Istina o mastima: Dešifrovanje gojaznosti sa naučnicom dr Aleksandrom Janković

Problem gojaznosti je i te kako sveprisutan. Mnoge od nas znaju koliko je teško skinuti višak kilograma. Koliko je upornosti, motivacije i psihičke snage potrebno za to. Ali šta ako ih u ključnom trenutku – nemamo, a od gubitka kilograma viška zavisi nam zdravlje?

A sada zamislite kad bi bilo moguće da unete kalorije jednostavno „ispare”. Revolucionarno, zar ne? Dobro, ovo je vrlo pojednostavljena slika, ali poslužiće da vam predstavi ono na čemu radi naša sagovornica – dr Aleksandra Janković, naučna savetnica na Institutu za biološka istraživanja Siniša Stanković (Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, Odeljenje za fiziologiju, Univerzitet u Beogradu).

Kako bismo bolje razumeli projekat na kojem dr Aleksandra radi i šta se zapravo dešava u našem masnom tkivu, važno je da krenemo od početka.

Koja je uloga masti u organizmu?

Masno tkivo je vezivno tkivo koje deponuje ili mobiliše masne kiseline za energetske potrebe drugih tkiva, a u zavisnosti od trenutnih zahteva organizma. Ipak, masno tkivo nije samo depo lipida, odnosno masti, koji se prilagođava – ono je jedan od najvećih endokrinih organa u našem telu.

Masno tkivo reaguje na energetske zahteve organizma. Putem hormona, tzv. adipocitokina šalje informaciju višim nervnim centrima u mozgu o energetskim rezervama u telu, o tome kako da se lipidi i glukoza metabolišu u drugim tkivima, da li treba i kako da se reguliše apetit i unos hrane…

Većina nas, a posebno oni koji su redovni u teretani, navikli su da razmišljaju u stilu „što manje masti u organizmu – to bolje”. Ali da li je tako?

Nije baš tako jednostavno. Premalo masnog tkiva, posebno naslaga potkožnog masnog tkiva koje su specifične za žene, nasuprot naslagama viscelarnog masnog tkiva koje su specifične za muškarce, može povećati rizik od insulinske rezistencije (i dijabetesa) i drugih metaboličkih poremećaja, baš kao i kod osoba koje su prema parametrima indeksa telesne mase klinički svrstane u gojazne. Masno tkivo je važan metabolički i endokrini pufer, čiji nedostatak, baš kao i višak, bitno umanjuje kapacitet tela da održi metaboličku i endokrinu homeostazu. Ovo posebno dolazi do izražaja pri većim promenama u energetskom unosu ili energetski zahtevnim stanjima (kao što je trudnoća).

Koje vrste masnog tkiva postoje?

Postoje dva osnovna tipa masnog tkiva, mrko i belo. Oba deponuju lipide, ali se u odnosu na kapacitet za sagorevanje nalaze na krajevima ekstrema.

Mrko masno tkivo, zahvaljujući mnogobrojnim mitohondrijama i prisustvu dekuplujućeg proteina 1 (tzv. termogenina), specijalizovano je za oksidaciju (sagorevanje) lipida. Za razliku od njega, belo masno tkivo ima samo sporadične mitohondrije u svojim ćelijama i specijalizovano je za skladištenje (deponovanje) lipida. Između ova dva ekstremna tipa postoje različite „nijanse“, odnosno prelazni tipovi masnog tkiva koji su zastupljeni u vidu različitih depoa. S obzirom na to da postoje naizgled „uspavani“ depoi belog masnog tkiva, ali da – kada su stimulisani – mogu vrlo brzo da se transformišu u „probuđeno“ masno tkivo koje efikasno sagoreva masti, ovaj tip je izdvojen u bež ili konvertibilno masno tkivo.

Dominantan tip masnog tkiva kod odraslih ljudi je belo masno tkivo. U odnosu na lokaciju u  telu, funkcionalne karakteristike i uloge u sistemskom metabolizmu ono je raspoređeno na – visceralne i potkožne depoe.

Šta se dešava u organizmu ako imamo previše belog masnog tkiva? Zbog čega uopšte dolazi do njegovog nagomilavanja i u koje opasnosti dovodi organizam?

Funkcija akumulacije lipida u belo masno tkivo funkcija je usavršavana tokom evolucije kako bi nas (naše pretke) sačuvala od gladi u periodima kada hrane nema, te obezbedila i reprodukciju, odnosno potomstvo.

Međutim, danas kada živimo u izobilju stalno dostupne brze hrane i uz veoma malo fizičke aktivnosti – evolutivno preimućstvo je postalo problem. Previše masnog tkiva vodi u bolest.
Iako je etiologija gojaznosti kompleksna, porast broja gojaznih u svetu pre svega je odraz sedentarnog načina života.

Nesrazmerno velika raspoloživost energije u jednom momentu preopterećuje masno tkivo – i pored njegovog uvećanja! Zbog toga se masti preraspoređuju u druga, insulin senzitivna tkiva – jetru, mišiće i pankreas. Akumulirani lipidi se u ovim tkivima sagorevaju, što povećava nivo oksidativnog stresa u njima. To dalje dovodi do pojave poznate kao lipotoksičnost, a posledično i do insulinske rezistencije i dijabetesa.

Do kakvih saznanja ste došli zahvaljujući istraživanjima? Šta je to tzv. browning?

Masno tkivo je jedno od najpromenljivijih tkiva u našem telu, u odnosu na zastupljenost, ali i izgled, odnosno funkciju. Jednu od osnovnih crta promenljivosti masnog tkiva predstavlja browning – promenu fenotipa belog, lipid-deponujućeg, u mrko, lipid-oksidujuće masno tkivo. Ćelijske osnove browninga nisu potpuno razjašnjene.

Naime, ćelije, koje su u morfo-funkcionalnom smislu nalik mrkim adipocitima, mogu imati različito poreklo. Povećano prisustvo adipocita, koje imaju tipične osobine mrkih adipocita, pre svega veći kapacitet da oksiduju lipide i da energiju lipida ne konvertuju u hemijsku energiju već je rasipaju u vidu toplote – ukazuje na browning.

Ova pojava omogućava da se više lipida sagori, odnosno da unete kalorije „iščeznu“.

Naravno, sa aspekta gojaznosti, ali i metaboličkog zdravlja, u istraživanjima nam je cilj da ispitamo kako se ovaj proces može efektivno i bezbedno stimulisati. Zahvaljujući istraživanjima na projektu koji je finansirao Fond za nauku u okviru poziva PROMIS, došli smo do rezultata koji ukazuju na to da su efekti hladnoće najpotentniji prirodni stimulus browninga. Naša istraživanja su pokazala da bi povećanje nivoa azot oksida, primenom različitih tretmana usmerenih na veću sintezu ili raspoloživost ovog molekula u masnom tkivu, moglo efikasno imitirati hladnoću.

Takođe, da bismo potvrdili značaj istraživanja i potencijalnu primenu kod ljudi, proučavali smo i biopsije masnog tkiva i lipome normalno uhranjenih i gojaznih ljudi. Sveobuhvatan pristup u istraživanjima ne bi bio moguć da nemamo odličnu saradnju sa Biološkim fakultetom iz Beograda, kao i Medicinskim fakultetima u Novom Sadu i Nišu.

(Pročitajte i… „Šlauf“ oko stomaka opasniji od gojaznosti?)

Na koji način se vaša saznanja mogu primeniti u lečenju gojaznosti?

Telesna masa se može redukovati kalorijskom restrikcijom i vežbanjem, ali je potrebna čelična volja. Kod nekih gojaznih osoba mršavljenje je kratkoročnog efekta ili je kalorijska restrikcija neprimenljiva zbog pridruženih bolesti. S druge strane, većina suplemenata koji se koriste u tretmanu gojaznosti imaju ozbiljne sistemske neželjene efekte. Da bismo prevazišli sve ove nedostatke, koncipirali smo novi pristup, baziran na dešifrovanju unutarćelijskih molekulskih mehanizama kojima se stimuliše browning. Razumevanje ovih mehanizama otvariće mogućnost da se gojaznost i pridruženi metabolički poremećaji tretiraju regulacijom browninga i metaboličke funkcije masnog tkiva.

Imate li poruku za kraj, za sve nas koji težimo zdravlju i optimalnoj telesnoj težini?

Ako pogledamo u prošlost, možda nas životne navike naših predaka nauče kako da povratimo zdraviji život. Teško je izaći iz zone komfora savremenog čoveka, posebno ako se gojaznost već pojavila. Ipak, ujednačena ishrana i fizička aktivnost i dalje su najbolji saveznici u prevenciji gojaznosti. Napredak biomedicinskih nauka i savremenih terapijskih pristupa u lečenju metaboličkog sindroma i dijabetesa svakako će pomoći da živimo duže.  Međutim, za kvalitetniji i zdraviji život svako se mora i sam potruditi.