Kako je Danilo postao Zvoganj i stekao slavu na internetu

Spremajući se za intervju sa Zvognjem, tvorcem animiranog junaka Copeta, naišla sam na nekoliko rečenica koje ga tako dobro predstavljaju, da nisam ni pokušavala da smislim drugačiji početak razgovora s njim: „On je animator sa britkim, hirurški preciznim smislom za humor. Čistokvni srpski vloger, senzacija koja za jednu noć na svojim klipovima ubira više stotina hiljada pregleda. Trangresira kroz klase, obrazovne profile i uzraste.“

Priredila: Brankica Treskavica

Foto: Nemanja Maraš

■ Prošlo je godinu dana od kada ste ti i Cope postali zvezde interneta. Šta se u tvom životu u međuvremenu promenilo?
Prva i najvažnija stvar je – dobio sam posao. To me je najviše brinulo, jer nisam upisao fakultet. Pokušao sam da se pronađem u raznim poslovima, za koje nisam bio naročito kvalifikovan, a onda sam dobio šansu da radim kao kopirajter u agenciji. U tome sam se pronašao, a onda sam počeo da se bavim i dizajnom.

■ U početku su bile primarne tvoje želje. Koliko sada vodiš računa o njima, a koliko o ukusu publike?
Moram da uzmem u obzir njihove želje, zbog čega i čitam sve komentare, ali nikad ne idem toliko daleko da bih čak i pomislio da sam pobegao od sebe.

■ U jednom od svojih prvih intrevjua rekao si – što više gledam svoje animacije, to ih više mrzim. Da li je još uvek tako?
Kad bar tri sata, bez prestanka, gledaš iste scene u krug i slušaš iste rečenice, izgubiš objektivno mišljenje o tome što radiš. Najslikovitije rečeno, smuči ti se. Kad okačim klip, odgledam ga možda samo još jednom, eventualno dva puta. Prvi klip sa Copetom sam nedavno pogledao i bilo mi je čudno. Bio je to pravi miks osećanja.

■ Da li bolje pevaš ili stvaraš klipove?
Nisam siguran. Ne pevam toliko dobro, ali mislim da sam na putu da uskoro bude drugačije, jer ću krenuti na časove. Muzičko obrazovanje imam, ali glas nisam školovao. Smatram da boja mog glasa mora da se koriguje.

■ Da li si, pod uticajem broja pregleda i lajkova, počeo da sebe doživljavaš kao pametnijeg, lepšeg?
Ne, jer sam uvak verovao u sebe i mislio da ću nekad, negde, nešto uspeti da uradim. To što se desilo je, samo, bila potvrda da sam bio u pravu, ali sada nastaju novi problemi. Ne mogu da živim od stare slave, već moram da se stalno dokazujem.

■ Šta ti ljudi kažu kad te upoznaju – da li su očekivali da si drugačiji?
Mlađe generacije me gledaju sa strahopoštovanjem, što mi je jako čudno, a još mi je još čudnije kad mi persiraju. Vršnjaci su vrlo cool. Verovatno znaju kakav sam tip, pa ne očekuju da i uživo budem smešan.

■ Kakav si, zapravo?
Malo povučeniji, ne baš toliko socijalno aktivan.

■ Da li si aktivan na društvenim mrežama?
Prilično, tu je mnogo lakše biti aktivan. No, kod mlađih generacija je to drugačije…

■ Da li si bio iskren kad si rekao da uživo uopšte nisi duhovit, naprotiv?
Da, jer se ne trudim da budem u centru pažnje ili da zabavljam ljude. Mnogo više volim da ih slušam.

■ Danas većina ima potrebu da nešto kaže.
Jako cenim kad neko ume da sluša, a nadam se da i drugi to poštuju kod mene. Želim da čujem što više, a volim i da na taj način upoznajem ljude. Slušajući ih saznajem kakvi su, pa se na osnovu tog utiska postavljam prema njima. Mislim da je danas jako važno da budeš taktičan sa ljudima i oprezan.

■ Da li je život već stigao da te nauči “da treba biti oprezan” ili su te na to upozorili roditelji?
Mislim da je pre reč o instinktu, a i nisam to rekao zato što mislim da su ljudi loši, već da se vrlo lako uvrede. Potencira se liberalnost, i sam sam takav, shvatanja su mi zaista široka, ali moj humor je – crn. Moram da znam gde su granice do kojih smem da idem, jer se ljudi lako uvrede.

■ Imaš mnogo tetovaža. Kada si uradio prvu?
Vrlo rano, kad sam imao četrnaest godina. Uvek su mi se dopadale, a moji tadašnji idoli – članovi metal bendova – bili su istetovirani. Nameravam da nastavim da ih pravim.

■ Da li svaka ima svoju priču ili je u prvom planu estetika?
Mogao bih da lažem da je drugačije, ali primarna je estetika. Nekoliko tetovaža imaju simboliku, ali ni ona nije naročito duboka i bitna.

■ Na grudima imaš sovicu, koja je simbol mudrosti.
Priča se o njenoj mudrosti, mada postoje ptice koje su mnogo inteligentnije od nje. Ona je, u mom slučaju, simbol noći, jer sam sve što sam uradio – uradio noću. Dok sam živeo s mojima, tada je u kući vladala potpuna tišina, pa sam mogao da se koncentrišem. Navikao sam se na taj ritam, pa i danas obično počinjem da radim oko ponoći, a završavam u devet ujutru. Onda spavam do tri posle podne.