Iz drugog ugla: Miša Obradović

Miša Obradović će ovu godinu pamtiti po filmu Endless, za koji kaže da je nešto između modnog i umetničkog. U šest minuta smestio je bezgranično mnogo emocija, a ne samo glavna junakinja filma, već i inspiracija, pa i inicijator cele ove priče, bila je njegova supruga Zorana Kostić Obradović.

Razgovarala: Brankica Treskavica
Foto: Nemanja Maraš

Foto: Nemanja Maraš

Šta je beskrajno – emocije, umetnost, divljenje ženi, moda?
Sve što si pomenula, samo je pitanje koliko smo otvoreni, koliko želimo i kolike su naše mogućnosti sa sagledamo taj beskraj. Pitanje je i da li smo spremni da ga istražujemo i koliko daleko, u tome, hoćemo da idemo.

Šta „pokretne slike“ mogu, a ne mogu fotografije i obrnuto?
Koliko god te dve stvari bile slične, veoma su različite. Za mene je film tj. video skup tih pokretnih slika, kojima mogu da malo više kažem nego samo fotografijama. To je davanje odgovora na pitanje „šta je iza ugla“. Fotografija je ono što vidimo, a film pruža i taj pogled iza ugla.

Da li si Endless, od marta kada je premijerno prikazan do danas, često gledao?
Toliko sam ga dugo montirao, da svaki delić znam napamet. Mislim da sam ga, posle te večeri, pogledao samo dva puta

Neposredno posle prvog prikazivanja, i ti i Zorana ste rekli da kad bliski ljudi sarađuju, ume da bude burnije nego kad su odnosi strogo profesionalni. Da li je to nepisano pravilo?
Zorana voli da to potencira, a ja smatram da je to – kad se ljudi dobro poznaju – normalan deo procesa, ali nije njegova suština. Napetost, bar u našem slučaju, nastaje iz želje da se uradi nešto više. Ljudima, koji gledadju sa strane, sve to može da izgleda mnogo burnije no što, zapravo, jeste. Nas dvoje i mimo posla funkcionišemo tako što svako ima svoje mišljenje i bori se za njega. Koliko god smo slični, toliko smo i različiti.

Ko bi rekao da ti umeš da budeš „težak“…
Nastojim da imam dosta strpljenja. Ono mi ponekad ponestane, a to se desi kad radim s početnicima, kad ekipa nije uigrana, kad se ne razumem s ljudima… No, moje „pucanje filma“ se svodi na to što sve udaljim sa snimanja, pa onda – kad ostanem sam sa objektom snimanja – radim ono što najbolje umem.

Kako se osećaš kad gledaš fotografije koje si uradio pre deset-petnaest godina?
Jako sam zadovoljan, a ponekad, čak, pomislim – bože, slikao sam bolje nego sada. Zaista, sasvim je drugi osećaj. Vidim drugačiju modu, šminka se bitno razlikuje, ali one su još uvek aktuelne. Jednostavno, to je to. Jako je važno da te nije sramota onoga što si nekad radio, a mene nije.

Da li ti je za neke poslove žao što si ih prihvatio ili moža odbio?
Kad odbijem kajanja nema, jer sam za to verovatno imao dobar razlog. Na posao nisam „gadljiv“ – kažem na posao, a ne pare – pa zato odbijam samo stvari za koje nisam sto posto siguran da mogu da ispod njih stavim svoj potpis. Postoji samo nekoliko ljudi koje ne bih slikao, a i nisam, zbog čisto ljudskih razloga.

Status „slobodni umetnik“ podrazumeva da si non-stop „na tržištu“, a s druge strane tvoj posao podrazumeva sujetu. Kako se te dve stvari mire?
U principu, gledam svoja posla. Dugo postojim i, bogu hvala, ljudi me i dalje zovu. Sujeta postoji… Moje, skoro dvadest pet godina sticano, radno iskustvo, uči me da na kraju sve dođe na svoje. Nekad mi bude krivo kad moj dugogodišnji klijent ode kod drugog fotografa, mada je i to normalno, jer je glupo biti poput „dvorskog fotografa“. Kao što klijent ima potrebu da promeni senzibilitet i nađe novi vizuelni identitet, tako i meni dosadi da stalno slikam iste ljude. Iako mi je jasno da to nije dobro ni za jednu stranu, ponekad me malo zaboli, ali – kao što rekoh – sve dođe na svoje mesto. Postoje periodi kad radim manje, kao i oni kad imam veoma mnogo posla, ali sve to se podrazumeva. Jednostavno, potpuno sam siguran u sebe – mislim da moj rad jasno stoji pored mog imena.

Ova rubrika podrazumeva fotografisanje sagovornika. Nisi mi, baš, delovao kao model kojeg bi svaki fotograf poželeo.
U takvim situacijama mi je vrlo neprijatno. Ne znam, čak, ni gde da gledam 🙂 Zorana je jedina osoba koja može da me slika, a da se ja osećam slobodno. Ona je vrlo talentovan fotograf ali, nažalost, na tome ne radi. Uvek zameram ljudima koji nisu zadovoljni kako izgledaju na fotografijama, a ja sam upravo takav. Zato i ne volim da se slikam.

Da li Zorani govoriš – ovo uradi ovako, ono onako?
Iako je, o fotografiji, od mene naučila skoro sve, ona ima drugačiju viziju, drugi osećaj i različit stil, što je super. To pokazuje da nije moja kopija, već sledi svoje ideje. Ja samo pokušavam da joj dam tehničke i opšte smernice.

Šta nema veze sa fotografijom, a zaista dobro radiš?
Odlično kuvam. Doduše, nije lepo da ja to kažem, već bi trebalo da o tome govore Zorana i naši gosti.

Kad si počeo da kuvaš?
Kad sam otišao na studije u Pariz, prvih šeset meseci nisam kuvao. U tom periodu sam bio prilično nesrećan, jer sam bio daleko od prijatelja i porodice, a Zorana je bila u Milanu. Danima sam jeo francuske sireve i kikiriki i pio vino. U jednom trenutku sam shvatio da mi je sve to dosadilo, a i ugojio sam se, pa sam počeo da kuvam. To moje kuvanje se intenziviralo kad je Zorana došla u Pariz, malo da bih se pokazao, a još više zato što je ona odmah počela da mnogo radi. Vremenom sam shvatio da me kuvanje smiruje i da u njemu uživam. Zorani ne dozvoljavam da mi pomaže u kuhinji, već je njen jedini zadatak postavljanje stola.

Na tvom Instagram profilu nema tih specijaliteta.
Prema profilima kojima dominiraju takve fotografije imam isti odnos kao prema onima sa ogromnim brojem selfija.