Top 10 najjačih utisaka sa jubilarnog Exita 2015.

Prošle godine kiša i blato, ove prašina. Svake godine je Exit drugačiji. Ali, ako ne odeš na njega, kao da ti je neko pojeo omiljeno parče torte na tvom rođendanu dok si ti otvarao poklone. Nije jul ako nije Exit. Ove godine, najviše gužve ikada. Ove godine, najmlađa publika. Ove godine, najkomercijalniji lajnap. Ove godine, povratak čoveka-kornjače koji u masi toči pivo. Kontroverzno zatvaranje tzv. Novosadske ulice, ali i spasavanje od mizerije da mamuran u OTP banci refundiraš karticu – moglo je to odmah na festivalu. Cinema City je postao „drugi Exit pre Exita“, a Exit je postao… pomalo neki drugi Exit. Manje underground. Exit se promenio, videćemo da li mu je ovo trajna promena ili mali izlet. Svakako raste, i kao svaki tinejdžer (ima 15 godina već), postaje svojeglav i neposlušan. Ali kao i svako naše dete, mi ga volimo i kad se blesavi i kad radi kako mi želimo. Uživali smo četiri dana, a evo i 10 najjačih ovogodišnjih utisaka.

Foto: Facebook/John Newman

1. VEDRINA I MLADOST. ZAOKRET. ILI JUBILEJ.

Još se ne stišava polemika u New Musical Expressu gde Morrissey, hedlajner Exita 06, i čovek koji je uprkos rasprodatim turnejama po svetu, ostao bez izdavačke kuće, napao Eda Sheerana i rekao da muzička industrija forsira mlake note, poput pomenutog, i još nekih. Normalno, haos na sve strane, podeliše se svi na „za“ i „protiv“. Da ne ulazim u raspravu o muizičkoj industriji, i površni posmatrač je mogao primetiti da su 2014. i 2015. godina prepunjene mejnstrim-hitovima koji su nekako… veselkasti. Ne nužno na nivou proste pučke zabave, ali sa dominantno „svetlim“ i lako gutljivim akrodima. Slično se desilo krajem osamdesetih, s tim što je tad u „vozu koji je tutnjao paralelnim kolosekom“ cvetao dark, ili kako se to sad popularno kaže, gothic. E, upravo je takav bio i lajnap ovogodišnjeg Exita, sasvim u skladu sa „the 10 biggest tracks right now“. Vedre pesme od vedrih izvođača: John Newman, pa čak i Clean Bandit bili su vedri i kad nisu. I ako je neko bio mračnjikav, kao Tom Odell, i to je bila vedrija nijansa mračnog. Exit je bio neuobičajeno pun vrlo mladih ljudi, i to nije moglo da ne bocka oči. Nikada nije bilo baš toliko „omladinski“, a mogao sam da primetim da mnogo ljudi koje poznajem – nema. Kada su mi rekli – „nije dobar lajnap“, ja sam odgovarao „nije dobar ZA TEBE. Možda nije uopšte pravljen za NAS. Skrojen je za ljude od 22, koji gledaju MTV i Vh1.“ I sve se to odrazilo i na gužvu, i na maksimalnu posećenost, i mnoge devojke su u skladu sa njima verovatno nepoznatim praznikom Ivanjdan ili Ivan Kupala (zapravo staroslovenski paganski praznik) imale cvetne vence oko glave, što je običaj da se nosi tih dana. Verovatno je za izliv staroslovenskog paganizam „kriva“ Lana del Rey. Kad smo kod nje, sećate li se da je 2011. i 2012. krenula navala tužnih hitova, i Gotye je kukao što ga je neka ženska „isekla iz života“, Adele je tražila istog tipa kakvog je izgubila, na obalama Sene, pomenuta Lanica je konstatovala da je kraj svakog života smrt, u maniru fatalista. Sada je, 2014. i 2015. klatno otišlo na drugu stranu. Kao što je posle ekstrovertnog britpopa od 1993. do 1997. i Oasisa, Blura, Suedea, i Pulpa, došao introvertni postbritpop, sa Radiohead i Coldplay. Dakle, sve ide kao sinusoida. Opustite se. Pitanje je da li je samo okretanje mlađoj publici i komercijalnijim notama takođe deo Exitove sinusoide (jubilej, 15 godina itsl.) ili je to ribrending festivala i zaokret ka mlađim ciljnim grupama. Ako je prvo, o, radujsja, alternativče, doći će ti drugi dani. Ako je ovo drugo, well… no country for old men, i nešto je Darvin govorio o tome, da umre ko se ne prilagodi. Videćemo. Još jedna stvar koju moram da naglasim je da se duboko ne slažem sa idejom da će „puno posetilaca koji bacaju smeće, uriniraju ili povraćaju ili gaze „svetu zemlju Đavinu“ devastirati Tvrđavu kao spomenik kulture. Koliko se sećam, ta je tvrđava i smišljena da može da podnese hiljade vojnika u cokulama da gaze po njoj svaki dan, topove i konje da ne računam. Austrijanci su kontali da ako naiđe Napoleon, ovu tvrđavu ni topovi ne mogu da sruše. Manite se opsesije higijenom i redom. Četiri dana ludiranja ljudi u patikama sa plastičnim čašama i limenkama neće urnisati Vobanovu fortifikaciju. Čistači će očisititi sve. Kao i svuda u svetu. Relax.

Ostale najjače utiske pročitajte na sledećim stranama…

Foto: Facebook/Exit fest

2. CIAO, MANU.

Ćao, u smislu, nismo te videli par godina i uvek nam nedostaješ. I uvek napraviš najbolju žurku. Naravno, sada je žurka bila toliko ogromna da smo jedva videli i čuli Manua sa udaljenih pozicija. Bilo je teško dopreti blizu bine ove godine. Ali, sve pesme spojene u haotični miks, svi na bini skaču. Sve pesme govore o „underdogs“, ljudima sa margine. I kada je Manu te pesme pravio, nekako smo svi empatijski saosećali sa tim ljudima, ali nismo imali žive primere pred sobom. Sada, itekako imamo. Katastrofa u Grčkoj i bankarska devastacija te zemlje, banke i švajcarci, mere štednje, raspad Ukrajine po svim šavovima i uspon ratobornih nacionalista svih strana, stotine imigranata i emigranata, ograda sa Mađarskom, sve je to od nas napravilo antiglobaliste i alterglobaliste. Ima neka karikaturica gde se prikazuju fašizam i kapitalizam kao istovetne pojave gde skupa cipela gazi ljudi, ali fašizam je crna cipela, a kapitalizam šarena cipela sa gomilom šarenih laža koje odvraćaju pažnju onih koji su gaženi. Možda su 2008. pre Svetske ekonomske krize ljudi na onoj prvoj svirci Manua i mislili da je pomodno biti antiglobalista, ali sada smo svi bolno mlatnuti istinom u lice kao Švarcenegerovim šamarom. Još juče na vašim malim ekranima, nesrećnici iz Sirije, Libije, Iraka, podsaharske Afrike, a danas i u Preševu, Beogradu ili Subotici. Još juče „Clandestino“ u pesmi Manu Chaoa, a danas već u vašem gradu. Nikad Manu nije toliko boleo. Trivia: ona zastava Zapadne Sahare preko pojačala mu nekako neće doneti lak ulaz u Maroko, slutim. Španska griža savesti zbog brzopletog napuštanja kolonije, sve ih muči i 40 godina kasnije.

Foto: Facebook/Exit fest

3. EMELI SANDÉ + TOM ODELL ILI MOĆ TUGE

Tuga je zarazna. I treba da bude. „Break me, I want to cry again“, kaže Stray Dogg. Izeš čoveka koji ne može da zaplače. Tj. ne „izeš ga“, nego „begaj od njega“, što bi rekla moja baba. Emeli Sandé može da zaplače i lako nas natera da zaplačemo i mi. I dalje kad mi je neko supersimpatičan, ja primetim da ima onu osobinu „kontraempatije“, za koju nemam dobro ime. Ako neko zna, nek mi javi. U svakom slučaju, ako je empatija sposobnost da tui osetiš tuđe emocije, onda je ova „kontraempatija“ (moja izmišljotina dok mi neko ne javi šta je to zapravo) sposobnost da nateraš druge ljude da osete tvoje emocije. Emeli Sandé ima tu osobinu, i vrlo je simpatično skromna. Ili dobro laže. Ja bih po očima zaključio da je stvarno emotivna i skromna. Drugar mi skreće pažnju da nije dopustila da se pojavi pukotina u izvedbi, jer je dovela gomilu pratećih vokala. Mudro. Uz Selah Sue i Adele, deo onog slavnog „Trija Tuge“. Da Lanu izbacimo odatle, drugačije peva Lizzy Grant. Emeli nam je prva došla od njih tri. Što se tiče Toma Odella, uvek cenim hrabrost da se pokažu emocije u javnosti, ali kad to uradi muškarac, cenim ga duplo. Nekako sam uvek zazirao od macho-muškaraca i preženstvenih žena. Tom je u maniru Morrisseyja i Coldplaya otvorio neku novu stranicu pop-istorije, čekamo još njegovih ploča, da sedne za klavir i oplače još neku promašenu ljubav. Zapravo, ja i ne mislim da je „Tomica“ (svi su ga tako zvali, očigledno i zašto, iako je smešnjikavo) zapravo mnogo jači lik nego što se predstavlja u javnosti, i da nije baš toliko krhak kad sklopi klavir. Ali, lepota je u kontrapunktu. Muškarci koji se predstavljaju nežniji nego što jesu („sa dušom devojčice“) i žene koje se predstavljaju grubljima nego što jesu („sa dušom dečaka“) su velika revolucija. Reče mi jedan drugar: „To je bre sve kriv onaj Morrissey, ne možeš živeti od ovih plačljivaca više!“ (podrugljiv osmeh na mojim usnama). Reče jedna drugarica: „Uff, ovaj Tom Gay me nervira“ (ej, ženo, nije za tebe, idi na Fusion, eno ga Bane ex-Sunshine repuje do besvesti nabildovan). Reče mi drugi drugar: „Ma nešto mi je ženskast ovaj Tom.“ (Nije on za tebe napravljen da se ti ložiš, on ima svoje devojčice). I pun Main Stage posle jednog hita. Impresivno. Mada, da li je normalno da posle par pesama neko napuni Main? Pa jedino su u ex-SFRJ popularni „Dani mrmota“, da stalno jedni te isti sviraju od 1995. naovamo. Ljudi obično drugde traže nove likove. Posebno na Zapadu, a stranaca je bilo neverovatno puno. Sve je logično.

Foto: Privatna arhiva

Članak se nastavlja posle reklama

4. SVEŽE DOMAĆE SNAGE

Domaća scena je u zadnjih godinu i nešto dana dala nekoliko velikih ohrabrenja. Zajednički imenitelj svih nastupa svih ovih bendova je bio da su nekako u čudno vreme nastupali, pa je bilo mukice da se em uopšte stigne na njih, em da se prikupi dovoljno mase koliko ovi nastupi zavređuju. Recimo, najjače novo ime domaće scene bez sumnje, Artan Lili, je održao koncert u zoru na Fusionu prvog dana. Slačala viče „Dobro jutro!“ nekoliko puta, vetar hladan nas šiba. Ipak je trebao neki bolji termin. Wolfram, „srpski Tool“, kako rekoše neki, i nije morao da bude baš u 20:30h. Njihova tama je bolje pristajala nekoj dubljoj noći. Xanax, jedan od najboljih naših bendova i definitivno najbolji electropop akt, u sjajno vreme na maloj bini: Future Shock Stage, koja na žalost nije bila dovoljno poznata masi pa su mnogi i promašili. I na kraju, personalni favorit, Wooden Ambulance, koje je po svemu morao biti otkriće ovog Exita (slažem se sa uvaženim kolegama od kojih ovo prepisujem) ali u 3h na nepoznatom stejdžu i nije moglo bolje. Goran (pevač) se zahvaljivao, u nastupu simpatične samoironije, „svakom ponaosob što je došao“, a njihov set od 45 minuta „brzih hitova“ (o, paradoksa za jedan americana bend poznat po melanholiji) bi sledeće godine morao da se nađe na nekom eminentnijem mestu u neko eminentnije vreme. Nadam se da će ih Vojvodina više voleti i to pokazati kada budu dobili tajming i plejsing koji zaslužuju. (Postoji li ova druga reč uopšte?) Posebno sada kada imaju i istinski „hit“, „Sidewalk“ (hoćemo spot, bez zabušavanja, da ponovim). Možda mi je falio Stray Dogg. OK, bili su na Cinema Cityju. ali šta fali opet. Future Shock stage je svakako bio možda i stejdž sa najboljim bendovima ove godine, sa žalosno malo pažnje publike.

Foto: Facebook/Exit fest

5. OSTALE DOMAĆE SNAGE

Ovaj Exit je obeležila i nacionalno-generacijska podvojenost. U smislu da je na Mainu bilo puno omladine i stranaca, a na Fusion puno malo starijeg sveta (čitaj 23+) i puno ljudi iz regije. Urban nije mogao doći pa su standardno dobri Darkwood Dub zamenili, iako smo ih gledali na Cinema Cityju. Kanda, Kodža i Nebojša uvek isti i dobri. Marčelo meša hip-hop i književnost prilično uspešno stvarajući društveni angažman. U WC-u neko kaže „Ej, znaš da je Kojot iz Eyesburn prestao da vari i da je oterao tezgarošku ekipu da rade za Cecu i Čolu, a sad prži k’o nikad“. Vratim se i čujem nikad bolji i energičniji Eyesburn, i setim se da je Fusion Stage i dobio ime po ovakvim bendovima koji prave fiziju pravaca (u ovom slučaju rege i metal). Ne znam da li nepoznati kritičar iz WC-a imao tačne insajderske informacije, ali ne ulazim u to. Svakako podržavam kako zvuče Ajzbrni. Reč-dve o Brkovima. OK, kupili su Novi Sad pesmom posvećenom gradu. Sprdaju se sa svim i svačim i križaju sve od punka do narodnjaka. Muzički vic vlada u regiji u trouglu Brkovi-S.A.R.S.-Dubioza kolektiv. Vidi se da je ljudima puklo u mozgu što se ništa ne menja i što nas kradu iz godine u godinu pa na ovaj način kanališu bes. Kaže mi drugar koji živi u Barseloni da su Španci neverovatno, kao i Latinosi, naprženi na ex-Yu scenu, i znaju svašta od Dubioza Kolektiva ili No Smoking Orchestra, i to znam i sam (ovo potonje). Ima neka linija Španija-Srbija koja funkcioniše, pa i mi volimo Manua kao da nam je portparol sve naše muke. Pitali u Rolling Stoneu novom Damira Martinovića Mrleta (Let 3) da li se oseća odgovoran za to što su ovi bendovi pokupili koncept urbo-folka i zezanje i pretvorili ga u mejnstrim. Kaže da nije Let 3 odgovoran. Eh da, kao što ni Bregović nije odgovoran za pojavu „pastirskog roka“. Nemoj sad. Otvoriš Pandorinu kutiju i izađe sto čuda iz nje. Mane nekog autora najbolje se vide kod njegovih sledbenika, pa se i mane Leta 3 najbolje vide kod Brkova. Iz nekog razloga u Srbiji su uvek popularni ovi likovi što izgledaju kao da bi na njih nabasao u zatvorskom dvorištu u Kentakiju, pa tako i hip-hop bend Feud. Nabildovani i u atlet-majicama, i sa protestnom lirikom. Srbi vole da misle da su crnci Evrope. Nisam još uvek siguran koliko su ovakve stvari sposobne da promene sistem. Mnogi pevaju politički angažovane tekstove, ali ne vidim da su prestali da nas vaćare ovi odgore. Nekako su usisali sve te protestante (mislim su smislu „prosvjednike“ a ne one što ih je Martin Luter otcepio od Pape). Eto, vidimo da smo slobodna zemlja i da možeš da vičeš protiv vlasti. Možda da probamo neki drugi metod. Pitali jednom Noela Gallaghera zašto nikad nije pisao politički angažovane pesme. Kaže on, jesam, bre, „Cigarettes and Alcohol“ je vrhunska politička pesma. Ona kaže da koliko god političari krali i davili nas svojom slikom u medijima, ja uvek mogu u petak da odem u grad i da ih ignorišem. Tiha revolucija. Rambo i Hladno pivo, svako na svoj način, protestuju protiv stanja stvari i zatvaraju festival.

Foto: Privatna arhiva

6. IZNENAĐENJA I OTKRIĆA

Već sam rekao da su u kategoriji najboljih nastupa upravo neki od naših novijih bendova, ali ja bih izdvojio ovde dva komada koji su me iznenadili jer nisam ni znao da postoje. Prvi je bend iz Tel Aviva pod nazivom Lola Marsh, sa harizmatičnom pevačicom i indie-folk-americana zvukom i ne znam kojim još dodacima. Izrael nam je doveo najbolje od svog popa. Posle saznajem da je njih preporučila izraelska ambasada. Tako radi profi ambasada. Dobar glas o zemlji se širi kulturom. Drugi bend je, (avaj, hteo sam ih i više otkriti na Future Shock Stage, ali nit vremena ni društva) je britanski bend Neon Bears. Žao mi je što nisam više novih bendova otkrio, ali i dva su dosta. Uvek ima neki skriveni biserčić.

Foto: Facebook/Exit fest

7. MOTÖRHEAD ILI ISTORIJA UŽIVO

E sad, šta je rokenrol, i šta je poenta muzike, to je već pitanje. Hajde da pojavim ono iz najave, ovaj put. Dakle, ko je imao starijeg brata, ili tatu rokera, nije mogao da se izvuče da ne vidi ploču Motörheada u kući i da mu „stariji i iskusniji“ ne puštaju ovaj klasičan (hard) rok. Sećam se nekih izbledelih grafita u mojoj ulici gde su „opasni momci“ dvadeset godina ranije pisali ime ovog benda, nevešto. Od njih se rodilo mnogo bendova, ovo je bila prilika da se vidi „veliki školski čas“. E sad, kakav je Lemmy uživo danas, posle toliko godina, to je već pitanje. On je apoteoza rokenrola i njegovi brci i šešir i viski i sve po redu su deo ikonografije. Neki kažu da je nešto usporio pesme, ne bih znao reći. Nisam „novosaCki počeo da slušam Motörhead sedam dana pre Exita“. Svakako dobro ih je videti. Jedan drugar piše „Pa da iznesu Lemmyjev leš na stajdž bilo bi bolje i zanimljivije nego svi ostali zajedno.“ Što me vraća na pitanje drugog drugara: „Koji bend ima najverniju publiku na svetu? Čini mi se baš Motorhead!“. Svakako komentar da nikada više Motörhead majica nije bilo na jednom mestu ni u gradu. Vernost publike Lemmyju je impresivna. Svirka solidna. Šalio sam se sa jednom devojkom da ćemo bebu njene sestre da vodimo za 18. rođendan na Ušće da gleda dete The Rolling Stones za punoletstvo 2034. godine. Nekako mislim da Mick i Keith nikad neće umreti. Za Lemmyja ne znam, i zato, dobro je videti ga 2015.

Foto: Facebook/Exit fest

8. BOG JE DJ

Za poslednji dan su nas odličnom pričom nagradili Faithless. Uvek je zabavno kada u UK crnci izmešaju sve od svojih korena, savremene muzike, elektronike, regea i belih uticaja i uvek naprave neki brutalan bend, a u SAD se uvek osećaju da su u getu pa repuju do besvesti. (Da li su promenili socijalni status Afroamerikanaca gangsta-repom? Jok, vala. Da li su upropastili lokalnu zajednicu. Jašta, vala. Otud i moja skepsa prema promenama sistema od spolja.) Elem, sistem se menja iznutra. Faithless su promenili sistem iznutra, spojili su crno i belo, ceo svet, elektroniku i neelektroniku, napravili opaku gužvastu žurku i imali nastup koji je em bio raznovrstan em je dugo trajao. Bog je DJ i poslao nam je Faithless da pokažu da nada postoji. Malo su Faithless ironični sa ovim imenom, zar ne? Ja nekako imam vere u sve i svašta posle njihove svirke.

Foto: Facebook/Exit fest

Članak se nastavlja posle reklama

9. BOG JE STVORIO DJ-A

I naravno, svaka žurka mora da se završi u zoru u prašini Dance Arene. Od svojih skromnih početaka „muzika bez reči“ je postajala sve više mainstream. Sećam se kad je bend S-Express napravio istoimeni hit, 1989. pa mi klinci kao vikali „Vauuu, jesi provalio, pesma skoro da nema reči!“. Još se tad garant lepile trake selotejpom da dobiju loop. Danas, svako ima alat da bude DJ i da stvara elektronsku muziku. Šala da je „David Guetta odložio nastup jer je izgubio USB stik sa svojom plejlistom“ možda najbolje dočarava 2015. godinu, ali, u takvom vremenu živimo. Uvek je doživljaj pratiti izlazak sunca uz repetitivne melodije, naročito u dobrom društvu i ako vam se ne spava. Sledeći put u ovoj masi izvođača, pronađite sebi imena koja su vam draga i obavezno ponesite sunčane naočare. Potcenio sam Sunce, i žmirkao na Dance Areni dok su drugi iskusniji mudro natakarili tamne cvike i iskulirali Sunce žarko. „DJ Culture“ je bila pesma koju su Pet Shop Boys pevali pre 20-ak godina, glorifikujući i lamentirajući nad sveprisutnom elektronifikacijom zabave, ali sad sigurno uživaju u tome što su bili takvi proroci. DJ’s are all around us.

Foto: Facebook/Exit fest

10. CAPITAL CITIES ILI DAJTE JOŠ UNDERGROUNDA

Možda se ipak potkrala jedna „rupa“ u lajnapu. Zapravo, sigurno se potkrala. Indie-muzika, koja je deceniju i više činila okosnicu Exita, nekako je zatajila ove godine. Jedino su možda Capital Cities odbranili čast indie muzike (osim ako neko ne misli da je Manu indie). Prošle godine smo poslednjeg dana imali Suede, Damona Albarna i Hurts. One tamo Nicka Cavea i Bloc Party. Ove godine nijedno veliko ime indie-scene (OK, Capital Cities su sjajan bend sa tendencijom da budu veliki, i odličan retro američki odgovor na britanska dostignuća 80-ih). Opet, možda je to zbog jubileja, pa hajde da budemo komercijalniji. Ali, opet mi je bilo tužno kad sam video drugare da sedaju u kombi i odlaze u Peštu da gledaju jedne od pionira industrial muzike, Einstürzende Neubauten. U exitovski četvrtak. Uz malo napora mogli su biti sa nama na Đavi. I to bi bila isto takva muzička lekcija kao Motörhead. Ima tu dosta prostora da vidimo npr. jednu Florence + The Machine. Ili štošta što još nismo. I staro i novo. Znam da imamo InMusic i Sziget, ali InMusic nije toliko veliki, Sziget je dnevniji od Exita, Exit je ipak na najboljem mestu i najbolja žurka. Ako smo se raslojili po nacijama i godinama ove godine, voleo bih da se sledeće godine opet spojimo, uz malo više gitara (van Fusiona). Just a suggestion. Vidimo se za 16. rođendan.

Autor teksta: Žikica Milošević