INSTANT ŽIVOT: Brzo, mnogo i nekvalitetno

Prezasićenost informacijama, isto kao i hranom, izaziva potrebu za redukcijom i apstinencijom. Da li ćemo napustiti Facebook, MSN i raznorazne portale i vratiti se Dostojevskom, okupljanju u stanu sa odabranim prijateljima i pisanju dugih pisama?

PISMO ČITATELJKE
Osećam se užasno rastrzano. Na poslu sam neprekidno vezana za računar i stalno sam online, a kada stignem kući, nakon petnaest minuta ponovo sam na istom mestu.
Sa laptopom u krilu, ne znam šta bih pre! Da chatujem sa koleginicom s posla pretresajući tračeve proteklog radnog dana, da se povežem sa prijateljicom koja živi u Kanadi ili sa novostečenim net prijateljem? Da gledam film, trejler nove sezone omiljene serije koja se još ne emituje kod nas ili najnoviji muzički spot na YouTubeu? Da pogledam oglase za kola koja nameravam da kupim, da pročitam vesti ili posetim portal o zdravoj ishrani? Čini mi se da polako ludim od hiperinformisanosti.

SLUČAJ IZ ORDINACIJE

Na socijalnoj mreži Facebook imam 850 prijatelja. Mama mi kaže da ću postati potpuno asocijalna jer mi se dešava, kad spremam ispite, da po pet dana ne izađem iz kuće, a da pri tom uopšte nemam utisak da mi nešto nedostaje. Malo sam lenja po prirodi, ali nisam nedruštvena.

SLUČAJ IZ ŽIVOTA

Pre nekoliko dana zvala me je prijateljica sva uplakana. Spremajući fioke, našla je svežanj pisama povezanih ružičastom vrpcom, koja je dobijala tokom niza godina od svog pokojnog muža. Sećanja, uspomene, nostalgija na požutelim stranicama, pisma koje joj je slao iz vojske, sa studija, dok je ona bila na specijalizaciji u Americi…

Temu o kojoj ovoga puta želim da da razgovaram sa vama, na ovom mestu, započeću nizom pitanja, na koja mnogi od nas, uglavnom, imaju slične odgovore. Tek retki među nama, uglavnom oni kojima to profesija nalaže, ili retki romatičari i tradicionalisti, istaći će se svojim odgovorima i otkriće nam da nisu podlegli trendu novih kominikacija. 
 

Ono nad čim svi treba da se zamislimo jesu sledeća pitanja:

Kada smo poslednji put dobili pismo – ono pravo, sa markicom, a ne sa pečatom "poštarina plaćena", a u kojem smo, umesto promotivnog ili nekog drugog štampanog materijala ili računa, opomena, službenih poziva i obaveštenja, otkrili rukom ispisane nečije misli i reči: "A kako ste vi?"… Kada ste poslednji put seli za radni sto i napisali čestitku, ili poslali neku razglednicu sa letovanja ili putovanja u daleke krajeve?

Koliko ste knjiga pročitali u periodu oko Nove godine, a koliko njih nekome preporučili ili poklonili. Kada ste poslednji put bili u knjižari, ali ne da biste kupili novu fleš-memoriju ili CD, ili u biblioteci – da pozajmite knjigu, prelistate stare monografije – ili u čitaonici – da učite?

Velike police za knjige ili male za CD-ove

 Naša deca više ne gutaju časopise kao alvu, kao što smo mi nekada željno iščekivali da  na trafikama osvane najnoviji "Zabavnik", "Stripoteka", "Riders dajdžest", "Alan Ford" ili "Itd". Ko među vama ili vašim prijateljima još uvek skuplja i koriči "Zabavnike" ili neki drugi nedeljnik, a ko je kolekcionar "National Geographica" ili iseca članke iz novina za neku svoju omiljenu temu? Koliko vaših prijatelja mora da sklapa nove i nove police na zidovima za sve veću biblioteku?

Šarene, glatke stranice sa mirisom boje

Priznajte sebi koliko puta ste protekle nedelje bili na internetu, Myspaceu, YouTubeu, Facebooku, koliko ste portala pootvarali, foruma iščitali, dopisivali se ili ćaskali, koliko puta prokrtstarili blogovima ili sajtovima sa vestima, koliko stručnih e-biblioteka imate u svojim favoritima.

Kako izgledaju dani bez SMS-ova, poslatih u toku dana a u vezi sa svakodnevnim i operativnim stvarima, decom, partnerom, kolegama, pa onih poslatih kao čestitka za rođendan ili drugih prazničnih, "prigodnih" SMS-ova koje nemilice provlačimo kroz svoj telefon?

Šta se to desilo sa pisanom rečju?

Da li se sećate mirisa svežih listova novih svezaka u ranu jesen, mirisa otvorenih novina uz jutarnju kafu i šuštanje papira dok okrećemo listove? Onog čarobnog dubokog opuštanja, na koje asocira slika knjige na jastuku, pred spavanje i tiho pitanje u sebi "gde sam ono stala", ili biranje egzotičnih obeleživača stranica. Nekada su nam se omiljeni nedeljnici svaku sredu ili petak činili malim, ličnim praznikom. Legli bismo na sofu ušukani u ćebence, slavili smiraj napornog dana, sredinu ili kraj radne nedelje. Listali omiljene magazine, zagledali fotke dalekih predela ili nekih drugih sanjarija, manje ili više sladunjavih, opojnih, šarenih, upakovanih, dodirljivih… Neke stranice preskačemo – prvo razgledamo slike, pa naslove i podnaslove, meračimo da one sočne, brze i kratke sadržaje gutamo u jednom dahu, a najslađe ostavljamo za kraj, ili za sutradan.

Nestale su olovke, hemijske, grafitne, penkale. Prestali smo da pišemo pisma, beleške kucamo u "reminder" u mobilnom telefonu, on nas alarmom podseća i na rođendane, da nije potpisivanja na slipovima pri plaćanju kreditnim karticama, zaboravili bismo i sopstveni rukopis.

Ako je svemu tome uzrok to što živimo brzo, ne mogu a da se ne zapitam čemu služi tolika brzina? Da li je savremeni čovek zaista efikasniji u svom radu, u odnosu na prethodne generacije? Da li je ubrzan tempo života doprineo da na nečemu drugom uštedimo vreme, zahvaljujući toj "brzini", pa sebi možemo priuštiti da se više družimo, ili dajemo porodici, prijateljima, deci? Da li ta brzina doprinosi da imamo više slobodnog vremena, za neke druge stvari, druga zadovoljstva ili dodatne poslove, koje onda možemo da obavljamo natenane? Ili, recimo, da se pozabavimo promenom načina života, pa se upustimo u menjanje nekih loših navika, u vezi sa ishranom, ritmom života, poslovnim i privatnim obavezama, ili pozabavimo nekom rekreacijom ili hobijem?

Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, onda velika većina može da vam pozavidi, jer među njima vlada trend ubrzavanja svih aspekata životnih aktivnosti, kao što u laboratorijskom akceleratoru sve čestice dobijaju na brzini, dok ne stvore dovoljno energije za omanju, "kućnu" atomsku bombu!

Siti, prejedeni, nezadovoljni

Nova vremena, a novi i običaji! Ubrzan tempo života, poplava informacija, bombardovanje nepotrebnim znanjima, vestima i sadržajima teško da može da nas zadovolji samo kroz konvencionalne medije. Kao da nikada nismo ni živeli bez interneta, web stranica, sajtova, mobilnih telefona, USB-ova i tastatura. Koliko instant sadržaja, i, vice versa, instant medija, sve onako, "s nogu", usput, jeftino, brzo, priuštivo, masivno i masovno, kratkotrajno, jer kvantitet teško ide pod ruku sa kvalitetom. A opet, kad bi nas neko pitao: "Da li želiš da dobiješ stotinu jagoda ili želiš samo nekoliko?", teško da bismo se dosetili da "malo znači mnogo", i poželeli da dobijemo samo nekoliko ukusnih zalogaja. I tako, nakljukani informacijama, kilo i megabajtima, osećaja sličnog onom kad se prejedemo jagodama (jer manje i umerenije sa tim sadržajima i ne može!), fastfudom… siti i presiti, prezasičeni i nafilovani, teško da možemo osetititi da smo i zadovoljeni. U bujici kvantiteta, nemoguće je uočiti sadržajnost i osobine pojedinačnog. Kao kada pojedemo pedeset čokoladica, ili jagoda – teško spoznajemo ili se sećamo kakvog je ukusa bila jedna, ili svaka ponaosob. To znači da zadovoljstvo koje nam pruža jedna jagoda, u stvari, prevazilazi zbir zadovoljstava gomile. Isto tako, sumnjam da je moje uživanje sada, kada mogu svake večeri da listam i pregledam stotine naslova, članaka, fotografija i video zapisa, i to sedam dana u nedelji, 365 u godini, veće nego kada sam se svakoga petka radovala trenutku kada u ruke uzmem svoj omiljeni časopis, kome sam se nadala i radovala prethodnih nedelju dana. To što sada možemo da se nakljukamo sa mnogo više omiljenih sadržaja, nažalost, ne znači nužno da smo se isto toliko i usrećili. Zato, neću da vas zadržavam, nastavite da listate svoj omiljeni magazin i uživajte.