Od 49. broja, sada već davne 2005. godine, u štampanom izdanju magazina “Lepota i zdravlje” svakoga meseca rezervisan je prostor za kolumnu duhovite, uvek aktuelne i britke na jeziku Dude Alapače.

Srećom, Duda obožava da piše, pa joj stranice u štampanom izdanju nisu bile dovoljne. I – eto nje i na portalu, gde nam se pridružila, takođe davne, 2013. godine.

A da li ste imali priliku da upoznate autorku kolumne, Danielu Bakić? I da li ste pročitali njene knjige: “Dnevnik čuda Dude Alapače” i “Čudima nikad kraja”? Toplo preporučujemo da saznate više na adresi duda.rs!

A sada, uživajte u prvoj kolumni…

Iz arhive: Duda Alapača na već pomalo požutelim stranicama izdanja za mart 2005. godine

Članak se nastavlja posle reklama

Prva kolumna Dude Alapače

Da mi je poslao barem jednu malu poruku

Alapača Duda je sa svojim devojkama proslavila Dan zaljubljenih kao što to i dolikuje – u ženskom društvu. I naravno, sve nam je direktno prenela. Kao da smo bili tamo!

“Zamisli da me nije ni nazvao!,” viče Gaga na telefon, zbog čega sam morala da odmaknem slušalicu, da besnilo ne pređe na mene. “Nikada nije tu! OK, s tim sam se pomirila. Nema ga za Novu godinu, za Božić, za rođendane, navikla sam se. Više si mi ti bila muž nego on. Ti si me vodila da se porađam, je l’ tako bilo?! Ti si me izvela iz bolnice, Vlada me je vozio da mi skinu konce, Vlada je menjao slavine kad procure. Ja imam muža samo na papiru, Bogdana gastarbajtera i svakog prvog, šaku dolara preko Western Uniona. Ali, zar nije mogao da mi pusti poruku? Običnu, malu poruku…? ‘Ženo, volim te’, pa Dan zaljubljenih je. Tri reči: Kraj!”, dere se Gaga.
“Treba da izađemo večeras”, govorim. “Ti, ja, Caca i Nina. Četverac. Kao nekad. Da se izludujemo, da se provedemo. Sutra će biti bolje, videćeš.”
“Lako je tebi, ti imaš Vladu”, tiho će Gaga. “Ja nemam nikoga. I sama sam kriva. (O ne, evo opet počinje…) Ja sam ga naterala da ode da rinta tamo. ‘Ajde Bogdane’, rekla sam mu ‘kad ćeš ako nećeš sad. Ja ću se nekako snaći. Moramo da uštedimo pare za stan. Ne možemo doveka biti podstanari.’ Eto, sad vidim da sam se zeznula, draga moja. Kako bre, nikad ne možeš da imaš sve, ono- baš što želiš… Barem jedan dan, da kažem: ‘Ja sam srećna žena’ i da mi se sve kockice slože…”
“Daj, ne lupetaj! Kockice?! Uvek sve dramatizuješ! ‘Ajde lepo da se nađemo večeras pa ćemo natenane da studiramo brakove. Šta kažeš na to?”
“Ne znam… Nema ko da čuva Mrvicu.” (Mrvica je, by the way Gagina ćerka Jelisaveta, zove se po Bogdanovoj pokojnoj babi, ali pošto je baba, Bog da joj dušu prosti, bila neviđeni baksuz, svi je zovemo Mrvica.)
“A Vlada?”, dočekam je spremno.
“Misliš da će hteti?”
“Moraće.”
“Mislim, da li će Mrvica hteti da ostane s njim?”
“Ej, zaboravila si s kim imaš posla: Vlada je to. Devojke ga obožavaju. Veruj mi.”

***

“Vlado, kakav si to čovek?! Ne pamtim kad sam izašla u grad!”
“Kako ne pamtiš? Stalno izlaziš. Ili si s Gagom, kod Nine, ili s Ninom kod Cace ili si…”
“To nisu izlasci!”, vičem i počinjem da mlataram rukama: “Kafenisanje po kućama nije izlazak! Kad s Gagom gledam izloge, ni to nije izlazak! To se ne računa!”
“A šta se računa?”
“Izlazak je, Vladimire, onaj trenutak kada te ja danima pripremam na taj događaj, kad ti se uvlačim, kad oblećem oko tebe, jer se, zaboga, ne dešava često da ja izlazim. To je ono kad se ja strava sredim, ali ne zbog toga što ti ne ideš sa mnom, i ne zato da bih muvala tipove. To je ono kad se noću vratim a ti me poljubiš kao fol da vidiš da li sam popila, iako ja nikad, zapamti, nikad ne pijem previše, jer se meni sutradan vrti u glavi pa te molim da ideš u komšiluk da pozajmljuješ aspirin. Eto, to je izlazak!”
“Ti si skroz luda.”
“Jesam, luda sam. Ali ti me baš zbog toga voliš, je l’ tako? A hoćeš li da ti kažem kako izgleda kad mi propadne izlazak?”, pitam ga dok uzimam vazduh.
“Nemoj, molim te. Znam to.”
“Dobro”, kažem i sedam mu u krilo. “Hoćeš li da pričuvaš Mrvicu?”

***

Gaga me zove bar deset puta. Zvrrr, čujem iz kupatila.
“Vlado, javi se. U kadi sam.”
“Halo? Eno je, u kupatilu, brije noge. A ja baš volim kad su joj čupave. Palim se na njene rudimentarne ostatke.”
“Daj mi telefon!”
“Da…da, to… na dlake, ja bih vole da pusti brkove, ali ona neće.”
“Daj mi taj telefon!”, vrištim iz kupatila.
“Vlado!”
“Ne, ne može da priča.”
“Mogu da pričam! Daj ‘vamo taj telefon!”
“O, kakve noge!”
“Ne diraj me, kretenu, iseći ću se!”
“E, dovedi Mrvicu u pola deset.”

***

“Gde ste, cure…”, oglašava se Nina i upada u separe.
“Dobro si se setila”, kažem ja. Uvek se nerviram zato što kasni.
“Sorry, gužva u gradu…”
“Aha, a mi smo se teleportovale dovde…”
“Samo da znate”, pravda se Nina, “sve pare sam pukla na taksi, večeras vi plaćate.”
“Pusti sad pare, šta pijemo?”, pita Gaga.
“Ja ću samo vodu, na dijeti sam”, izjavljuje Caca.
“OK, onda četiri votke”, na kraju smo se složile.
“Dakle, četiri vo…”
“Stani, stani”, prekidam ja.”Ja neću votku. Ja ću ono plavo!”
“Koje plavo?”, pitaju me devojke.
“Ono što piju one cice tamo.”
“Šta je to?”, pita Gaga.
“Nemam pojma, ali ima lepu boju. Ja volim plavo.”
Prilazi nam konobar u beloj majici, isti Mr. Proper. Ali faca – srednja žalost. Kosa zalizana. Masna. Bljak! “Passe”, kaže Nina. Caca me čepa ispod stola.
“Not my type”, izjavljujem i sležem ramena.
“Izvolite.”
“Četiri plava. Neka ide život.”
Posle nekoliko minuta, Mr. Proper se vraća sa četiri velike i četiri male čaše. U velikim plavo, a u malim nešto belo.
“Šta je to?”, pita Caca.
“Liker”, odgovara Nina.
“I šta se radi s tim?”
“Pije se, čuj šta se radi…”
“Pazi sad”, kaže Proper i uzima upaljač. “Glavna fora je da ja zapalim ovo plavo, a kada se ugasi, vi sipate ovo belo i eksirate.”
Već sledećeg trenutka čaše gore ispred nas. Mi cičimo i pljeskamo rukama.
“Ko naručuje sledeću…?”

***

“Jeste da smo popile, ali se ne sećam da smo zvale ovu turu”, oglašava se Gaga nakon što je Mr. Proper oko pola tri po ko zna koji put spustio plavo na naš to.
“Ova je od ekipe iza ćoška”, ceri se Proper.
“Yes!”, viče Nina i pljeska rukama. “Ovo mi se nije desilo već milion godina!”
Gaga diskretno baca pogled ka ćošku.
“Slatki su, je l’ da…? Možda malo zeleni za naš ukus, ali…”
“Ja ću onog levog, a vi se dogovorite…”, govori Caca i pokazuje prstom.
Mister Proper se smeje.
“Nisam mislio na taj ćošak”, izjavljuje i pokazuje u drugom pravcu.
“Ali tamo nema nikoga. Tamo su samo devojke.”
“Pa, devojke vam šalju puno toplih pozdrava”, objašnjava Proper i sleže ramenima.
“Startuju nas ribe!”, vrišti Nina.
Gaga zinu.
“I one piju ono isto”, kažem Nini.
“Pa, da…”, zaključuje Nina. “Sve to zbog tvog pića, ti si kriva, ti si rekla da hoćeš ono plavo! Ima lepu boju! Eto ti sad! Normalne žene piju neku normalnu žestinu, a ne ove tople sokiće. Kako ću sad kući?”
“Nećemo još kući”, izjavljujem i mašem Mr. Properu.
“Devojke…?”
“Daj nam ovde četiri votke. Čiste. Bez leda, bez limuna. Da osvetlamo obraz. Normalno.”
“Da mi se sve kockice slože”, izjavila je Gaga onako sama za sebe.
Na pola puta do kuće i ja počinjem da slažem svoje kockice. U pola četiri ujutro.
“Može li se bez toga biti srećan? Bez svih tih kockica? Može li se, recimo, sa pola kockica biti polusrećan ili sve mora da bude savršeno?

Danas je svakom falila kockica.

Gagi jer je Bogdan nije nazvao, Caci jer je opet prekršila dijetu i nije dobila ništa od Baneta. Nini jer je uletela u minus. Meni jer ću kad uđem u stan shvatiti kako bih više volela da je devojčica koja spava u mom krevetu moja, a ne Gagina. I zašto nam svima uvek nešto fali? Zašto neprekidno tešimo jedna drugu, zašto moj Vlada popravlja Gagine slavine, zašto se ja igram s Gaginim detetom kada mi proradi majčinski instinkt? Zašto pozajmljujemo jedna drugoj ono što bismo volele da imamo zauvek i mogu li tuđe krpice da zakrpe promaju u našim nesavršenim srećama.
Zašto ne umemo da živimo svoje male nesavršene živote, bez gledanja u tuđe krevete i novčanike? Koja je od nas četiri prva rekla: “blago tebi…” I “tako bih ja da sam na tvom mestu”? I kada smo počele da fantaziramo kako bi nam u nekoj drugoj koži bilo bolje?
Pre dvadeset i kusur godina mi je tuce kockica bilo sasvim dovoljno. Kada sam počela da želim više? I zašto su moje stare kockice odjednom postale ružne?
Ne znam. Pitaću Mrvicu ujutro. Ona mi deluje srećkasto, a i dobro joj ide sa kockicama, mislim dok okrećem ključ u bravi i ulazim na prstima. Mrvica i Vlada spavaju. Šunjam se da ih ne probudim. Uostalom, pijanstvo je intiman čin. Ne želim da me Vlada vidi ovakvu. Na stolu, kraj kreveta stoji čaša vode. Znam da će ti trebati, piše. U potpisu V. Jedan aspirin. Plavi, Bayerov. Kakav je lik taj moj Vlada, mislim i zavlačim se pod jorgan.
Zažmurim, jako, a soba oko mene pleše.

Osim za magazin, Daniela piše i za portal lepotaizdravlje.rs. Pozivamo vas da uronite u njen na svet, da se nasmejete, ali i zapitate o različitim važnim temama.