tri epiteta pogodna za naš opis i zapravo potrebna da svaka od nas poseduje. Možda bih za sebe rekla da sam pre svega ortak.
Nina Uzelac: Od svega pomalo, po potrebi… 🙂
Bojana Jovanović: Možda bih samo trebalo da nabrojim sva tri ali drugim redosledom. Muzičar pre svega, sa svojih 5 godina tražila sam da sviram violinu i sebi odredila najljepši put. Posto sam uvek volela da sviram u društvu, mogla bih reći i da me prijateljstvo dovelo do ovog benda, a lepo lice je nasmejano lice i trudim se da ga nosim sto više.