U susret #BookTalk2015 – Veran Matić: Izdavači su u bezizlaznoj situaciji jer za značajna dela, koja nisu komercijalna, nema novca

Color Press Grupa kao najveći izdavač magazina u regionu sa 64 magazina, 11 internet portala i preko 50 konferencija i drugih događaja godišnje, organizuje u Novom Sadu od 3. do 5. septembra – Book Talk 2015, regionalnu književnu konferenciju koja će okupiti pisce, prevodioce, izdavače i čitaoce iz celog regiona.

Konferencija se događa na više različitih lokacija u Novom Sadu i na Fruškoj gori: Andrevlje (smeštaj učesnika), Galerija Matice Srpske, Spomen Zbirka Pavla Beljanskog, Vinarija Deurić… Kompletan program i način prijave možete pogledati OVDE

Na panelu Država kao (ne)prijatelj knjige govoriće i Veran Matić ispred izdavačke kuće Samizdat, glavni i odgovorni urednik informativnog programa i predsednik Upravnog odbora B92 / Predsednik Upravnog odbora Fonda B92. Razgovarali smo o književnoj i izdavačkoj sceni u Srbiji.

Zbog čega se pisci sve više vraćaju u prošlost?

– Pisanje knjiga, upravo zato što je potpuno individalni čin, može značiti pogled i u sadašnjost, i u budućnost, i u prošlost, a ono što nas u sadašnjosti dobrim delom određuje jeste prošlost i njene posledice, i kako se odnosimo prema prošlosti, da li smo se s njom hrabro suočili i priznali sebi svoje pobede i poraze. Pisci se najčešće vraćaju temama iz prošlosti koje su istorijski značajne za njihov habitus, zemlju u kojoj žive, nacionalni i kulturni identitet, nekada zato što takve teme smatraju nedorečenim, kontroverznim i podložnim preispitivanju, pa su one zato i inspirativne. Nedavno smo imali dosta književnih tema vezanih za Veliki rat, koje su pokazale raznoliko viđenje događaja o kojima bi zapravo trebalo više da znamo istorijski. Samizdat je objavio dve izvanredne knjige na tu temu i njen širi kontekst. Jedna je knjiga Gordane Ilić Marković „Dnevnik velikog rata“, čiji veći deo obuhvata poglavlja s primerima iz književnosit, poezije i proze, a zastupljena je dokumentarno-umetnička literatura, memoarsaka građa, zapisi ratnika, pisma srpskih zarobljenika, kao i članci iz novina i diplomatska prepiska. Autorkin cilj je bio da prati sudbine pojedinaca u vrtlogu rata, a koncept da uporedo izloži književne i novinske tekstove, dnevničke zapise i pesme, diplomatsku prepisku i ratna sećanja. Ova knjiga dala nam je mogućnost za složenije viđenje ovog našeg istorijskog iskustva. Druga knjiga na istu temu u širem kontekstu je sasvim drugačija, reč je o drami Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob“, u kojoj je tema atentata ono što autorku zanima, i to još od ubistva Zorana Đinđića, ne samo atentata kao akta političke borbe, nego i posledica koje taj čin ima na celo društvo. Nju su Mladobosanci zanimali kao ljudi koji žive neke svoje živote, osećaju unutrašnju potrebu za velikim gestovima i koji imaju hrabrosti, jer je u njima prepoznala i neke svoje ideje o kulturnom ujedinjenju Jugoslovena.

Da li književnost može da postoji bez političkog stava?

– Znamo da postoji književnost koja je potpuno lišena stava prema društvenoj sadašnjosti. Takozvana lepa književnost nema tako stroge zahteve i nema potrebu za kontekstom, njena je ideja estetska, kreativna, stvaralačka, a ne društveno i socijalno kotekstualna. S druge strane, pisac je deo društvenog i političkog konteksta i mnogi pisci ne mogu da zamisle svoj poetski izraz bez odnosa prema politici, bez političkih stavova, jasnog odnosa prema društvenim okolnostima, prema sebi i drugima u tom kontekstu. Kod takvih autora su i nepolitičke teme prožete dubokim, ponekad prikrivenim osvrtom na taj kontekst.

Izdavačka kuća “Samizdat” svoju koncepciju, između ostalog, temelji na društvenoj angažovanoj književnosti. Kakva je književna scena Srbije u toj oblasti?

– Mi verujemo da je progres moguć, i da su pasivnost i neznanje ono što nas sprečava da idemo napred, zato smo se opredelili, između ostalog, za društveno angažovanu književnost. Logično je da očekujemo i u književnosti više ideja socijalne pravde i bavljenja pitanjima koja danas čoveka muče, jer je to onda stvaralački odnos prema stvarnosti. Kada pisac ima šta da kaže o tome, on i treba da bude neko ko će nam o društvenim temama govoriti poetski provokativno, a opet artikulisano. Mislim da imamo značajne autore koji se mogu pohvaliti time.

Kako je književnost pozicionirana danas u Srbiji? Da li joj je država prijatelj ili neprijatelj?

– Veća podrška države je ono što nedostaje izdavačima. Svuda u regionu ta podrška je sve veća, kod nas je situacija sve teža, novca za kulturu je sve manje. To izdavače dovodi u bezizlaznu poziciju da za izuzetno značajna dela, koja nisu komercijalna, ali imaju neku drugu, rekao bih trajnu i važniju vrednost – jednostavno nema novca. Izdavači žive od onog što zarade prodajući knjige, ulažu od tog novca u novu produkciju, tako da je to jedan zatvoren krug iz koga nema izlaza bez pomoći države i senzibilnih i svesnih pojedinaca u kompanijama koje pomažu kulturu donirajući sredstva za projekte koje prepoznaju kao značajne.