Kako do punijeg poljupca?

Jedan od sinonima za lepotu danas jesu – pune usne. Svetske lepotice, poput Anđeline Džoli, Dženifer Lopez, Klaudije Šifer i mnogih drugih, svojim savršeno oblikovanim usnama postavile su visoke standarde, pa su ordinacije estetskih hirurga pune devojaka i žena koje bi da „poprave“ ono što smatraju da priroda nije dobro „odradila“.

I dok poklonici estetske hirurgije hvale rezultate ovih intervencija, protivnici upozoravaju na negativne posledice. Da bismo saznali pravu istinu, na pitanja koja se najčešće postavljaju kada je o ovoj temi reč, potražili smo odgovore od estetskog hirurga dr Zorana Lekića, iz ordinacije „Mens sana“ iz Beograda.

Koje sve tehnike uvećanja usana postoje?

Postoje operativne i neoperativne tehnike i svaka od njih ima svojih prednosti i mana. Hirurške ili operativne metode su izgubile primat, jer su se pojavile one manje invazivne – punjenja usana raznim supstancama. Kad je o tim supstancama reč, postoje one sa manje ili više trajnim efektom, kao i one prirodnog porekla i polusintetske. Tehnička ograničenja u korišćenju ovih filera (punjača) ne postoje, ali tu su estetska ograničenja koja postavljaju, pre svega, sami pacijenti.

Koja je metoda najpopularnija među pacijentima, a koju lekari smatraju najbezbednijom i najefikasnijom?

Danas na tržištu postoji na desetine preparata koji su, u suštini, hijaluronska kiselina sa normalnim ili ukrštenim vezama molekula, što određuje trajnost i kvalitet. U svetu se najviše koriste teoial i restalin. Prvi je, u poslednje vreme, nešto popularniji, jer ima povoljniju cenu. Međutim, to ne znači da je lošijeg kvaliteta. hijaluron, puragen i druge supstance sada gube na popularnost, pre svega zbog nepovoljne cene, ali i zbog nešto kraćeg veka. Famozni tečni silikon, i pored odličnih efekata, sve više se potiskuje iz upotrebe, ne toliko zbog loših rezultata, koliko zbog neopravdane kritike konkurentskih kuća koje proizvode hijaluronsku kiselinu. Metakril, ili brazilski bum, zahvaljujući dobrim svojstvima i konkurentnoj ceni, drži primat među trajnim preparatima. Još jedna poznata supstanca je i aqamid, ali ona ima neopravdano visoku cenu. Verovatno je to vrsta marketinškog trika, baziranog na izreci „ako ne znaš šta je dobro, pitaj šta je skupo“. Kad uzmemo u obzir da postoji zaista ogroman broj preparata za punjenje usana, moramo da se zapitamo šta je stvarno dobro a šta nije. Pravi odgovor bio bi da svaki od ovih preparata ima i svoje dobre i loše strane. Moje mišljenje jeste da komplikacije koje nastaju jesu, najčešće, posledica nestručnog ubrizgavanja pojedinih supstanci, a ne posledica lošeg kvaliteta preparata, jer su svi, manje-više, već dugo zastupljeni na tržištu.

Da li postoje neka ograničenja u smislu veličine usana?

Nerealni zahtev pacijenta da mu se ubrizga supstanca u količini većoj nego što je masa njegovih usana dovodi do deformacija, a nikako do estetskih rezultata. To je dobrim delom posledica neistinitih medijskih nagađanja o intervencijama koje su rađene nekim poznatim ličnostima. Srećom, danas postoji i lek za osobe kojima je ubrizgana prekomerena količina određene supstance. Međutim, vađenje te supstance nije nimalo lak postupak. Navedene supstance vade se pristupom sa unutrašnje strane usana, tako da nema ožiljaka. Ipak, mora da prođe određeno vreme da bi se pacijent oporavio. Da bi se ovakvi problemi izbegli, savetujem postupno punjenje usana. Time se postiže mnogo prirodniji rezultat i preciznije se oblikuju usne po želji pacijenta. Kad se radi postupno, greške su, praktično, nemoguće.

Da li je kod nas moguće odraditi intervenciju uvećanja usana sopstvenim masnim tkivom?

Radi se, ali je sada ta metoda manje popularna jer je prilično komplikovana. Naime, da bi se postigli željeni rezultati, mast treba uzeti sa dela tela pacijenta, a zatim je, veoma oprezno i pažljivo, profiltrirati i centrifugirati, kako bi se dobila čista mast. To je, međutim, veoma teško, jer se čak i prilikom najpažljivijeg rada ošteti dosta masnih ćelija. One se zbog toga ne mogu regenerisati, pa se ubrizgavanjem tih ćelija dobija kratkotrajan rezultat. Druga mana ovog postupka jeste i to što se dobar deo masti resorbuje neravnomerno, pa se na usnama stvaraju neravnine. Osim toga, baš zbog resorpcije, ubrizgava se veća količina od željene, što ne izgleda baš lepo.

Da li usne mogu i da se smanje?

Hirurško smanjivanje usana danas se najčešće radi nakon ubrizgavanja prekomerne količine supstanci za punjenje, ali i ukoliko su usne prirodno isuviše velike. Treba imati na umu da estetska hirurgija nije svemoguća, ali je moguće korigovati mnogo toga.