Iz drugog ugla: Mihail Dudaš

Mihail Dudaš će u avgustu, u Riju, pokušati da bude brži, da skoči više i dalje, da njegovo koplje i disk lete duže od ostalih destobojaca, koji će se takmičiti na OI. Upitate li ga zašto je, birajući disciplinu, odabrao „desest u jedan“, šaleći se reći će vam: „Zato što ne volim lake stvari“.

Razgovarala: Brankica Treskavica
Foto: Nemanja Maraš

Foto: Nemanja Maraš

Kojih pet pojmova te asocira na Rio?
Prva asocijacija je „Road to Rio“, potom Olimpijada, tim Srbije, dobra energija i sunce.

Na ruci, ali na ne mnogo vidljivom delu, imaš istetovirane olimpijske krugove. Kada si uradio tu tetovažu?
U oktobru 2014, u momentima kada mi je bilo najtježe, jer sam se oporavljao posle operacije. Tada su iza mene bile jedne OI i želja da odem na druge, pa i treće, što je u desetoboju prilično teško.

Kažu da jedna tetovaža „vuče“ drugu?
Još uvek se nije javila želja za novom, što ne znači da jednog dana neće, ali sigurno je da nikad neću biti „iškraban“. Olimpijski krugovi su simbol koji prevazilazi samu Olimpijadu. Oni su sinonim za sportski život, posvećenost, motivaciju, istovremeno postojanje sportskog mira i borbenosti.

Rekao si da kad pomisliš na Rio u mislima imaš dobru energiju. Gde si se, u inostranstvu, najlepše osećao?
U Južnoj Africi, u Kejptaunu, gde sam nedavno bio. U lepom sećanju mi je i Njujork. U tom gradu imaš utisak da si non stop u filmu, jer si mnoge njegove delove video u filomovima.

Dok si bio u Južnoafričkoj Republici na Instagram si postavljao mnogo divnih fotografija, a tokom slikanja si se zanimao za nove modele fotoaparata. Koliko si ozbiljno u foto priči?
Mislim da imam smisla, a brat mi je pre nekoliko dana iz Engleske poslao novi fotoaparat, koji je sasvim dobar za početak poluprofesionalnog fotografisasnja. Već smo ga moja devojka i ja isprobali na Kalemegdanu 🙂 Super je. Brat mog trenera, Aleksandar Kamasi, je jedan od najboljih fotografa u Novom Sadu. Dugo sam gledao kako on to radi, a onda sam počeo da definišem način na koji ja vidim neke stvari. Ko zna, možda se jednog dana sva ta moja putešestvija nađu u nekoj knjizi.

Svojevremeno si rekao da ono što ti pruža Novi Sad, ne može nijedan drugi grad. Šta je to?
Novi Sad je dom! Taj grad je istovremeno i miran i živahan, u njemu je moja porodica, divni prijatelje, mesta kao stvorena za relaksaciju, ima gde da se peca i, što je vrlo važno, da se prošeta Bonita.

Svi koji te makar površno poznaju, znanju da je Bonita tvoj pas. Kako je Bonita stigla u tvoj život?
Smešno zvuči kad kažem da sam Bonitu kupio za 250 evra, jer je ona za mene neprocenjiva. Svakog dana, kad sam u Novom Sadu, ona je sa mnom od trenutka kad se probudim. Bonita je nepresušan izvor radosti.

Nasmejala sam se kad sam pročitala da je tvoj tata rekao da treba da oženiš devojku koja će ti se radovati onoliko koliko to Bonita čini, posle samo jednog sata odsustva.
Bilo bi malo čudno da se Sanja baš toliko raduje kad odem u prodavnicu i vratim se 😉 Međutim, takvo raspoloženje je sasvim u redu po povratku sa priprema. Sanja je kraj mene i kad mi ide, i kad naiđe loš period. Ona je moja ljubav! Čak i kad bih, nekim slučajem, poželeo da živim negde drugede, bez nje bi to bilo nezamislivo, jer je i ona dom.

Svojevremeno si u stanu imao zid na kome ste ti i tvoji gosti crtali i pisali ono što vam u nekom trenutku padne na pamet. Da li taj zid još uvek postoji?
Naišao je trenutak u kojem sam odlučio da ga prekrečim, mada je bio vrlo interesantan. Međutim, kad bi se ušlo u moj stančić, on je stvarao utisak konfuznosti, a ja sam osoba koja jako voli red. Sada je cela priča u stanu potpuno drugačija.

Svi, kojima sam pomenula da ću s tobom raditi intervju, a imali su priliku da te upoznaju, rekli su mi – on je divan. Šta kažeš kad te hvale?
Koliko god mi prija što postoje ljudi koji tako lepo govore o meni, toliko sam siguran da ima i onih koji misle drugačije. Sve je to deo života, a najvažnije je ostati onakav kakav jesi i da ljudi, koji su ti najbliži, uživaju u tvom prisustvu.