S one strane granice, s one strane šaltera…

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Navikli smo da se žalimo na ljude „s one strane šaltera“, koji bi bili najzadovoljniji da ne vide nas „s ove strane stakla“ i, neretko, zaboravljaju da mi ne dolazimo kod njih da bi im smetali, već zato što moramo. Ne kažem da su svi baš takvi, jer sam se uvek grozila generalizacije. Kao što nisu svi taksisti isti, tako nisu isti ni svi novinari, lekari, ljudi koji rade u opštinama ili bankama. Kao što je svako od nas imao niz loših iskustava sa asministracijom, tako postoje i oni divni primeri, ali (ipak) malobrojniji. Zato, kad ljubaznu osobu nađete među opštinskim službenicima, pa još kad je iz druge zemlje, onda se ljubaznost računa duplo.

Protekle nedelje sam pozvala jednu od hrvatskih opština, zbog dokumenata koji su potrebni mom ocu. Naravno, nisam očekivala da će žena koja se javila biti neljubazna, ali nisam ni slutila da će reći – pošaljite mi novac potreban za taksu Wester unionom, ja ću ga podići, uplatiti, a vama ću poslati dokument. Skoro da sam ostala bez reči, a čim smo završile razgovor pitala sam se koliko bi ljudi, koje poznajem, slično reagovalo. Hm… Znam da bi mi neko rekao „za ovu platu, dosta je što ceo dan buljim u kompjuter, a ne da još idem u banku da dižem pare“, neko drugi „uradio bih osobi koju poznajem, a ne onoj s kojom sam telefonom razmenio par rečenica“. Srećom, dok ovo pišem, imam u vidu i one koji bi reagovali baš kao gospođa, čiji mi je gest ulepšao prošlu nedelju.

Da živim u drugom delu sveta napisala bih njeno, ali imam utisak da to ne bi bio najpametniji potez. Zato ne pominjem čak ni mesto iz kog je, jer sam sigurna da bi se našao neko ko bi joj zamerio baš zbog toga što pomaže nekome „odavde“. Takvih, nažalost, ima svuda, kao što – srećom – svuda postoje ljudi kao ona. Čak i kad bih zanemarila taj „komšijsko-susjedski“ faktor, zapitala bih se da li hvaleći nekoga, nesvesno, toj osobi činimo štetu. Uverena sam da bi se našlo bar nekoliko njenih koleginica kojima je teško da budu ljubazne, ali im je lako da smišljaju pakosti onima koje, na najlepši mogući način, skrenu na sebe pažnju. Uz to, bar kad je reč o uzorku koji čine moji prijatelji i poznanici, ne znam mnogo primera da je neko koga su klijenti hvalili dobio bonus. Verovatno pretpostavljeni računaju da je toj osobi dovoljno što joj stižu pohvale. One, zaista, prijaju, ali lepo je i kad posle određenog vremena pogledate neku stvar ili slike s vikenda provedenog van grada, pa kažete – to sam kupio ili tamo sam otputovao od one nagrade.

Zbog svega toga nema imena žene, ali sam sigurna da ću – ako me ikada put na nese u grad u kome živi – otići da je i uživo upoznam.