Solarijum – saveznik i neprijatelj

Preplanuli ten uvek je „in“, a „veštačko sunčanje“ najbrži je i najlakši način da se „pocrni“. Ali, šta se dešava kad se u tome pretera?

„Oduvek sam imala lepu boju kože – ni previše tamnu ni previše bledu. Međutim, kad sam sa šesnaest godina prvi put jako pocrnela na moru, po povratku kući, činilo mi se kao da se svi okreću za mojim preplanulim telom. Pomislila sam da me je upravo tamni ten učinio privlačnijom. Ono malo viška kilograma više se nije primećivalo, izgledala sam vitkije, a i fenomenalno sam se osećala. Prvi put sam bila potpuno zadovoljna sobom, što je retkost u tim godinama. Kad je došla jesen, boja je polako počela da bledi i ja sam se sebi sve manje dopadala. Nisam želela da izgubim svoju bronzanu boju, pa sam krenula u solarijum. Tako je sve počelo. Sada imam dvadeset i devet godina, i spremna sam da priznam da sam donedavno bila ‘navučena’ na solarijum“, počinje svoju priču Milica, devojka koja je radi lepog izgleda rizikovala sve, a zamalo izgubila i ono najvrednije – zdravlje.

Preplanuli ten – zaštitni znak

Kad sam imala šesnaest godina, zaista me nije zanimalo da li je izlaganje suncu, bilo prirodnom bilo veštačkom, bezbedno. U tim godinama čovek inače ne razmišlja mnogo o posledicama svojih postupaka. Jedne zime, u goste nam je došla moja tetka iz Nemačke, maksimalno „nakvarcana“, bila je prava atrakcija u mom društvu. Svi su komentarisali kako mi tetka dobro izgleda i kako je atraktivna.Bronzani ten bio je u modi, pa sam i ja sam želela da imam takav. Sa šesnaest godina želiš da izgledaš dobro po svaku cenu i ne pitaš šta košta.

Ne zanimaju te ni melanom, ni kancer, ni bore… U to vreme bilo mi je najvažnije da mi moja bela majica na bretele stoji bolje nego ikome u školi. Preplanula ramena uskoro su postala moj zaštitni znak. Smatrala sam da je to način da se istaknem, da budem primetnija od ostalih devojaka u školi. Mislila sam da i na taj način pokazujem koliko vodim računa o svom izgledu. Dok su moje drugarice skupljale novac za šminku, garderobu i „trendi“ nakit, ja sam pravo malo bogatstvo ostavljala u solarijumu. I nije mi bilo žao tog novca.

Rob svog izgleda

Da moja strast prema preplanulom tenu nije samo običan ženski hir, shvatila sam tek pre nekoliko godina, kad je solarijum u koji sam redovno odlazila prestao da radi. Mogla sam da napravim pauzu, da sam htela. Međutim, mene je uhvatila panika. Zbog mnogobrojnih obaveza, nisam stizala da idem u solarijum u drugom delu grada, pa sam odlučila da preplanuli ten održavam nečim drugim. Pokušala sam da koristim kreme za samopotamnjivanje, ali nisam bila zadovoljna rezultatom. Dešavalo se da ne nanesem kremu potpuno ravnomerno, pa sam izgledala kao leopard. Delovala sam „flekavo“ i neuredno, pa sam se ubrzo ponovo vratila sunčanju. Shvatila sam da ne mogu bez solarijuma. Mislila sam, ako prestanem da se sunčam, ponovo ću se osećati bezvredno, isprano i izbledelo. Možda je želja da budem atraktivna bila početni motiv za odlaske u solarijum, ali na kraju se ispostavilo da ja ne umem da živim bez solarijuma iz sasvim drugih razloga. Nisam umela da prihvatim sebe onakvu kakva jesam. Činilo mi se da taman ten prikriva sve nedostatke, da ih potire, čini beznačajnim. A meni je bilo važno da ono što mi se na sopstvenom licu i telu nije dopadalo učinim „nevidljivim“. Posle toliko godina provedenih u solarijumu, postala sam rob sopstvenog izgleda.

„Sunčanje“ kao droga

Čak i kada sam zašla u neke malo ozbiljnije godine i počela da osluškujem savete stručnjaka, i postala svesna rizika, nije mi padalo na pamet da prestanem da posećujem solarijum. Bila sam kao pušač koji pali cigaretu, dok čita upozorenje na paklici. I uvek sam imala razlog zašto treba da idem u solarijum. Na proleće sam govorila da moram da imam „podlogu“ za more, kako tamo ne bih prvi dan izgorela, posle mora morala sam da održavam boju, a uvek bi se tu našao i neki važan događaj zbog kojeg sam morala da izgledam „svetski“. Preplanuli ten za mene bio je sinonim za atraktivnost, lepotu i stil. Jednom prilikom prijateljica, koja je inače dermatolog, upozorila me je da ne preterujem u sunčanju, i da, bez obzira na to što mi se sad čini da posledica nema, one mogu da se pojave i posle trideset godina. A posledice od intenzivnog izlaganja suncu mogu da budu vrlo opasne. Mada sam znala da mi ona želi samo dobro, nisam htela da prihvatim njen savet. Tada sam mislila da me za trideset godina neće uopšte biti briga kako izgledam. Zdravlje mi, naravno, nije bilo ni na kraj pameti. Tih dvadeset minuta, dva-tri puta nedeljno, za mene je predstavljalo pravi mali odmor. Osećala sam se tako dobro kada bih izašla iz salona i na dnevnoj svetlosti videla svoj divni preplanuli ten. Nisam mogla ni da zamislim da nešto u čemu toliko uživam može da bude toliko opasno. Mesecima pred svoje venčanje, počela sam da pripremam kožu za taj veliki dan. Zamišljala sam kako ću božanstveno izgledati u beloj haljini, preplanula i blistava. Venčanica, frizura, buket – sve je to bilo u drugom planu. Najvažnije mi je bilo da na venčanju moj ten bude onakav kakav želim. Svaka žena ima nešto na sebi što voli da ističe, jer smatra da je to njen najjači adut, a za mene to je bila preplanulost.

Prvi simptomi

Problemi sa kožom počeli su da se javljaju neposredno pre venčanja. Najpre sam osetila užasan svrab i peckanje po celom telu, a onda je počelo da se javlja i crvenilo po koži. Nekoliko dana nakon što su mi se pojavili ovi simptomi, mučila me je i povišena temperatura. Prestala sam da odlazim u solarijum, ali koža mi je postajala sve suvlja i počela je da se peruta. Temperaturu nisam mogla da „skinem“ danima, tako da sam morala da se obratim lekaru. Išla sam od jednog do drugog a nijedan nije mogao da ustanovi šta mi je. Međutim, ja sam odmah shvatila da su ti problemi povezani sa mojim čestim odlascima u solarijum. Čim bih to pomenula, lekari su se mrštili. Na svom venčanju, umesto tena „iz snova“, imala sam užasne plikove po licu i telu, a crvenilo i pege nisam mogla da sakrijem ni profesionalnim mejkapom. Koža mi je bila gruba i užasavala sam se pomisli da su to osetili svi koji su mi čestitali posle venčanja. Sve u svemu, moja svadba bila je potpuni fijasko i pamtiću je kao najgori dan u životu. Tek tada, priznala sam sebi da sam sama kriva za to što mi se dešava. „Solarijum mi je konačno došao glave“, pomislila sam. Nažalost, to nije bio kraj mojih muka.

Strah za zdravlje

Posle nekoliko nedelja, primetila sam mnogo novih mladeža na leđima. Bukvalno su se pojavili preko noći. U strahu od opake bolesti, posetila sam dermatologa. Užasno sam se osećala dok sam čekala rezultate biopsije, jer je lekar sumnjao da su neke od tih iznenadnih promena na koži maligne i da se radi o nekoj vrsti melanoma.

Noćima nisam mogla da spavam, strahovala sam od rezultata analiza, razmišljala o tome šta me čeka ako sam u solarijumu „navukla“ tešku bolest. Srećom, ispostavilo se da nijedan od novonastalih mladeža nije zloćudan. Ali tu nije bio kraj agonije. Kad mi je, na redovnom ginekološkom pregledu, lekar rekao da „veštačko sunčanje“ nepovoljno utiče na jajnike i da može da dovede do pojave cisti, činilo mi se da mi se čitava ordinacija okrenula naopačke. Pri pomisli na to da ću možda imati problem da zatrudnim ili komplikacije u trudnoći, i to sve svojom krivicom, osećala sam se užasno. U tom trenutku, sve bih dala da sam mogla da vratim vreme. Posle toliko godina, odjednom sam se osvestila i osetila strašnu grižu savesti što sam telu nanela takvu štetu. Opterećena izgledom, potpuno sam zanemarila zdravlje i nisam se osvestila sve dok mi organizam nije dramatično signalizirao da nešto nije u redu. Počela sam da zakazujem preglede kod svih mogućih lekara, kako bih bila sigurna da „veštačko sunčanje“ nije ostavilo neke ozbiljnije posledice na moj organizam. Solarijume sam zaobilazila u širokom luku.

Zbogom solarijumu!

Tek kasnije, saznala sam da vlasnica solarijuma u koji sam odlazila mesecima nije menjala sijalice. Prema uputstvu o korišćenju lampi za solarijum, ne treba čekati da sijalice pregore, pa ih tek tada menjati. Međutim, ona je očigledno bila isuviše škrta da bi se olako odrekla zarade. Tada sam shvatila da je trebalo dobro da se raspitam o salonu u koji sam odlazila, pre nego što sam im poklonila bezrezervno poverenje. Tu cenu platila je i moja tetka. Po povratku iz Nemačke, verujte mi, nisam je prepoznala. Izgledala je tri puta starije. Koža na vratu bila joj je zbrčkana, na licu je imala milion bora, a to se ni uz pomoć najkvalitetnije šminke nije moglo prikriti. Nedugo zatim, upala je u psihičku krizu, nezadovoljna i nesrećna zbog ubrzanog starenja, kome je najviše doprinelo upravo vreme provedeno u solarijumu. Pored kože, stradala joj je i kosa, postala je suva i izlomljena, izgubila je sjaj i vitalnost. Da sam nastavila da idem u solarijum, verovatno bih isto tako izgledala za svega nekoliko godina, ako ne i pre. Pomislila sam kako sam imala sreće što mi se sve to nekako na vreme zakomplikovalo. Već godinu dana nisam kročila u solarijum. Odlazim samo kod kozmetičarke na tretmane lica, da spasem što se spasiti može. Već sam se navikla na svoj novi bledi ten i, moram priznati, da mi promena prija. A kad budem poželela opet da budem lepo preplanula, poslužiće i neka kvalitetna krema za samopotamnjivanje. Samo da još naučim da je pravilno nanosim.