Ako mislite da devojka od 22 godine ne zna ništa o ljubavi, Jelena će vas demantovati

„Izgubila sam mnogo prijatelja, ali mi nije žao što se nisu vratili. Izgubila sam mnogo vremena, ali me je i najispraznije potrošeno, nečemu naučilo. Izgubila sam bundu. Izgubila sam auto. Opljačkali su mi stan. Ukrali su mi srce. Pljuvali su mi na snove. Oteli su mi muškarca kog sam volela. Uzeli su mi bus plus iz torbe. Spalili su mi kosu. Gurnuli su me u pesak u vrtiću. Vadili su mi krv u bolnici. Ali… Sve što su mi oteli, nekako sam vratila i nadomestila. Bez mnogo tuge i žaljenja za izgubljenim, našla sam zamene, bolje ili slične… ali još niko nije uspeo da mi vrati baku koja je umrla, trenera koji mi poginuo, zdravlje koje sam oštetila, emocije koje sam imala i sve ruke koje nisam duže grlila, a trebalo je. Morate mnogo da želite pre nego što izgubite. Ne smete da zaboravite nikoga koga ste izgubili i potrebno je da budete svesni toga, čak i dok je tu i drži vas za ruku. Najčešće, svesni smo da smo izgubili tek kad odemo na sahrane“… Ovako Jelena Nikolić započinje svoj prvi roman „Granice slobode“.

Foto: Privatna arhiva

Jelena je mlada talentovana žena koja je do sada na različite načine iskazivala svoju kreativnost. Zbog sebe, ne zbog drugih. Ona nije gladna pažnje, slave, popularnosti ili novca. Kad dobije ideju koju po svaku cenu želi da materijalizuje, ona joj omogući prostor. Tako umetnici rade, tako stvaraju. Bez previše mudrosti i filozofije.

Jelena je dizajnerka, stilistkinja, DJ, pevačica i da… ona je odlična književnica, a svoju prvu knjigu „Granice slobode“ objaviće u maju ove godine. Ako se u ovom trenutku u vama probudi predrasuda, šta to o ljubavi i životu može da zna jedna devojka od 22 godine – zaustavite se.
Njena razmišljanja, vispreni dinamični dijalozi, neobična fabula koja čitaoca uvuče u srž kao da se sve to dešava upravo njemu pomoćiće vam da sagledate život na drugačiji način. Ne neki život, nego vaš. Prepoznaće se svako. Čak i ti što sada ovo čitaš.

Pročitajte odlomak iz „Granica slobode“, a uskoro ćete i vi moći da nabavite svoj primerak.

Nisam ja ni lepa ni savršena. Imam mnogo mana, iskompleksirana sam i ponekad nestrpljiva, ali kada te volim, ja te ne volim samo malo, malkice, trunčić i mrvicu. Ne postoji relativna merna jedinica za ljubav – kad volim, ja te zaista volim. Tada me upoznaješ pravu, kakvu me niko ne zna. Golu u kuhinji, bez šminke, dok šetam u poderanoj majici, pevam i pravim doručak. Ja sam to. Ja nisam ništa više od toga. Učinim te empatičnim manipulatorom, prema mojoj ljubavi i slepo verujem da je nećeš prokockati nakon moje rečenice:

“Evo ti moje srce i ja. Radi nam šta god hoćeš.” Uvek, i bez izuzetka, se ne pokajem zbog svog postupka. Prečesto i očekivano, na svoju ljubav se i okliznem. Nakon mog proklizavanja, polomljenih kostiju i krvi, niko me ne vozi kod ortopeda – idem sama. Svi pokušavaju da me upozore na zaleđene ulice i ivičnjake, a ja samo gazim i razmišljam kako ću proklizavanjem brže da stignem. Odgovaraju me od izbora koje pravim, ali ja i dalje volim, dok sama ne prestanem. Ne zaljubljujem se u najzgodnijeg dečka na plaži, u najboljeg igrača na terenu, u najuspešnijeg, najpametnijeg i najsavršenijeg čoveka za kojim se okreću svi… Ako te volim, ja te jednostavno volim, pa da si advokat, doktor, kamiondžija, putar, zidar ili prosjak, jednostavno… volim te, jer me činiš važnom, jer ti ne smeta što ne volim da se grlim kad legnem da spavam, jer ne voziš brzo kada sam u autu, jer ne sumnjaš u moje muške drugare, jer razumeš to što se plašim mraka iako sam odrasla, jer ti je lep moj ručak, moje noge, moj glas, kosa, dodir i ja sama. Ti nisi moj savršen drugi deo. Ti si moj čovek. Moj čovek dobija i moju ljubav, od žene koja nije savršena, ali ga savršeno voli. Skromna sam prema svojim manama, ali znam šta umem. To je stvar koju radim najbolje. Ne zanima mene ništa osim da volim… Ja ću da umrem od ljubavi.