Šta se dešava kada, zbog kredita i nedovoljnih prihoda, više ne možemo sebi da priuštimo kuću u kojoj živimo?

 Junakinja romana „Kuća“ Ivane Đilas (Booka) preuzima stvar u svoje ruke, ali prodaja doma ne ide ni lako ni brzo, čak otvara pitanja o društvenoj krizi, koja može da preraste i u porodičnu… Donosimo odlomak iz ovog romana, koji toplo preporučujemo!

„Kuća“ Ivana Djilas, Booka

Početak je leta. I dalje smo u kući. Odnosi s bankom su se pogoršali. Neplaćeni računi su se nakupili. Na gomilu bacam opomene i više ih ne otvaram. Svako otvaranje sveže ofarbanog poštanskog sandučeta krajnje me uznemiri – ako ugledam listić za preporučenu poštu, uhvati me očaj. Nakupilo se već više od šezdeset koverata, većina šalje istu stvar po tri puta, samo se retorika zaoštrava. To je krajnje neekološki. Činilo mi se nemogućim da će tako dugo trajati, jednom će morati da se završi. A prošlo je već osam meseci.

Svaki put kad se pojavi neko malo zainteresovaniji (da kupi kuću – prim. redakc.), život se zaustavi i počnemo da čekamo njegov poziv – dan, dva, nedelju, dve i opet ništa. Onda čekamo nov poziv. I opet sledećeg. U međuvremenu, od očajanja prespavam poneki dan, promenim fotografije na portalu za nekretnine, spustim cenu, još malo spustim cenu, još malo spustim cenu, svaki put se brojka promeni za nekoliko hiljada evra, kao da je to sića. Kao da je zaraditi te evre lako. Posle svakog gledanja, imam želju da zamenim posteljinu u spavaćoj sobi, jer se osećam kao da je u njoj prespavao neko drugi. I opet gledam klikove, 1.320 – još malo pa će biti 1.500. Skoro hiljadu i po ljudi se virtuelno šetalo po našem životnom prostoru. Opet bih najradije zamenila posteljinu. Ljudi dolaze, odlaze, rešavaju svoje živote, imaju najrazličitija pitanja i poslovne ideje. Imali smo više od 40 gledanja. Čak smo i iz zatvora dobili ponudu. Sumnjiv pošiljalac, nešto besmisleno pa manki gmail tačka com.

Piše: Ako ste vi ta osoba koja prodaje žutu kuću s belim žaluzinama, vaša kuća me, bez obzira na okolnosti, zanima. Nepravedno su me zatvorili da bi me uništili. Ali ja im to neću dozvoliti. Voleo bih da kupim vašu kuću i imam novac. Moram da poslujem preko advokata jer sam u zatvoru. Iz gledanja u gledanje, saznajem sve više porodičnih i poslovnih situacija potpunih neznanaca.

Onda dođe letnje zatišje. Nikud ne možemo jer smo bez para. Otkazali smo apartman na moru u koji idemo svakog leta. Maks je bio kod dede i njegove žene. Vodili su ga u hotel s bazenom, mogao je da izvoljeva šta će jesti i kupovali su mu plastične kineske igračke. Ne možeš da insistiraš na svom vaspitanju ako nisi u stanju ni da se izdržavaš. Moj muž je veći deo leta bio na turneji po Indiji i u Šri Lanki, svirao je na večerama za počasne konzule naše države. To nije baš vrhunac njegove karijere. Celo leto sam presedela kod kuće sama sa stomakom. Stomak je još tu. Embrion je preživeo. Uprkos svim nepovoljnim okolnostima. Bravo, ljudska vrsto! I raste. Uskoro se stomak neće moći sakriti. Srećom, preko leta nisam radila. Tako da još niko nije primetio moju trudnoću. Jer kad jednom primete, svi će hteti da me rasterete i nekoliko godina me neće zvati ni za jedan projekat. Tako je bar bilo s Maksom. Mama mora da se posveti detetu, od čega će živeti to nije problem njenih poslodavaca. Na sreću, slobodnjaci nemaju nikakva prava, tako da to nije neetično. Moje raspoloženje u vezi s novim bićem varira od potpune panike, jer me život zajebava, do prikrivene ushićenosti. Uprkos svemu, događa se nešto nepredvidivo, nešto što ni približno nije bilo ni na jednom spisku. Nije još kraj za mene, još sam u plodnom periodu i život se događa još jednom od početka. Zajebala sam svoje godine. Nisam još stigla da razmišljam o povlačenju iz života, starenju, beskorisnosti i umiranju. Još jednom se rađaju nove okolnosti za novu budućnost. I opet ćemo biti, doduše s nenormalnim zakašnjenjem, mladi roditelji. Mladi sa malo preko četrdeset.

Sedim na kauču i pišem spisak prenatalnih odluka, to me smiruje. Obećam sebi da ću s ovim detetom manje stvari propustiti, da ću pokušati da ga što više posmatram i uživam u tome.
Pozajmiću pravi foto-aparat, onaj s različitim objektivima. Snimaću filmiće. Maks ima milion snimaka iz prve dve godine, a onda još samo tu i tamo poneki. Čak ih i ja ih imam više, a mene je otac snimao na osmomilimetarskoj traci, a mi imamo kameru u svakom mobilnom.

Ovoga puta ću biti manje u panici, jer sam to već jednom prošla i sada znam kako to ide. Imaću sportska kolica i provodiću s bebom mnogo vremena na vazduhu, bez obzira na vremenske prilike. Izlaziću s prijateljicama na kafu dok dete bude spavalo. No, dobro, to je možda ipak malo nerealno, jer sve one imaju malo veću decu, usput još i rade i pokušavaju da završe doktorate, da možda još pre penzije dobiju stalna zaposlenja i bar malo bolje položaje. Bojim se da neće biti baš raspoložene za svakodnevno ćaskanje uz kaficu. Kupovaću za dete u prodavnicama polovne odeće. Osim cipela, one moraju da budu dobre i neiznošene. Od prijateljica ću uzeti sve što mi daju. Neću da se izmotavam šta mi se dopada, a šta ne. Neću više kupovati toliko igračaka, jer Maks suštinski nije uspeo ni da upozna sve svoje, tako brzo su se menjale njegove razvojne faze.

Otvoriću štedni račun za dete čim dođe na svet. Ako već dobije poreski broj pre nego što izađe iz porodilišta, nek ima i svoj novac. Da li se to onda računa kao imovina kod socijalnih davanja?
Neću dozvoliti da se porodica i prijatelji mešaju. To sam odlučila nakon što je moj svekar izjavio: ”Zar niste vas dvoje prestari za bebe?”. I ne razgovaram više s njima. Neću im priznati da sam umorna, da neprestano imam grčeve u nogama, nenormalno visok pritisak, da me stopala i zglobovi već sada nepodnošljivo bole i da sam potpuno van kondicije. Nijedna hrana mi ne prija, neprestano imam metalni ukus u ustima i svi unutrašnji organi su mi u jednjaku. Ni u snu ne znam kako ću izdržati još četiri i po meseca.

Već sad nemam šta da obučem, čak me i gaće žuljaju i nerviraju. I daleko sam od toga da, kao savremene buduće mame, šetam okolo u tesnim haljinama i pokazujem figuru sa stomakom. Moje telo je kao velika masa, a ne kao da sam elegantno progutala loptu za odbojku. Mrzim trudnoću i istovremeno sam oduševljena time što sam opet trudna. Još sam živa. Maks ignoriše činjenicu da će se u našoj porodici pojaviti još jedno biće. Možda je u pravu, sačekajmo da vidimo kakvo će to čudo biti. Već sam s drugim stvarima dovoljno preticala samu sebe.

ŠTA KAŽU RECENZIJE:

”’Kuća’ je duhovita i potresna priča o zamkama u koje se uhvatila naša generacija.” – Barbara Cerar, slovenačka glumica

“Ovo je upravo toliko fikcija da s užitkom tonemo u njenu priču, a istovremeno upravo toliko to nije da u nama bar malo izaziva jezu.” – Tomaž Bešter, ‘Konteksti’

„Kuća“  nije samo priča o kreditu. To je takođe kritika potrošačkog društva, koje želi sve, osim računa, odmah. To je priča o snovima na koje su nas navukli – da treba imati karijeru, kuću, decu, psa, uprkos tome što ništa od toga ne možemo sebi da priuštimo. ’Kako je nezrelo u prvom poluvremenu doneti odluke za ceo život, i biti ubeđen da ćeš se s njima slagati sledećih trideset godina’.” – Mateja Arnež, ‘Koridor’

FOTO: GULIVER/GETTY IMAGES