Dubravka Marković: Dok traješ, traješ do kraja

Osamdesetih se „otkačena” pankerka sa šašavom frizurom proslavila kao muzički voditelj na radiju i televiziji i kao jedan od začetnika „novog talasa” u jugoslovenskom rokenrolu. Oprobala se i kao novinarka. Početkom olujnih devedesetih, kad se profesija televizijskog novinarstva u Srbiji suočavala sa najvećom krizom, njen privatni život (za razliku od poslovnog) uplovio je u mirnije vode: rodila je Kosa.

Ovaj radoznali i talentovani dečak, koji poput mame „diše muziku” (mada sa svojih 17 godina već zna da će biti glumac), u prevladavajućem okruženju domaćeg i stranog „turbo-folka” može samo da zamišlja (iz maminih priča) kako je izgledala srpska prestonica u vreme kad je smatrana jednom od evropskih prestonica najbuntovnije muzike u istoriji.

Danas je Dubravka Duca Marković urednica u Radio Beogradu, gde vodi dve emisije („Nekad smo se dobro zezali” i „Večeras zajedno“). I dalje se druži sa starim rokerskim društvom, ponekad gostuje na televiziji…
Njena emisija „Hit meseca“ davnih osamdesetih je veoma brzo postala kultna emisija, a njena voditeljka stekla popularnost koja bi joj sigurno izmakla da se držala pevačke karijere. Tek je mnogo godina kasnije, kaže, shvatila koliko je sve to što je tada radila uticalo na ljude. Evropsku afirmaciju je dočekala vodeći za JRT serijal „Igre bez granica”. Jedno vreme je radila na RTS-u. Bila je među osnivačima Trećeg kanala. Sa nacionalne televizije je otišla devedesetih godina kad je, kako kaže, ukinut standard profesionalnog televizijskog novinarstva na RTS (a to se, smatra, do danas nije promenilo). „Okidač”  je bio veliki opozicioni koncert aprila 1992. na Trgu republike u Beogradu, „Ne računajte na nas“. „Na koncertu je bilo oko 50.000 ljudi koje smo okupili protiv rata, među njima i mnoge poznate ličnosti iz cele Jugoslavije, a u Dnevniku RTS je predstavljen kao zabava za 5.000 ljudi. Uletela sam kod Milorada Komrakova, tadašnjeg urednika informativnog programa RTS, i pitala ga na šta to liči. On je samo ćutao. Posledica organizacije ovog koncerta je bio, zapravo, završetak moje karijere. Tada sam shvatila da je sve to što radim nemoguća misija, da rokenrol više nikoga ne interesuje“, kaže Duca, koja je, ipak, i u pedesetoj ostala rokerka u duši, verna muzici buntovnika i svojoj dečačkoj frizuri. Njen glavni projekat za budućnost je da uživa u životu koliko može. Da radi ono što joj prija i onoliko da joj ne bude teško. Da nađe dobru stranu svega. Poručuje: „Moj moto je da dok traješ, traješ do kraja”.