Kako ne postati „narcis tela i narcis odela“?

”Viđen sam, dakle – postojim”, jedan je od postulata društvenih mreža, baš kao što su selfiji svojevrstan ”lov na lajkove”. Zapitali smo se kako se u savremenom društvu ispoljava telesni narcisizam, šta su njegove zamke i kako se narcis oseća u svojoj koži. Nesmo potražili od Nevene Kličković, specijaliste medicinske psihologije i psihoterapeuta

Piše: Radenka Marković

Foto: Gettyimages

”Kad sam se kao student psihologije prvi put susrela s tehnikom tumačenja crteža ljudske figure, koju je pre šezdesetak godina ustanovila Karen Hornaj, bila sam zbunjena nekim odrednicama. Jedna od njih, koja je, rimujući se, simpatično zvučala, bila je: narcis tela i narcis odela. Tad mi to uopšte nije bilo jasno, a ponajmanje mi je izgledalo kao dobra vizionarska pretpostavka o onome što dolazi – poplavi raznih tipova narcisizama, pa i onog telesnog. Poplava je sad tolika da Džon Las celu knjigu posvećuje narcisističkoj kulturi današnjice, a Ket Kampel epidemiji narcisizma.” Ovako nas Nevena Kličković uvodi u priču o telesnom narcisizmu.

A šta je, zapravo, telesni narcisizam?
Pokušaću da objasnim to na primeru jedne mlade, lepe žene. U okviru problema o kojem smo razgovarale, dotakle smo se i teme narcisizma. Tad mi je rekla: ”Nisam izlazila da se družim i zabavljam, izlazila sam da bih ’izgledala’”. Ona čak i nije bila zadovoljna svojim izgledom. Naime, bila je fokusirana na svoje nedostatke, sa strane gledano – minorne, ali njoj do te mere upadljive da ih je smatrala deformitetima. Sate i sate doterivanja koristila je da bi ih kamuflirala, te da se, kako ona kaže, maskira i preobrazi u lepoticu. I onda je lovila poglede. Pedantno je vodila evidenciju. Imala je i nekakav unutrašnji dozer za divljenje. Premda ne bi umela da objasni koliko bi je takvih pogleda zadovoljilo, njeno raspoloženje zavisilo je od – doze, koja je svakim danom rasla. Kad ne bi bila ispunjena osetila bi prazninu, bezvoljnost, besciljnost… sve do novog rituala pripreme i nove doze. Ova zavisnost uopšte nije bezopasna, jer iako se to na prvi pogled i ne vidi, u stvari, osiromašuje ličnost.

U čemu se ogleda to osiromašenje?
Ako je fokus suviše usmeren na spoljašnje i pojavno biće, zanemaruje se ono što je unutra – sadržaj. To najjednostavnije možemo objasniti na primeru trošenja vremena. Preterana zaokupljenost izgledom ne znači samo besomučno vežbanje, kvarcovanje, šminkanje, manikiranje i ostalo telesno doterivanje – nego i beskrajno lutanje po šoping molovima, pretraživanje sajtova za kupovinu i praćenje selebritija. To je mentalna zaokupljenost temama koje, malo-pomalo, popunjavaju unutrašnji, psihički svet. Postaje kompletan stil života. A zamka je u tome što sve to pruža privid zadovoljstva i ispunjenja, te privid ličnog postignuća.

Pročitaj i… Da li ste čuli za – religiju tela? O čemu je reč objašnjava nam psiholog ishrane 

Kliknite na sledeću stranu…

Foto: GettyImages

Članak se nastavlja posle reklama

Zašto privid, ako je to nekome zaista zadovoljstvo?

Zadovoljstvo postižemo ispunjavajući želje. Problem je u tome što nam savremeno društvo nameće da želimo ono što je potrošno, materijalno. Neki to zovu narcisističkom kulturom. U njoj je bitan samo efekat, utisak. Ali, suštinske ljudske želje u svom izvornom smislu vezane su za suštinske potrebe, a to su potrebe za sigurnošću, pripadanjem, bliskošću, igrom, radom, odmorom, ljubavlju, veštinama, znanjem, umetnošću… svim onim što nas intelektualno, duhovno i emotivno povezuje sa svetom. S prirodom, stvaralaštvom i drugim ljudima. I, naravno, sa sobom. Da bismo se na taj način povezali, potreban je priličan trud, i to od malih nogu. Neumereno i nezasluženo pohvaljivanje, preterano nagrađivanje, prezaštićivanje, ali i zanemarivanje – daće isti efekat: osobu nespremnu da istražuje, razvija i oplemenjuje svoje kapacitete. Da se izrazi i obogati iznutra. To stvara doživljaj šupljine, praznine, rupe koja se ne može napuniti.

Šta onda radimo s tom rupom?
Zatrpavamo je. Prvo materijalnim stvarima, a onda i konvencionalnim, površnim, izveštačenim kontaktima. Ko od nas može reći da je potpuno slobodan od potrošačkih želja? Psiholozi kognitivisti smatraju da je jedna od najčešćih disfunkcionalnih misli ona – hoću sve što mi treba i što mi pripada. To je opšteprisutna misao današnjice. Svi hoćemo sve što nam treba i što nam pripada, i svi hoćemo da budemo udobno ušuškani, istaknuti, primećeni, važni, večno mladi i poželjni. Problem je što nam civilizacija današnjice pruža iluziju da to možemo i postići. I ne samo iluziju. Preko medija i marketinških poruka pruža nam i model kako to treba da izgleda. Čak i sredstva kojima to, donekle, možemo postići. I tako se pretvaramo u besomučne trkače, zadihane, unezverene i napete osobe koje trče ka cilju što nam izmiče. Saplićemo jedni drugima noge, preskačemo preko onih koji su pali… gubimo osećanje solidarnosti i povezanosti.

To, naravno, ne znači da je briga o sopstvenom izgledu uvek negacija unutrašnjeg sadržaja. Naprotiv. Uvek su postojali estetski kriterijumi, te ako smo pripadnici određenog društva, mi ćemo ih se i pridržavati, jer oni su deo komunikacije. Negovan, prijatan, savremen izgled poruka je da smo uvremenjeni, spremni na civilizovan kontakt, da poštujemo norme i druge ljude, ali i sebe.

Pročitaj i… Šta fotografije koje pravimo govore o nama? Pitali smo psihologa… 

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje