10 najboljih momenata „Exita“

Piše: Žikica Milošević

Exit je doživeo omanji mejkover, deset godina pošto je doživeo onaj odlučujući mejkover iz 2003. Od lokalnog, uglavnom elektronskog, festivala jugoistočne Evrope postao svetski značajan. Ta promena krštena je imenom R:EVOLUTION, prigodno križajući značenja evolucije i revolucije. Izdvajamo 10 najupečatljivijih utisaka ovogodišnjeg festivala.

01 PETI DAN EXITA. I ŠESTI DAN.

U sukobu ideja da li Exit treba „da se odmori“ ove godine, poput Glastonburija s vremena na vreme, da bi se sabrao i nastavio čvršćim korakom dalje, ili da nastavi bez pauze, pobedila je ova druga opcija. I ne samo da je pobedila. U kriznom vremenu, kada je bilo teško napuniti i četiri dana zvučnim imenima, odgovorni su napravili jedan apsolutno „punk potez“, tako što su, baš zato što je frka, dodali i pripremni, peti dan. Ili nulti dan, kako god. To mi je nalik na ono: „Nemam para, e baš ću da izađem u grad i da trošim više!“. Inadžijski, ali se isplatilo. Prvi dan jeste bio kratak, ali simpatičan. Da sve bude luđe, negde pred Exit se Si Lo Grin dosetio da ne može da nastupa na festivalima, valjda… I nastupio je na Trgu Slobode besplatno, time dodavši Exitu i 6. dan. Punk potez koji zaslužuje rispekt, kako se na savremenom „ikavskom“ kaže reč „respekt“ u 21. veku.

02 PRODIGY KAO AUTENTIČNI SPRSKI B(R)END

Sećam se kao da je bilo juče. Ako se dobro sećam. Nebojša Čović budi mamurne članove „Prodidžija“, kao gradonačelnik Beograda, neke tamo 1995. ili 1996. godine, i prima ih u svečanu audijenciju u Skupštinu Grada Beograda. Tetoviranim i pirsingovanim članovima alter-dance benda koji su izazivali šokove i posle toga svojim tekstovima, spotovima i izgledom, gradonačelnik Beograda uručuje ključeve grada, ili titule počasnih građana Beograda, ili oba! Tako je nekako sve to bilo. Bili su prvi bend koji je posle sankcija kročio u Srbiju, u svom maniru inadžijskog anarhizma, i „Prodidži“ se tim potezom uselio u srca građana Srbije. Postao je naš nacionalni b(r)end. Tri puta na Exitu, sva tri puta neverovatna gužva i ludilo, jednom mi se devojka umalo onesvestila u gužvetini pa smo morali da gledamo maltene iz ravni toi-toija otpozadi. Mislim da su Srbi formirali neraskidivu vezu sa najboljim srpskim bendom ikada, koji ima i crnce u svom sastavu i dolazi iz Britanije. Prodidži je suština našeg duha: drzak je, formiran je u devedesetima, ima puno energije. Poistovetili smo se sa njima. Oni su srpski, koliko i šljivovica. Upamtili smo im počinjeno dobro i dobro smo im vratili. Svaki put.

03 KARTICE UMESTO TOKENA

Dobro, i tokeni su bili simpa kad su se pojavili. Na nekim festivalima sam plaćao njima, na nekima u kešu. No, uvek si morao da znaš koliko ćeš popiti – i nema predomišljanja. To je u nedelju dovodilo neke ljude do panike. „Kupujem žeton za pivo ako nekom treba love!“ vikali su oko mene u tri ujutro. Sad smo svi gospoda sa karticama: izvolite, lepo pristavite karticu na terminal, hvala lepo, koliko para, aham, e sad ću da pređem na vodu ili neki energetski napitak. Retko plaćam karticom, a ovde smo svi bili u savremenom društvu i supermoderni. Baš osvežavajuće.

04 KEJVE NIČE, SRBIJA TI KLIČE!

Kad se završio poslednji dan Exita, poslao sam svima poruke da ne mogu da čujem više nikoga, i da odoh kući. Ne mogu sad da slušam Dubiozu ili Keltse, posle Kejva. To je vrhunac festivala. Emocije i poezija egomanijaka koji je iscedio svoju depresiju da napravi elegantni stil koji opija. Meni je priča Nika Kejva jedna od najzapanjujućijih (ako se tako može reći) priča popa. Kako neko ko je ekstremno hermetičan po poruci postane jedna od najkomercijalnijih pojava svetske muzike? Hm, pa zbog dobrih pesama i istine. Ni kada je bio na granici da se intoksicira i ukine svoje ovozemaljsko postojanje, ni kada je pravio pokajničke pesme u kojima je oblačio belo odelo i okružen anđelčićima pevao o Isusu koji ga je vratio u žive, ni dok je čitao Bibliju na sceni, ni dok je obožavao da peva o ubistvima i o Elvisu, nikada nije lagao. Ne lažite u pop muzici. Ako lažete bićete „Pusiket Dols“ ili Džastin Biber ili ko već. Bolje je ovako. Jeste da se proslaviš u, poprilično, odmakloj dobi, ali bar znaš šta radiš. Savršeno u svim fazama. U svakoj inkarnaciji, od „Grindermana“ do „Bed Sidsa“, uvek dobar.

05 ATOMSKA ENERGIJA ZA MIR

Atomska energija za mir je, ako se sećate, jedna američka parola neke kampanje predsednika Ajzenhauera, kojom se promoviše atomski program u mirnodopske svrhe. Naravno da je usledila i slična sovjetska kampanja. Osim što su svi besomučno pravili i atomske bojeve glave, ali to nema veze. Bend sa istim kontradiktornim imenom nastao je kao supergrupa koju predvode Tom Jork iz Radioheda i Fli iz „Red Hot Čili Pepersa“. I meni je bilo čudno da jedan od najdepresivnijih bendova može da se spoji sa funky-punky kalifornijskim basistom i da to zvuči legitimno. Došao sam u prve redove, iako mi se nije dopalo ono što sam video na YouTubeu. Pored mene je stao prijatelj, muzičar, i pitao kako mi se čini sve to. Rekao sam da me ne dodiruje. „Sačekaj malo“, odgovorio je, „I nisi u pravu, ovako treba da zvuči savremeni bend iz 2013. godine“. Nisam verovao, pogledao sam na sat šest puta u prvih pola sata. Drugih pola sata sam rekao: Hm, pa nije loše, fino je. Poslednji deo koncerta sam bio u raspoloženju „Wow, pa ovo je sjajno!“. Tom Jork je počeo da igra kao u spotovima na egzaltaciju mase. Prvi put sam bio konvertovan iz jednog stanja u drugo za vreme koncerta – nikad mi se nije desilo da mi se nešto ne sviđa na početku, a sviđa na kraju. Sa zadovoljnim osmehom sam nastavio dalje i primetio da se ne sećam nijedne pesme. „To je zato što Tom Jork nikad nije znao da napravi pesmu“, rekao mi je drugi dprijatelj, takođe muzičar. Možda su obojica u pravu. U svakom slučaju, do kraja večeri sam ponavljao: „Keep calm and dance like Thom Yorke“. Depresivni Tom Jork koji skakuće na bini u 45. godini. Šta više od julske noći da poželiš.

06 IZNENAĐENJA U MALOM PAKOVANJU

Nije sve u velikim imenima. Nije sve u tome da unapred znate ko svira i šta svira. Nešto je i u malim bendovima i učenju o varijetetima pop muzike na licu mesta. Nešto je i u prijatnim iznenađenjima tokom samog festivala. Jedno od njih je „ex-Morfin“, tj. superbend nastao mešanjem ostatka „Morfina“ sa prijateljskim „Burbon Princes“, koji je nadoknadio sve ono što nismo mogli da vidimo, jer je onaj nesrećnik iz „Morfina“ umro pre vremena. Ali Monik Ortis je jaka i nežna žena s gitarom. Upila nas je atmosfera. Odlično. Slično je bilo i sa prelepom meleskinjom iz Britanije koja je, po običaju, propustila da izgovori skoro svako T na koje je naišla. No, Ništa nije seksi kao britanski akcenat, ulični ili kraljičin, ne marim. „Ženiću je“, rekao sam par puta. Dobro, prošle godine sam isto rekao za Kejti Vajt iz „Ting Tingsa“, na Teraneu. To je fraza. Ona se zove Dilajla, kao iz pesme Toma Džonsa. Četrdeset pet minuta i dosta, ali taman je to to. Toliko ima da kaže. Drugar iz Londona me pita kad će moj bend da svira. Kažem: „Pa ne još, em nismo uvežbani, em imamo samo osam pesama i kad se uvežbamo“. Samo je rekao: „Hej, pa nastup u UK i traje 45 minuta“. Sinula mi Dilajla. Bravo, reci taman koliko imaš, ne više. Ana Popović je treća žena koju ću izdvojiti. Nisam fan starog rokenrola, ali žene u mini hailjini čija gitara odlično pleše sa njenim telom, i atmosfera južnjačkog saluna na „Fjužnu“, paaa… lepo je kad naš čovek ode u svet i uspe da im proda njihovu muziku na njihovom terenu, a onda je donese nama na poklon. Bravo.

07 BLOC PARTY

Nisam ja jedini koji nije dugo ni znao za „Blok Parti“. Em ima ime hip hop benda, em im je crnac pevač. Nisam ni hteo da kliknem na YouTube – pomislio sam, evo opet nekog recitatora. Ali, crnac je iz Britanije i poreklom je iz Nigerije i svira gitaru i usput je i gej. Cvrc. Posle pet pesama na YouTubeu hteo sam da čujem „Blok Parti“, nezavisno od njegove boje kože i seksualnog opredeljenja, samo zato što je dobra muzika u pitanju. Stejdž je bio stecište svih paćenika koji čeznu za gitarama, kojih je ove godine bilo, avaj, tako malo. Spasili su gitarsku pop scenu ove godine, hvala im i dabogda se bendovi ovog tipa opet umnožili na svim stejdževima. Toliko.

08 ELEKTRANA KOJE NEMA I KOJA JE SVUDA

Moj omiljeni stejdž je vazda bio Elektrana. Prva stvar koju primetiš je da ovog stejdža nema ove godine. Nešto ti je sumnjivo. Onda vidiš da je sve postalo Elektrana, ali ne ona Elektrana koju smo očekivali. Neugodna stvar kod prvih Exita je bila prevelika orijentisanost na elektronsku muziku, koja se sad ponovo pomalja. Dakle, ono što sam rekao u poglavlju o „Blok Partiju“: dajte i sira i šunke u sendvič, please. Da ne bude da smo svi vegetarijanci. Pa opet, Dejvid Geta i Fetboj Slim naprave takve žurke da možeš da umreš u gužvi, a obore i sve rekorde. Sjajni su i nekako je primetno da se elektronska muzika ugnezdila u srca. Kada sam jednom Kanađaninu objašnjavao kakav je Exit, nabrojao sam mu imena sa lajnapa, a on je rekao: Aha, elektronski festival! Ja sam panično dreknuo: Neee! Ali sam shvatio da pomalo i jeste, ove godine. Dobro, eto to je jedina zamerka, zaista. Ne preko ove granice. Neki lik se drao iza mene pola sata: „Nećemo elektroniku, hoćemo gitare, nećemo eksere, hoćemo rakiju“! Pa eto, da bismo zaobišli ovakve reakcije, rado bih poslušao glas naroda. Makar malo. Revolucija je glas naroda. Pa shodno tome i R:Evolucija.

09 SRBI SU CRNCI EVROPE

Tokom krhkog doba u kojem se profilisahu nacije na području bivše SFRJ, Srbi bejahu u gadnom položaju. I psiholozi i sociolozi se složiše da se stvorio geto-mentalitet cele zemlje. Crnci su u getu u Americi, Srbi su pod sankcijama, geto unutar Evrope. Srbi su crnci Evrope, parije, ali egzotični i zanimljivi. Eto zato je ovde uspeo hip hop kao nigde drugde, i zato se voli Snup Dog iliti Lajon. Identifikacija sa crnim stanovnicima SAD doprinese da i Snup bude srećan, a i mi. Ne slušam njegovu muziku, ali je napravio dobru žurku. A to je teško osetiti ako nisi zaljubljen u taj zvuk. Dobre vibracije Jamajke su ga oplemenile. U svakom od nas je jedan poniženi i uvređeni iz geta. Mi mislimo da smo opasni, agresivni, lepi, seksi, neprihvaćeni i sl. itd. Mi zaista i mislimo da smo isti kao Snup i kompanija. Zato se lepo slažemo.

10 GRAD LIČI NA NORMALNO MESTO

I ono što je najznačajnije. Tih deset dana, svake godine, grad počne da liči na normalno mesto. Svetsko. Svi elementi malograđanštine postanu manjina u razdraganom mnoštvu domaćih i stranaca. Odeš na Štrand, tamo veselje. Pričaš na pet jezika. Hosteli rade punom parom. Drugi obrasci ponašanja dolaze u naš srpski geto. Tako i treba. Najlepši osećaj, što se tih dana osećaš da zaista i… jesi kod kuće! To je najlepša stvar Exita. I tako treba i da ostane. I više od toga. Da eskalira.

Foto: Exit Press, Žikica Milošević