DARKO KOSTIĆ: 10 godina u bajci

Karijeru je započeo burne 1999. godine, a danas, deset godina kasnije, on je već etablirani kreator visoke mode. Ipak, najbolje od Darka Kostića tek očekujemo!

Kreator Darko Kostić na našoj modnoj sceni prisutan je već deset godina. Prvu reviju predstavio je u okviru šeste Nedelje mode, kad je imao svega devetnaest godina. Otad je svoje modele prikazivao na svakom beogradskom Fashion Weeku. Za njegove revije uvek se traži karta više, jer je publika sigurna da će videti nešto novo i zanimljivo. U ekskluzivnom razgovoru za „L’Officiel“ Darko nam otkriva kako gleda na ono što je dosad postigao, ali govori nam i o kolekciji koju priprema, kao i o tome na koji način će proslaviti svoj modni jubilej.

Koliko se, za ovih deset godina, promenio vaš odnos prema modi?

Moj pristup modi mnogo se promenio tokom deset godina. Kad sam počinjao, baviti se modom u Srbiji bilo je veoma „egzotično“. Ratovi, sankcije i kasnije „bolesti tranzicije“, koji su nas pratili, zapravo su bili pokretači ideja i inspiracija za improvizaciju. Takve okolnosti veoma utiču na umetnike i na sam proces stvaranja, nauče vas da ne razmišljate ograničeno. U takvoj situaciji shvatite da morate da stvarate ni iz čega. I to pravu modu! Naučite da nema nemogućih stvari i da je sve izvodljivo. Tada sam imao svega osamnaest godina, pa mi je bilo lakše da prihvatim takvu situaciju. Sada, deset godina kasnije, mogu da kažem da sam ostao veliki sanjar i često pokušavam da izvedem nemoguće stvari – kao Harry Potter, rekao bih. Srećan sam jer živim svoj san. Baviti se visokom modom u Srbiji, utrošiti 200 radnih sati samo na jednu haljinu, koristiti najluksuznije materijale i najbolju izradu – pre deset godina ovo je zvučalo naprosto nemoguće. Međutim, taj san danas je stvarnost.

Koji je bio vaš motiv da „zaplivate nemirnim modnim vodama“?

Nisam imao poseban motiv, ali jednostavno sam oduvek znao da ću se kad-tad oprobati u modi. Imao sam sedamnaest godina kad je povreda ruke zaustavila moju sportsku karijeru. Tada sam izvadio svoje papire i olovke i – povratka više nije bilo. Jednostavno sam se tome prepustio. Sada, posle deset godina rada, imam i potvrdu da sam odabrao pravi put. U svetu mode stilovi se stalno smenjuju i pred dizajnerima je, svakih šest meseci, novi zadatak, potpuno drugačiji, koji zahteva novu borbu, otkrivanje, traženje rešenja…

Čime se najviše ponosite u dosadašnjoj karijeri?

Ponosim se time što, bez kompromisa, uspevam da realizujem svoj san, što sam u Srbiji uspeo da uradim i nešto drugačije od svega što je pre mene bilo viđeno, što sam uspeo da opstanem toliko godina, što nikad nisam upao u klišee „beogradskih faca“ i što sam, i pored dosadašnjeg uspeha, ostao čvrsto na zemlji.

Ponosan sam i što živim svoj život daleko od javne scene, što sam skoro sam stigao ovde gde sam sad, što sam u ovih deset godina, zajedno sa svojom vernom saradnicom Danijelom Milinković, uspeo da ostvarim neverovatne stvari. Godinama smo istraživali i verovali da i u ovoj zemlji mogu da se rade dobre stvari. Ponosan sam što smo pokrenuli niz mladih ljudi da veruju u svoj san. Srećan sam i što sam obišao celu Evropu i, u periodu kad se kod nas baš teško živelo, video da negde ima i drugačijeg života. Zahvaljujući tome, entuzijazam me nikada nije napuštao! Ponosan sam što sam uspeo da ostanem nezavisan i što svoje ubeđenje uvek mogu da stavim ispred bilo kakvog interesa.

Vaša estetika odavno je postala prepoznatljiva. Kako biste je vi opisali?

Kao vrlo, vrlo klasičnu. Međutim, ostavljam otvorenu opciju da moja estetika preraste i u nešto drugačije. Kad radim kolekcije, izuzetno mi je bitno da one „teku“, da se modeli „ulivaju“ jedan u drugi, i da – na kraju – sve kulminira raskošnim haljinama, na koje sam zaista ponosan i u čemu sam donekle postao majstor. Stvoriti prepoznatljivi stil pravi je uspeh, ali to dolazi sa godinama, sazrevanjem i pronalaženjem harmonije u sebi. Danas svi mogu da prepoznaju moje haljine, bez obzira na to da li na njima stoji etiketa ili ne, i to me raduje. To je potvrda da su se znanje, rad i trud isplatili.

Kakva je žena za koju kreirate? Kako se ponaša, kako izgleda, kakvu energiju nosi?

Nekad ni sam ne znam. Stalno se pitam kakva je i pokušavam da zamislim njen profil, ali on se iz kolekcije u kolekciju menja i nadograđuje. Ta žena nikad nije dosadna! U poslednje vreme volim nežnije dame, romantične, bez naglašenog seksepila, ne toliko jake, već one koje čuvaju ženstvenost. Ne dopadaju mi se današnje žene koje pokušavaju da postanu muškarci, koje se muškom filozofijom probijaju kroza život.

Kako gledate na aktuelne tendencije? Da li postoji neki trend koji ćete rado ispratiti u narednoj kolekciji?

Ovoga puta inspiraciju ću potražiti u nekom underground glamuru i pokušati da uvedem elemente koji nisu karakteristični za visoku modu. Ja nisam dizajner koji prati trendove i pokušava da bude sto posto moderan. Više volim da se igram klasikom, da pomeram forme i linije, što je mnogo teže od pukog praćenja trendova.

Šta pokreće vašu maštu?

Muzika! Poslednjih godina muzika me baš inspiriše, uz muziku pravim sve basic skice. U njoj nalazim energiju, koju pokušavam da kanališem kroz crteže i rad sa materijalima i – tako nastaje početna silueta, od koje se kasnije izrodi kolekcija. Ponekad se u mojoj glavi stvore hiljade slika, koje ne mogu odmah da se materijalizuju, ali ih čuvam u sebi, a one strpljivo čekaju momenat kada ću ih se ponovo setiti i realizovati ih.

Kako ćete obeležiti jubilej? Da li već znate u kom će se smeru dalje razvijati vaš dizajn?

Jubileji su divne stvari na koje morate čekati, a dolaze samo kao produkt velikog i ozbiljnog rada. Dobio sam možda i najveći poklon neuobičajen za mladog umetnika – dokumentarni film o meni. To je nešto što ljudi uglavnom dobijaju pred kraj karijere, kao proizvod mukotrpnog rada. Jako sam srećan zbog toga i veoma počastvovan. Kolekcija koju spremam u čast jubileja biće nešto na čemu već dugo radim i, prvi put u karijeri, neću imati nikakvo vremensko ograničenje za realizaciju, već ću je raditi dok je ne završim i dok ne budem potpuno spreman da je predstavim.

Gde vidite sebe za još deset godina?

Ne znam gde ću biti, ali znam sigurno da ću se i dalje baviti modom. Ostvarivaću i dalje svoju bajku, a mislim da će mi trebati ceo život da je do kraja ispričam. U stvari, mislim da nikada neću biti siguran da li ta bajka ima kraj.

Tekst: Jelena Karakaš