Tema nedelje: Imate li wi-fi?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Prošlog petka sam se probudila u Petrovcu, u ovo vreme sam bila na Skadarskom jezeru, posle podne u ljupkoj vinariji Ivice Pejanovića, uveče na rivi u Baru. Četiri dana provela sam u sličnom ritmu, ali ću vam o lepotama svih mesta u tom delu Crne Gore, koje su posetili članovi naše turističko-novinarske ekspedicije, pisati u ponedeljak. Ovog puta pričam o nečem drugom, što nisam otkrila na tom putovanju, već sam samo obratila malo više pažnje. 

Najčešće postavljano pitanje nije bilo ni „koliko košta smeštaj“, ni „kad krećemo“, već – koja je šifra za Wi-Fi? Gde god bismo se našli, uključujući i usputne benzinske pumpe, Wi-Fi smo „jurili“ kao da je Pokemon 😉

Najintersantnije je bilo upravo u toj vinariji, jer je šifra bila komplikovana kao da je smišljena za sef. Sricali smo brojke i slova koja su je činila, a kad bismo jednom „omanuli“ probali bismo opet, jer kako odustati kad nas to vidi ka instagramu, FB, whats appu, viberu, mejlovima… U jednom trenutku, svi koji su sedeli na suprotnoj strani stola od mene, držali su telefone. Oni to nisu mogli da kažu za nas, ako ni zbog koga drugog onda zbog koleginice Mile, koja je bila naš glas razuma i uveravala nas da treba da prstiće odlepimo od displeja. Interesantno je što smo svi slušali domaćina, divili se ukusima hrane, planirali koje će se vino naći u torbama kad krenemo kući, ali… telefoni su bili tu.

Foto: Brankica Treskavica

Možete misliti kako smo se, tek, obradovali kad smo shvatili da Wi-Fi imamo i u etno selu Nevidio, nadomak Šavnika. Nadmosrka visina – skoro hiljadu metara, priroda fascinantna, miris domaćeg hleba i crnogorskog pršuta, čist vazduh i konekcija. Šta ćeš više 🙂

Naravno, svi imamo nekoga kod kuće za koga želimo da se uverimo da je dobro, baš kao što i oni hoće da znaju da mi nemamo nekih problema, ali – ako ćemo da budemo potpuno iskreni, za to je dovoljno par minuta, ali reba “okačiti” fotkice, proveriti broj lajkova, videti šta se dešava na drugim profilima… Naravno, ovo ne pišem kao „nemi posmatrač“, već „aktivni učesnik“ te igrice.

Nije malo onih koji kažu da fotografisanje na putovanjima bitno smanjuje uživanje u tom trenutku. Moglo bi se reći da su u pravu, s tim što i ovde treba praviti razliku između „besomučnog škljocanja“ i nastojanja da se neki lep prizor „ponese kući“ ili pošalje nekome ko nam je drag. Osim toga, onaj deo zadovoljstva koji gubimo, jer se lepoti prirode ili situacije ne prepustimo do kraja, jer deo naših misli bira najlepši kadar, kasnije biva nadoknađen (možda i sa kamatom) kad pregledamo te fotografije.

Sigurna sam da se, dugo posle njihovog nastanka, sećate i amtosfere i svojih osećanja u momentu kada ste ih uradili. Upravo zahvaljujući tim sličicama travel uspomene žive duže, a i ne belede. Uzgred, ja imam još jedno „opravdanje“ – moram nekako da ilustrujem „dnevnik s putovanja“ 🙂