Savremeno malograđanstvo: „Bog masakra“ ponovo u Novom Sadu

Piše: Žikica Milošević

Predstava „Bog masakra“ francuske spisateljice Jasmine Reze premijerno je odigrana prošlog meseca u Novom Sadu. Ovaj pozorišni komad imao je toliki uspeh da ga je na Brodveju izvodio pokojni Džejms Gandolfini, a 2011. je Roman Polanski napravio filmsku verziju baziranu takođe u Njujorku, pod skraćenim nazivom „Masakr“, sa Džodi Foster, Kristofom Volcom i Kejt Vinslet u glavim ulogama.

U sredu, 17. decembra od 20 sati na pozornici Pozorišta mladih moći ćemo da prisustvujemo i drugom izvođenju „Boga masakra“. u predstavi glume Strahinja Bojović, Bojana Tušup, Ognjen Petković i Tanja Pjevac. Reditelj je Petar Jovanović.

„Bog masakra“ nije nikakva predstava o pokoljima, uprkos sugestivnom i provokativnom nazivu koji izaziva jezive slike. To je, naime, jedna metafora koju pred kraj predstave izgovara jedan od likova, a odnosi se na sve zlo u ljudima koje isplivava u ratovima, u svađama, zbog sujete i želje za dominacijom.

Radnja se dešava u jednom pariskom stanu, u porodici više srednje klase, kada bračni par dolazi u goste kod, njima nepoznatog, drugog bračnog para da bi se izvinili za tuču njihovih sinova u kojima je sin „domaćeg bračnog para“ izvukao deblji kraj. Sve počinje kao pristojan susret pristiojnih ljudi iz pristojne zemlje, ali lagano eskalira, sublimirajući se u zlo koje izlazi iz svih nas kada ga prizivamo.

Neobične, duhovite replike i konstantne promene „alijansi“ i savezništava između četiri  lika čine predstavu dinamičnom i inteligentnom.

„Ideja da se Bog masakra postavi na scenu Pozorišta mladih potekla je, kao i uvek u Plus Teatru, od mene, ali onaj teži deo odabira samog komada od Miroslava Radonjića, direktora Sterijinog pozorja„, kaže glumac Strahinja Bojović, inicijator i jedan od glumaca u predstavi.

Koliko je teško predstaviti lokalnu verziju ove drame?

Prva ideja, da se komad adaptira i u potpunosti lokalizuje, nije bila moguća zbog zaštite autorskog dela od takvih promena. Kasnije smo shvatili da je to zapravo nepotrebno jer je društveni sistem o kojem govorimo u predstavi ukorenjen u zapadnom društvu. Mi smo prilično daleko od toga, ali je i kod nas prepoznatljiv – kao malo upozorenje.

Koliko su na tebe uticali film „Masakr“  Romana Polanskog i brodvejska verzija sa Džejmsom Gandolfinijem?

Sva sreća – ne mnogo. Teško je bilo odvojiti se od utiska koji nam je film stvorio, a zatim krenuti ispočetka i od sebe. Brodvejska verzija je, po mom mišljenju, bila referentna tačka na osnovu koje sam mogao da proveravam naš proces rada i postupke u predstavi.

Predstava oslikava višestruke promene raspoloženja i mikroizdajstva, te prenaduvane sujete koje karakterišu današnju civilizaciju. Koliko misliš da će se publika „prodrmati“ ovim igrokazom?

I sami ste bili svedoci reakcija publike koje su, moram da kažem, prilično iznenadile čitavu ekipu. Nismo očekivali da će se toliko prepoznati i na taj način reagovati na dešavanja na sceni. Ovaj komad može biti drama, može biti komedija, a igranje na toj žici je zapravo ono što sam komad traži. Vrlo smo zadovoljni rezultatom.

Mnogi se žale na „dosadnu scenu“ u Srbiji, ali malo ko je „osvežava“ aktuelnim predstavama. Koliko je teško organizovati jedan ovakav uzbudljiv novi komad na sceni Srbije?

U Srbiji postoje uslovi za ljude koji žele da rade. Međutim, i dalje ne postoji ozbiljna posvećenost i praćenje kvaliteta rada, a shodno tome i podrška istom. Dosta stvari se radi stihijski, bez plana i posvećenosti. Prethodni uspeh nečijeg rada nema gotovo nikakvog uticaja na dalji sled događaja i podršku. Teško je svaki put počinjati iznova, dokazivati da umete nešto da uradite i na kraju se sve svede na sreću ili na ono „biti u pravo vreme na pravom mestu“. Možda grešim, a ako ne grešim dokaz za to biće dalja briga za ovu predstavu, ne samo nas, nego i čitavog sistema bez kojeg, priznajem, teško možemo dalje.

Kako je nastala glumačka postava za „Boga masakra“?

Tanja Pjevac je odlična glumica bez stalnog angažmana, kao i Bojana Tušup, Ognjen Petković i reditelj Petar Jovanović. Vrlo je izazovno raditi sa ovakvom ekipom posvećenika neuhlebljenih u sistem. Imaju veću želju za radom. Iako smo Tanja, Bojana i ja sa iste klase, ova podela nije nastala kao rezultat prijateljstva i usluge. Ne vidim druge glumce osim njih u ovoj podeli, a Petar Jovanović, s kojim nisam ranije sarađivao, oduševio je ekipu svojim radom, duhovitošću i odnosom prema ovoj predstavi. Mislim da je oduševio i publiku.

Kakvi su dalji planovi sa ovom predstavom?

Planova je puno, mogućnosti su ograničene. Pre svega se nadam dobrom odnosu Pozorišta mladih prema predstavi. Planiramo gostovanja i učešća na festivalima, ali za to su potrebna određena finasijska sredstva. Stanje u kulturi ne ide u prilog onima koji se njome bave, ali sam siguran da će se pojaviti neko ko će prepoznati kvalitet i za minimalna ulaganja obezbediti da ovaj događaj širi pozitivan utisak o nama i van Novog Sada. Podneli smo konkursnu prijavu za izvođenje predstave u Srpskom kulturnom centru u Parizu 2015. godine i mislim da bi, ukoliko nam se sredstva odobre, to bilo reprezentativno i na obostranu korist i zadovoljstvo.

Možda je naša civilizacija došla do mnogih visina u tehnologiji, manirima i organizaciji društva, ali jedno ostaje isto: nasilje je urođeno svima nama, i bili mi u građanskom ratu u Africi ili dobrostojećem predgrađu Pariza, povremeno Đavo trijumfalno počne da trubi iz nas, i zlo se pomalja uz fanfare i naše perverzno samozadovoljstvo. Želimo da budemo dobri, ali uživamo u nasilju. Uživamo u nasilju, ali u suštini, jesmo dobri. Ljudska bića su večita zagonetka i večiti koloplet dobra i zla, vazda zanimljiva.

Utisak sa premijere: Bolje je i od Polanskog i od bilo kog izvođenja koje smo videli. Nezainteresovanost, pasivna agresivnost, kučkastost i šonjava pomirljivost svakog od čestiri lika, respektivno, dostigla je vrhunac u izvedbi pomenutih glumaca!