U susret #BookTalk2015 – Marko Vidojković: Pisac mora da laje, a morao bi biti spreman i da ujede

Prva Regionalna književna konferencija Book Talk 2015, koja se održava od 3. do 5. septembra u Novom Sadu, okupiće na desetine pisaca, prevodilaca, izdavača i čitalaca iz Srbije i država u okruženju. Glavni nosioci projekta su GLOSSY MEDIA – Magazin HELLO i Uduženje građana “NVO COLOR MEDIA EVENTS” , a njihovi partneri Color Press Grupa – najveći izdavač magazina u regionu i Color Media Comunications, koji zajedno, tokom godine, organizuju preko 50 konferencija i drugih događaja.

Konferencija se održava i zahvaljujući finansijskoj podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, Gradskoj upravi za kulturu Grada Novog Sada i brojnim sponzorima.

Konferencija se događa na više različitih lokacija u Novom Sadu i na Fruškoj gori: Andrevlje (smeštaj učesnika), Galerija Matice Srpske, Spomen Zbirka Pavla Beljanskog, Vinarija Deurić… Kompletan program i način prijave možete pogledati OVDE

Na panelu Šta je Gras hteo da nam poruči: Ima li književnosti bez političkog stava govoriće i Marko Vidojković, pisac. Razgovarali smo o književnoj sceni u Srbiji i u regionu.

Zbog čega se pisci sve više vraćaju u prošlost?

– Najdalje što sam u dosadašnjoj književnoj karijeri išao u prošlost jeste ona prošlost koju sam doživeo, to jest, koja mi je dobro poznata. Dakle period od osamdesetih do danas. Nisam imao potrebu da idem u dalju prošlost i odande crpim inspiraciju za svoja dela, pošto spadam u one umetnike koji smatraju da je život koji živimo sam po sebi fascinantan i da smo dužni prema svom životu i svom okruženju da ih opišemo onakvim kakvi su, kako bi buduće generacije čitale i učile o onome što je u ovom trenutku današnjica. Zašto kolege neprekidno prebiru po prošlosti nije mi baš jasno, možda i oni, a i čitalačka publik, žele da pobegnu u neka davna, „bolja“ vremena, nalazeći ovo u kome živimo nedostojnim stvrananja. Možda je to, a možda i nešto drugo, a kad se meni prvi put bude desilo, onda ću umeti da objasnim zašto.

Da li književnost može da postoji bez političkog stava?

– Može, naravno. Može da se piše o svemu i svačemu, o stvarima koje nemaju veze s politikom. U širem smislu, ipak, recimo stavovi o uzimanju droga ili homoseksualnosti ili o tome koliko te nervira stanje u zdravstu, koji sigurno mogu da se nađu i u knjigama, jesu politički stavovi, što će reći da nema ni života bez političkog stava, a kamoli književnosti. Ali, kapiram da ovde pričamo o angažovanom političkom stavu, o stavu koji će otvoreno da polemiše sa političkom situacijom kod kuće i u svetu. U tom slučaju, mislim da bi pre trebalo reći da nema pisca bez političkog stava, naročito u doba bez ideala, kakvo je današnje. Na piscima, kao stvaraocima izmišljenih svetova, stoji odgovornost da kažu u kom smeru bi trebalo pomeriti svet u kome živimo. Pisac mora da laje, a morao bi biti spreman i da ujede.

Kakva je književna scena u Srbiji? Može li se od književnosti živeti u Srbiji?

– Raznovrsna i prilično kvalitetna. Ima dosta proznih pisaca, ima i dosta pesnika i među njima ima puno kvalitetnih autora. Ima, naravno, i dosta smeća. Digitalizacijom čitavog sveta, gubljenjem umetničkih kriterijuma nauštrb profita, u svakoj se grani umetnosti, pa i u književnosti, desilo isto: postala je masovna. Svako može da snimi muzički album, svako može da objavi knjigu. Utoliko je teže kvalitetnoj umetnosti da dođe do izražaja, mnogo teže nego nekad, kada su samo urednici odlučivali šta će biti objavljivano. To je tragedija vremena u kome živimo, ali istovremeno i izazov za pisca – on mora biti svestan da će samo događaj ravan čudu učiniti da se probije kroz mulj opšteg stvaranja. To je odlično, jer ako se čudo desi, imaćemo jednog čoveka na planeti više koji veruje u čuda. A pisac koji veruje u čuda, počeće da stvara čuda. A kad se uzme u obzir cena knjige i uticaj ekonomske krize na prodaju, onda je ravno čudu kada može da se živi od književnosti.

Čini se da regionalna književna scena sarađuje i ne trebaju joj političari da je “pomire”. Kakva su vaša iskustva?

– Normalnim ljudima ne trebaju političari. Među umetnicima ima puno noralnih ljudi, ma koliko sujetni, neurotični i grešni svi mi bili. Normalni smo kada je reč o svim drugim ljudima, pa i kolegama. Volimo da pročitamo dobru knjigu, a pošto se u regionu govori gotovo identičnim jezicima, logično je da ćemo čitati najpre ono što odatle dolazi. Logično je onda i da prepoznamo dobru knjigu i da joj se obradujemo. Logično je da se negde, na nekom sajmu knjiga, na nekoj književnoj konferenciji, međusobno prepoznamo, da se javimo jedni drugima, da kažemo dobra ti je knjiga, a onda da se zajedno napijemo ili poduvamo džoint. To su sve savršeno normalne stvari. Isto kao što će normalan čovek iz Slavonskog Broda, da pomogne Srbinu kome je na auto-putu otpao zadnji lonac auspuha, na putu ka Rovinju. Jugoslovenski prostori su prirodno integrisani, ona jedna država izdeformisala se u sedam novih, ali već sama činjenica da je prelazak granice bilo gde na ovom prostoru, puka formalnost, ne treba da budemo formalisti i da se nerviramo što Hrvatska ima granicu dovde, Crna Gora donde, a Kosovo do tamo. Svakom normalnom je jasno da suštinskih granica nema, jer smo svi kolonija u jednom gotovo robovlasničkom globalnom poretku. Radujmo se, dakle, ponovo smo zajedno, samo što više ne moramo da uzvikujemo “Živelo bratstvo i jedinstvo.”

Koje domaće pisce volite da čitate? 

– Imam puno prijatelja među sjajnim domaćim, tačnije regionalnim piscima i kad bih krenuo da nabrajam, nekoga bih neopravdano izostavio, pa ću tako ponoviti ono što je živa istina, ma koliko možda kretenski zvučalo: najviše volim da čitam svoje knjige, one me najbolje rade. Čitam i ne verujem da sam to ja napisao. Ove godine na moru pročitao sam tri svoje knjige i tri knjige Branka Ćopića. Ne, nisam baš toliko lud, da nosim svoje knjige na more, ali imam ih u mobilnom telefonu. A Ćopića sam skinuo sa neta. Među mrtvim piscima, očigledno volim Ćopića, ali volim i Pekića, Kapora, Živojina Pavlovića i ovaj spisak se nastavlja jako daleko.