Dnevnik s putovanja: 38 sati sa Vichy-jem

Ponedeljak, 10:00
Pre tačno nedelju dana influenserke, novinarke i dva “predstavnika muškog roda” krenuli su u Postojnu, gde je sutradan održana promocija Vichy Mineral 89. Kada su koferčići za put od dva dana bili u gepeku, zadovoljno smo konstatatovali da skoro svi imamo po dva sedišta da se “baškarimo”, a kao “jagoda na šlagu” stigla je rečenica vozača “na raspolaganju vam je wi-fi”. Nina i Teodora iz agencije “Executive group” su se potrudile (i uspele) da sve bude baš onako kako je zamišljeno.:)

oznor

16:00
U četiri posle podne smo prešli hrvatsko-slovenačku granicu i, samo par kilometara kasnije, stalni na pumpi “Marche” koju su unapred hvalili svi koji su bar jednom bili u Sloveniji. Lep restorančić, mala, ali fino opremljena samousluga, a u njoj zanimljiva pakovanja slatkiša. Oni koji me znaju sada će reći “ko o čemu, ja o slatkišima”, ali ti koji će to reći će ih i dobiti . Kupila sam i krempitu, jer su one čuvene, bledske, toliko dobre da imamu utisak da je svaka krempita u Sloveniji slična njima. Međutim – nije, jer da jeste onda se o onim bledskim ne bi toliko pričalo (i to zasluženo!).:)

Prošli put kad sam bila u Sloveniji napisala sam da je to zemlja kao stvorena za instagram. U međuvremenu nisam smislila bolji opis, a ova fotografija, koju sam napravila dok sam stajala ispred te pumpe, dokazuje da nisam pogrešila. Kad ovakve prizore vidite čim uđete u neku zemlju, jasno vam je šta možete da očekujete…

18:15
U Postojnu smo stigli po mraku. Budući da su prognoze najavljivale kišu, obradovalo nas je što smo sa terasa hotelskih soba gledali ulaz u Postojnsku jamu, gde je promocija trebalo da bude održana. Usledilo je doterivanje za večeru… Kad sam videla koliko su pojedine saputnice bile elegantne, pomislila sam – što ne ponesoh neki eleganinji džemper mog voljenog brenda, nego sam obukla ovaj, koji bi bio savršen za romantično veče u planinskoj kućici. Doduše, nisam influenserka, pa ne moram da se slikam. U stvari, koliko pratilaca donosi to zvanje?:)

Utorak, 12. mart
Budući da je tek u podne trebalo da nam se pridruže novinarke i blogerke iz Hrvatske i Slovenije, imali smo vremena da prošetamo Postojnom. Po sistemu “svuda prođi, kući dođi” najlepše kadrove smo ugledali nedaleko od hotela. Eto, više se ne govori o prizorima, već o kadrovima, jer džaba lepota ako se ne “uslika”.

13:15
Vožnju vozićem, koji krivuda ispod i između umetničkih dela, koje je priroda stvarala hiljadama godina – teško je opisati, pa zato neću ni pokušavati. Nadam se da će vam fotografija dočarati makar jedan promil onoga što smo videli. Kada se vozić zaustavio, u jednom delu jame ugledali smo plavo svetlo, a nešto kasnije smo videli i Vichy logo. Pomislila sam “koliko li je Vichy-ju trebalo i vremena i ulaganja da bi dobio odobrenje da ovde promoviše svoj proizvod”. Ispostavilo se da je ovo bio prvi događaj tog tipa, koji se organizovao u Postojnskoj jami. Usledile su dve veoma lepe plesne tačke i vrlo kratko predstavljanje Minerala 89, zbog kog smo i prešli tolike kilometre i spustili se tolike metre. Domaćini su znali da sjajan proizvod ne treba hvaliti, već ljude diskretno upoznati sa njim, a onda ih pustiti da se uvere u njegove moći.

Upravo zato što nas nisu “smorili” dugim pričama, zapamtili smo ono što smo čuli, a poenta je u tome da je Mineral 89 zasnovan na Vichy termalnoj vodi sa 15 esencijalnih minerala. Mineralizovana voda se prvi put pojavljuje u tako visokoj koncentraciji od 89%, a udružena je sa hijaluronskom kiselinom prirodnog porekla. Za ovih nedelju dana, koliko ga koristim, uverila sam se da je svaka reč bila na mestu. Uzgred, da ne mislim tako sigurno ovo ne bih napisala, jer bi priča s putovanja bila “zaokružena” i bez mojih utisaka. Međutim, ovi minerali zaista “znaju šta rade” .

14:20
Posle promocije, na pedesetak metara dugom putu do hotela, svratili smo da kupimo suvenire. Da je čuvena stanovnica Postojnske pećine, čovečija ribica, lepša verovatno bismo masovno kupovali njene plišane verzije, ali – budući da to nije njena jača strana – samo je jedan primerak, nešto kasnije, “krenuo” u koferu u Beograd. Da magneti nisu koštali 5 evra, sigurno bi više beogradskih frižidera, sutradan, dobilo novi ukras.:)

Usledilo je “drugo poluvreme” koktela, započetkog pre promocije, koje je trajalo do četiri sata. Tada smo smo jedni drugima poželeli srećan put i krenuli ka svojim autobusima. Treba li da pomenem da se pri ulaskuu u naš čulo pitanje “hoćemo li i sada imati wi-fi”? Par minuta pre ponoći, kao da smo se bojali da će nam se kočija pretvoriti u bundevu, stigli smo u Beograd.

Autor: Brankica Treskavica

Foto:privatna arhiva