AIDA ALILOVIĆ: Stajling sa stavom

Prošla je i pank i hipi fazu, a sada često, čim se probudi, poželi da se popne na štiklice. Sarajevska novinarka i TV voditeljka Aida Alilović za ovu priliku odenula je kreacije Ane Ljubinković.

Moja frizura je posledica radikalne odluke, jer mi je pre četiri godine kosa prekrivala cela leđa. Pošto je veoma gusta i prirodno valovita, šišanjem sam se rešila dugotrajnog pranja, sušenja, nanošenja raznih preparata… Praktično, za mene više ne postoji pojam „pranje kose“, jer je ono deo mog jutarnjeg tuširanja. Za petnaest minuta je sve gotovo. Nikada se nisam farbala, niti poželela da promenim boju kose, ali o šišanju na nulu sam razmišljala. Kod mene se nikad ne zna.

Danas nosim samo stvari u kojima se lepo osećam, ali ne mogu da ih svrstam u bilo koji stil. Imam mnogo ravne obuće, ali i one na štiklu. Dešava se da se probudim i poželim da se popnem na štikle, bez obzira na to da li me tog dana očekuje mnogo hodanja po gradu. Kako je uveče mojim nogama, znaju sve devojke i žene koje su uradile nešto slično.

Bila sam oduševljena kad sam čula da ću se slikati u modelima Ane Ljubinković. Ove dve haljine, koje sam obukla za fotkanje, zapazila sam na njenoj reviji na Fashion Weeku. Inače, veoma mi se dopada rad Vivijen Vestvud i Džona Galijana. U Sarajevu postoji fantastičan modno-dizajnerski trio Kao Pao Shu. Donedavno su imale svoju radnju, ali sada je jedna od njih otišla u Italiju.

Beograd – Sarajevo

Prijatelj iz Beograda, koji je nekoliko dana proveo u Sarajevu, pitao me je da li je ispravan njegov utisak da se Sarajke oblače svedenije od Beograđanki. Tamo se devojke, tokom dana, ne doteruju toliko kao ovde. Još drastičnija razlika je u pogledu mejkapa. U Sarajevu, u dva sata posle podne, devojke ne izgledaju kao da su krenule u večernji izlazak. S druge strane, u Beogradu sam videla mnogo originalnijih krpica i stajlinga sa stavom. Smisao za modu je individualan, pa ne treba donositi uopštene zaključke.

Odluke o kupovini uvek donosim u trenutku – ako mi se nešto dopadne, a u novčaniku imam dovoljno novca, ulazim u prodavnicu. Ali, ako mi nedostaje para, sutra se neću vratiti da bih to kupila. Iako kupujem impulsivno, retko mi se dešava da nešto platim više nego što zaista vredi.

Neke od svojih najboljih kombinacija kupila sam u Barseloni, u second hand šopovima. Nedavno sam u Njujorku uživala istražujući po takvim prodavnicama. Mada se, dok razgledam stvari, ne opterećujem pitanjem „ko je to ranije nosio“, ipak uglavnom kupujem detalje. A od odevnih predmeta to nikad nisu oni koji se nose do samog tela, već nešto poput mantilića.

Kada Bane (Branislav Trifunović, prim. ur.) i ja idemo na događaj poput premijere njegovog filma u Njujorku, na festivalu „Tribeca“, obavezno uskladimo garderobu. Međutim, niti je on bitno uticao na moje odevanje, niti ja na njegovo. Kad to kažem, mislim na veće promene stila, ali nema ništa logičnije nego da jedno drugo pitamo „kako mi ovo stoji“ ili da kažemo „nemoj to, obuci ono“. Pošto se on ne opterećuje odevanjem za fotografisanje, uglavnom ja izaberem šta će obući.

Imala sam razne faze – od one kad sam nosila samo crnu boju, a na nogama martinke, do perioda kad mi se toliko dopadao hipi stil da nisam izlazila iz maminih starih, dugačkih haljina… Tada sam nosila toliko nakita da je zveckalo za mnom još pet minuta nakon što prođem. U poslednje vreme se ne kinđurim kao tada, ali sav taj nakit čuvam. Nikad nisam volela zlato ili srebro, već kožu, drvo…

Tekst i organizacija: Brankica Treskavica Foto: Miloš Nadaždin Šminka: Marko Nikolić Odeća: Ana Ljubinković, „Supermarket“,  Cipele: Stuart Weitzman, „Distante“