Šta ako se naviknem na samoću?
Piše: Tamara Bogunović, novinar magazina „Lepota i Zdravlje“
Već neko vreme mi se ova tema smuca po glavi i pronalazi hiljadu i jedan izgovor da ipak ne ispliva na površinu i ne dobije oblik svarne, izgovorene reči, jer sve što kažemo i mislimo, a što mislimo toga se i bojimo ili se tome nadamo. Ovu drugo, nije sigurno! Već dugo želim da napišem tekst na ovu temu, i nije vreme problem, a ni samoća kao takva, koliko mi je problem da se pomirim sa tim da bi ovo zaista mogla biti istina.
Foto: Pixabay
Živim sama već skoro puno deceniju i ne progoni me manični strah da će me pojesti devet mačaka, a njih četiri psa, koliko me brine hoću li se sutra snaći u zajednici. Nedavno sam saznala da postoji mogućnost da se na neko vreme u moj stan useli moja mama, što naravno ne bi bio toliki problem da nisam shvatila da će na taj način moja samostalnost i sloboda biti ugroženi. Naravno, rada sam da pomognem, ne bi mi bio prvi put, prijatelji iz unutrašnjosti i inostranstva su uvek bili rado viđeni gosti. Nikada mi nije bio problem da im ustupim par kvadrata, ali samo zato što sam znala da će to biti na svega dva, tri, pet dana. Najviše nedelju ili dve. Međutim, problem nastaje kada pomislim da bi neko mogao da se doseli u moj stan na nekoliko godina. Hvata me teskoba samo pri pomisli. Da li je to u redu?
Zabezeknuta činjenicom da sam od izrazito društvene osobe, čija je kuća oduvek bila svratište za napuštene životinje, duše, prijatelje, svako ko donese osmeh i par sati finog razgovora prerasla u osobu koja se plaši da bi neko mogao da krade kiseonik u mojih nekoliko kvadrata. Zaboga, kada sam postala takva i zašto sam to tek sada osvestila?
Članak se nastavlja posle reklama
Pročitajte i… Odložite krunu, dame! Princ na belom konju neće doći…
Kliknite na sledeću stranu…
Članak se nastavlja posle reklama
Foto: Pixabay
Koliko nam samostalan zivot zapravo pomaze a koliko odmaže?
Članak se nastavlja posle reklama
Ako se osvrnem na dalju prošlost – pamtim trenutke kada sam bila jako tužna što me kod kuće ne čeka spremljen ručak, opran veš, namešten krevet, ispeglane stvari, dok su sve moje vršnjakinje brinule jedino kako će se našminkati i šta će obući, ja ne bih imala šta da obučem ako ne upalim mašinu, prostrem veš, ispeglam ga i složim. Ja ne bih imala šta da jedem ako ne odem u nabavku po namirnice, naučim da kuvam, spremim ručak i operem sudove. Hajde, na to sam se brzo i navikla. I dok su mi drugarice zavidele što imam nekoliko kvadrata samo za sebe i svu slobodu ovog sveta da legnem kad hoću, da se vratim kad god hoću, ustanem kad se naspavam, slušam muziku glasno, šetam po ceo dan u pidžami, ja sam njima zavidela što nisu morale ni o čemu da brinu.
Sećam se, društvo bi se uvek okupljalo kod mene, sedeli bismo do pola noći, a onda bi oni otišli svojim kućama, krš iza njih ostao bi meni. Njima je bilo ugodno i kul, meni nije. Nije mi bilo super što sam morala da luftiram sobu pola sata na minus tri kako se ne bi osetila popušena paklica cigareta. Nije mi bilo kul ni što sam zavese morala da perem svakog vikenda iako ne pušim. Nije mi bilo kul ni uveče kada čujem tumaranje po hodniku zgrade, a znam da nemam koga da pozovem. Nije mi kul ni kada se raubolim pa sa temperaturom, i malaksala moram sama sebi da kuvam čaj, i taman dok voda provri mene bi temperatura uspavala.
Mnogo toga mi nije bilo kul, da se ne lažemo. Jeste, naučila sam sama da menjam osigurače, zavrćem i odvrćem glavne ventile, vertikale i ostala čudesa koja mene, kao ženu, ne bi trebalo ni da zanima. Jeste, postala sam jača, manje kukam, više mogu, manje plačem, više se smejem, jer uvek znam da sam sama.
Lepo je doći nakon napornog dana kada ti je svega i svih preko glave, sesti u svoja četiri zida i slušati otkucaje svog srca u tišini, dok jedino što ti može prekinuti tu zlatnu tišinu jeste telefon koji takođe možeš podesiti na silent. Lepo je…
Ali sa druge strane uvek me mučilo pitanje kako preživeti mesec sa jednom platom, kako uskladiti realan život i sanjalačku zanesenost? Godine su prolazile pored mene, nisam ih brojala. Nagomilale su se i pre nego što sam shvatila da nisam više mala. Naviknuta na samoću prigrlila sam je i počela da uživam u njoj.
Članak se nastavlja posle reklama
Nemam možda uvek skuvan ručak ali imam tišinu: pitanje samo šta više vredi?!
Pročitajte i… Sve mi možemo biti Elizabet Gilbert! Ovih 9 stvari sam naučila zahvaljujući njoj
Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje