Iz drugog ugla: Nemanja Nikolić

Nemanja Nikolić za sebe kaže da je pijanista koji se prilagođava okolnostima. Uz oca, profesora klarineta, od malena je bio usmeren prema klasičnoj muzici, a majka ga je upoznala sa alternativnim i sinfo rok bendovima koje je slušala osamdesetih. Zahvaljujući tome, naučen je da muzika nema ograde, već da svako treba da sluša ono što mu se dopada. Radi kao korepetitor u muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“, a kao pijanista nastupa i na muzičkim scenama i u klubovima.

Razgovarala: Brankica Treskavica
Foto: Nemanja Maraš

Foto: Nemanja Maraš

Kako, zbog svih tih „uloga“, izgleda jedan tvoj dan?
Vežbanje je neizostavni deo svakog dana, jer je to jedini način da prsti ostanu u kondiciji. Posle podne sam u školi, a onda sledi nastup u klubu, koji doživljavam kao ventil. Svakog petka i subote sam u jednom netipičnom restoranu, što mi jako prija. Enterijer više liči na pozorište, a svaki sto se zove po nekom kompozitoru. Petkom, zajedno sa violinistom, sviram Štrausove valcere, a subotom su na našem repertoaru operske arije, s tim što pravimo aranžmane koji obuhvataju veoma specifičan miks. Klasična muzika je baza, a onda se tu nađe malo evergrina, filmske muzike, džeza, popa, roka…

To „obogaćivanje klasike“ me podseća na ono što rade Nejdžel Kenedi ili Vanesa Me.
Nema boljeg načina da klasiku približiš onima kojima klasika nije bliska. Recimo, kad sa operskom pevačicom izvodim „O, sole mio“, u neke delova uvedem sving, što publici bude zanimljivo. Kad sviramo rok ili pop, dodam pasaže iz Šopenovih etida, što je opet veoma interesantno.

Kako si se osećao kada si ti, školovani muzičar, prvi put imao „tezgu“ u klubu?
Nisam imao problem upravo zato što to nisam posmatrao kao „tezgu“, već kao nastup. Podjednako se dajem bez obzira na to da li je reč o koncertu u školi, na Kolarcu ili za tri čoveka. Nikad ne znaš šta ta tri čoveka mogu da ti pruže, jer je u umetnosti najbitnija emocija. Muzika je živa, nikad nije isto, jer te ne slušaju isti ljudi, a ni ti nisi isti. Koliko god im emocije davao, toliko će ti ih uzvratiti.

Zar uvek postoji taj ekvivalent?
Drugačije ne znam. Energija koju ti ljudi vraćaju – nešto je najlepše. Kad na Kolarcu izađeš da sviraš osmu Prokjofjevu sonatu, koja traje 45 minuta, daš i poslednji atom, a za to si se spremao bar godinu dana. Kad ti publika sve to vrati, nema novca koji bi mogao da ti zameni taj osećaj. U klupskim svirkama toga nema, ali je energija koju ti publika pruža konstantna i neposredna. Tu nisi na sceni, već na nekoliko metara od onih koji te slušaju. Davanje je uzajamno: kako ti oni vrate, ti njima pružiš još više, oni tebi još više, pa ti njima… Osećaji su totalnno drugačiji, ali nijedan ne bi mogao da mi zameni onaj drugi.

Kad hoćeš da se provedeš, gde odeš?
Na dobar koncert ću otići bez obzira na to da li je na Kolarcu ili u Minhenu, Parizu, Londonu, Budimpešti… Nema tih kilometara koje neću preći da bih čuo muzičare koje cenim ili da bih se dobro proveo.

Iako nastojim da nemam predrasude, začudila sam se kada sam videla da si na intervju došao motorom, a da razgovaram s rokerom to bi mi bilo normalno.
Postoji ram u koji te smeste čim čuju čime se baviš, pa rokera odmah „vide“ u kožnoj jakni, a pijanistu s leptir mašnom. Doduše, volim da ih nosim, ali volim i da vozim motor 🙂 Ljudi, kad se kaže operska pevačica, zamisle korpulentnu damu poput Monserat Kabalje, a ja nastupam s pevačicom koja izgleda krhko, ali se njen glas čuje od Terazija do Slavije. Ništa ne može da se generalizuje.

Imao si prilike da odeš u inostranstvo, ali nisi. Šta je prevagnulo?
Vezan sam za ovaj grad i porodično, i emotivno. Nisam spreman da se zbog mogućih snova odreknem stvarnosti. Hedonista sam… Volim da sednem na svoj motor i da se provozam, da pojedem nešto što mi se dopada i potom zapalim lulu ili cigaru sa ukusom višnje… Ovde sam sebi upravo tako organizovao život. Za sada, da kucnem u drvo, to dobro funkcioniše.

Da li je i tvoja devojka iz muzičkog sveta?
Da, ali to nisam znao u trenuku kada sam je upoznao. Međutim, mislim da se energija, među muzičarima, sama pronalazi. Svaki umetnik je „čudak“ na svoj način, pa je lakše kad smo jedni s drugima 😉 Nije presudno, ali je za umetnika dobro kad kraj sebe ima nekoga ko, zaista, može da ga razume.

Da li je za „tvoju muziku“ ovo bolje vreme nego pre, recimo, petnaest godina?
Imam utisak da ne pripadam ovom vremenu, već da bi mi bilo mnogo udobnije u dvadesetim-tridesetim godinama prošlog veka. Iz tog vremena mi se sve sviđa, ali počnimo od muzike. Tada su bili živi Rahmanjinov i Prokofjev, koji su izdvodili svoje koncerte u velikim salama. Posle tih koncerata su ljudi odlazili u džez pabove da slušaju muzičare, čija se imena i danas izgovaraju s poštovanjem. Ti džezeri i klasičari su imali mnogo dodirnih tačaka. Moda je bila sjajna, automobili, sve… S druge strane, kad je reč o roku i popu, osamdesetih se desio veliki procvat. Posle Bitlsa se pojavilo niz kvalitetnih bendova. I taj period mi se jako sviđa. Na našoj sceni je danas bolje nego pre deceniju i po ili dve. Ohrabrujuće je što u Beogradu ima sve više i više klubova u kojima i tokom nedelje možeš da slušaš džez ili neku drugu vrstu kvalitetne muzike. Uostalom, gde ćeš dalje od toga što subotom, uz večeru, možeš da slušaš operske arije 😉