Ko je čovek koji zapravo stoji iza čuvenih „Mudrolija sa Tvitera“?

Dino Tutundžić za sebe kaže da je sasvim običan dečko iz komšiluka, slučajni prolaznik sa interneta i osnivač „Mudrolija“. Budući da „Mudrolije“ na Twitteru imaju 45.000 pratilaca, na FB 485.000, a na Instagramu preko 694.000 on ipak nije „običan“ već „dečko kojeg treba upoznati“.

Foto: Nemanja Maraš

Priredila: Brankica Treskavica

■ Kada je profil počeo da prerasta u posao?

Posle nešto manje od pola godine. Prvih mesec-dva je išlo vrlo sporo. Dugo je trebalo da dođemo do 10.000 pratilaca, a onda je krenulo, pa smo dnevno imali po dve-tri, čak i pet hiljada novih fanova.

■ Šta je tebi najzanimljivije?

Mnogo toga što objavljujemo meni se ne dopada, ali suština “Mudrolija” je da tu svako pronađe nešto za sebe ili sebe. Nas sedam radi taj profil, ali – kad je reč o izboru onoga što objavljujemo – ja sam “glavni i odgovorni”. Ovog trenutka mogu da kažem da pola tvitera znam u dušu. Često me pitaju zašto kod nas nema politike, a odgovor je – zato što još uvek nije viralna. Osim toga, kad sam napravio “Mudrolije” svi su bili zasićeni politikom, kao uostalom i danas, pa sam poželeo da ponudim nešto drugo. Na neki način, taj profil je kontrateža ostalom.

■ Da li si nekada imao problem zato što se nečiji tvit našao na „Mudrolijama“?

Nekoliko puta, bilo zato što neko nije želeo da se eksponira, bilo zbog toga što se “krije” od rodbine, dečka, devojke… Recimo, objavio sam tvit u kojem devojka pominje dečka, a ispostavilo se da su u međuvremenu raskinuli. Sklonili smo ga, da on ne bi pomislio da mu još uvek pridaje značaj. Bilo je i “skidanja” da porodica i rodbina ne bi saznali da osoba ima tviter profil. Međutim, čim si na internetu – nema privatnosti, baš kao ni autorskih prava. Situaciju lepo objašnjava čuvena rečenica – možeš da se ne baviš internetom, ali internet se bavi tobom.

■ Više od šesto hiljada pratilaca podrazumeva veliku medijsku moć, ali ti ne deluješ kao neko moćan, već “kao kao dečko iz komšiluka”?

To “dečko iz komšiluka” sam smislio u trenutku kad mi je rečeno da se predstavim u 200 karaktera. Uvek polazim od pitanja – zašto bih ja bilo koga zanimao, kad mene toliki ljudi ne interesuju, ali ‘ajde. Fora se nadovezala na Plejboj fazon – devojke iz komšiluka. Kad postoje devojke, što ne bi i obični mladići iz komšiluka.

Pročitajte i… Kako je Danilo postao Zvoganj i stekao slavu na internetu

■ Od osnivača „Mudrolija“ se, baš kao i od svih koji imaju “etiketu duhovit”, očekuje da u svakom trenutku nasmeju okolinu ili, bar, budu dobro raspoloženi. Upevaš li da ispuniš očekivanja?

Mnogo puta sam čuo – vodiš “Mudrolije”, a ozbiljan si, tih si, povučen… Pa, neću valjda da pričam viceve ili citiram tvitove čim s nekim počnem da pričam. Sad je već postala interna fora da, kad kažem neku uslovno rečeno pametnu rečenicu, odmah moje društvo krene sa – evo ga ovaj sa mudrolijama.

■ Šta tebe može da nasmeje, a nisu postovi?

Napisao sam tvit – ironija je kad nasmeješ mnogo ljudi, a tebe retko šta. Meni 90% domaćeg sadržaja na internetu nije smešno. U stvari, od deset tvitova dva su mi smešna, a da me baš nasmeju – treba da bude nešto novo i originalno. Verovatno je tako zato što sam, baš zbog “Mudrolija”, mnogo toga već čuo i pročitao, a u glavi su mi hiljade tvitova.

■ Pamtiš ih?!

Pamtim i šifre za WF, ali ne zato što to želim, već spontano. Malte ne, reći ću ti za svaki tvit da li je bio na “Mudrolijama”, iako je objavljeno između petnaest i dvadeset hiljada. Neki su bili i više puta, a ima i onih koje puštam npr. za svaku Novu godinu, jer znam da će biti viralni.

■ Opet ću te citirati: “Celokupan uticaj svih viralnih stranica i ljudi, kod nas, poprilično je zanemarljiv u odnosu na uticaj televizije nekih štampanih medija. Tako će ovde biti bar još par godina.” Da li da ovo shvatimo kao stručnu analizu situacije?

Kažu da kod nas tri miliona ima profile na FB, ali gde su oni kad treba pokrenuti neku akciju? Humanitarni apel na fejsu ne može da ima više od 5.000 šerova. O kakvom mi, onda, uticaju pričamo? Čim se nešto emituje na televiziji, dobija sasvim drugi značaj. Čak i najuticajniji ljudi na internetu, kad se pojave na ekranima, kažu – vidi, bio sam na televiziji! Kod nas je to još uvek pojam.

■ Tradicionalni mediji su, dakle, neki vid verifikacije uspeha?

Upravo tako. Postoji određeni broj štampanih medija koji nemaju neki naročito tiraž, ali je njihov uticaj velik. Da li ih čita hiljadu akademika, pet hiljada ljudi iz struke ili šire reč kulture, koja se kasnije grana – svejedno je.

■ Da li bi mogao da zamisliš situaciju da ti se dopadne devojka koja nema pojma šta je “viralni sadržaj”?

Upravo takvu tražim. Imao sam nekoliko devojaka, a imam i prijateljice, koje nemaju Twitter, ne vole da se slikaju, na Instagramu objave jednu fotografiju u dva meseca, na fejsu retko kad nešto napišu… Svidela mi se devojka koja je imala samo Twitter, a i njega je malo koristila. Jednog dana mi je rekla “napravila sam FB profil zbog tebe”, a upravo to nije trebalo da radi. Problem nastaje kad devojka vidi čime se bavim, jer joj – po pravilu – smeta komunikacija koju imam sa ogromnim brojem ljudi.

■ Uvek se sve vrti oko uzajamnog poverenja.

Ljudi ga danas, generalno, nemaju baš mnogo. S druge strane, 80% ljudi fejs koristi za igrice i švaleraciju, da bi se dopisivali s ko zna kim. Imajući to u vidu, svaka devojka polazi od pitanja – kako mu verovati, kad ga prati toliko ljudi, kad mu pišu ovo ili ono, kad je on u prilici da pošalje poruku sa profila koji prati više od 600.000 ljudi… Devojci, koja ne ume da se izbori sa tim, to mora da smeta. Ma, trista i jedna glupost danas postaje problem u vezama ,a internet je sve češći razlog raskida i nesporazuma. Dakle, treba mi ili neko ko odlično kapira internet, a to znači da je iz tog posla ili da o internetu nema pojma. Sredina je najgora.