Kako sam naučila da volim SVOJE GRUDI

Gotovo čitavog života posmatramo ih kako se menjaju. One označe trenutak kada prestajemo da budemo devojčice. Nesvesne da, s njima, postajemo devojke, iznenade nas radoznali pogledi, koji možda na trenutak učine i da se osetimo neprijatno. A potom “onih dana” u mesecu postaju osetljive i bolne. Onda se naviknemo i na to i na njih.

Neke od nas počnu i da se ponose njima. Biramo grudnjake i haljine u kojima znamo da će dobro izgledati. Većini se jednoga dana otkrije i njihova prava svrha – da budu izvor hrane za najvoljenije biće koje ljuljuškamo u naručju. Brinemo, zatim, da se ne opuste. Mažemo ih, radimo vežbe da bismo ih učvrstili. Neke od nas posete i estetičara. Redovno ih pregledamo, jer znamo da tako možemo na vreme otkloniti opasnost. Ako do nje dođe. A pamtimo li onaj trenutak kada smo ih zaista prihvatile i zavolele?

Piše: Miljana Nešković. Više o Miljani saznajte putem njenog Instagram profila, bloga ili podcasta.

“S mojim grudima je danas sve sasvim u redu. Porasle su mi kasno, sve moje drugarice pre mene su se razvile. Kod mene je to bilo tek negde u drugom ili trećem srednje. Kako su bile velike za moju građu, neki su mislili da sam ugradila silikone. A u zavisnosti od dana u mesecu, umele su da ‘variraju’ i po ceo broj. Ali to mi nije smetalo, sem kad su povremeno bile bolne.
Desetak godina kasnije, lekarka mi je na ultrazvuku, na koji sam išla redovno, rekla da imam benigni tumor, koji ‘mogu da izvadim, mada s tim žene žive i po 20 godina pre nego što odluče da ga se reše’. To je rutinska operacija. Prošla ju je i moja drugarica, danas nema ni ožiljak. I njena kuma. Dijagnostikuje se uglavnom već u dvadesetim godinama. Ja sam tada imala 27.
Odugovlačila sam s operacijom više od godinu dana. Moj izgovor je bio da čekam ‘doktora koji je najbolji’. Pošto takvi doktori operišu karcinome, a ne benigne tumore, do njih nije lako doći. Na dan operacije, dok sam čekala da uđem u salu, gledajući u otvoreni prozor, razmišljala sam da pobegnem. Mislila sam da će mi se nešto zakomplikovati, da ću se probuditi s amputiranom dojkom. Da više nikad neću moći da se skinem. Da se više neću dopadati sebi. Stalno mi je prolazilo kroz glavu kako možda ne moram da se operišem, jer ‘neke žene žive s tim 20 godina’. Bila sam svesna da razmišljam nezrelo i da se ponašam nerazumno, te sam na kraju uspela da se oduprem strahovima.
Oporavak je trajao dva dana. Nedelju dana posle operacije vratila sam se na posao. Usred sastanka, mama me je pozvala na poslovni telefon. Pošto me nikada ne zove dok radim, javila sam se brže-bolje i, nakon kratkog razgovora, odmah delegirala obaveze kolegama. Odjurila sam po nju u bolnicu. Naime, pošto je moja operacija prošla dobro, i njoj je konačno laknulo, rešila je da ode na mamograf – iako joj još ‘nije bilo vreme’ u odnosu na prethodnu kontrolu. Pozvala me je istog trenutka kada su joj otkrili karcinom, pozicioniran na istom mestu na kojem je bio moj benigni tumor. Srećom, u početnom stadijumu.

Pre pola sata, stigla mi je poruka na Viber. ‘Šta radiš? Hoćeš da dođeš na večeru?’ Napisala sam da ne mogu jer pišem tekst o mojim i njenim grudima, kao i grudima još nekih žena čije su me priče inspirisale. ‘Ješću kasnije.’ ‘Valjda o tvojim grudima, njihovim grudima i mojoj jednoj, ali zdravoj, dojci :)’, odgovorila je mama u svom stilu i dodala: ‘Volim te. Jedi.’”

Male, ali sadržajne!

Nina Stevelić, PR menadžerka (29)

“Dok sam išla u srednju školu, velike grudi su bile trend. Od Pamele Anderson, do Cece i Karleuše – rasteš s tim da svi imaju grudi s velikim G, misliš da je to nešto što se podrazumeva, da ćeš ih imati i ti jednog dana. Onda osvane jedno jutro i shvatiš da se tvoje grudi ‘ne deranžiraju’ previše. Biva sve izvesnije da će ostati male. Dok sam bila mlađa, to je sve uticalo na mene, jer su to godine u kojima se lomiš.
O silikonima su govorile mnoge moje drugarice, ali ja nisam. Uz moju građu, veće grudi verovatno ne bi ni izgledale lepo. Važnije mi je bilo to što su skladne i čvrste, nego želja da su i velike.
Kako sam sazrevala, uočila sam da su grudi možda i najlepši deo mog tela, bez obzira na to što nosim grudnjak veličine 70A. Da, jedva pronađem adekvatan. A pošto su i asimetrične, to dodatno komplikuje odabir.
Na redovne preglede počela sam da idem pre dve godine, nakon što sam videla apele u medijima. S vremenom sam postala osvešćenija, pratim svaku promenicu, a prvog ultrazvučnog pregleda sećam se i danas. Lekarka se baš dugo zadržala na jednom mestu. Već me je malo i zabrinula, pa sam je pitala zašto pregled toliko traje i da li je sve u redu. Ona je rekla: ‘Jeste, grudi su ti zdrave. Ipak, iako su male, vrlo su sadržajne’. Taj njen komentar često citiram kad se povede priča o velični grudi.” (Pročitajte i… Razotkrivamo: 7 pogrešnih mitova o grudima)

Silikoni mi baš i nisu bili potrebni

Mina Janković, prevodilac (33)

“Silikone sam želela bez ikakve dileme i samo je bilo pitanje vremena kada ću se podvrći zahvatu. Imala sam 21 godinu. Danas da me pitate zašto sam to uradila, najjednostavniji odgovor bio bi: ‘Zato što nisam zrelo razmišljala’.
Imala sam apsolutno poverenje u lekara. On je razumeo šta želim i predložio mi veličinu koja je meni odmah delovala kao ‘previše’, ali sam mu verovala. Posle operacije bila sam u još većem šoku. Grudi su mi bile natečene, što je posledica samog zahvata, i zaista su delovale ogromno. Nakon izvesnog vremena su splasle, ali dok nisu, sve vreme pitala sam se šta li će pomisliti moji roditelji kada me vide.
Oporavak je bio prilično težak. Mesec dana sam osećala bolove u leđima, koji su bili toliko jaki da sam čak pomišljala da su mi tokom operacije slomili kičmu. Nedeljama sam plakala. Da sam tada imala čarobni štapić, sigurno bih istog trenutka vratila svoje grudi u prirodno stanje.
Moram da napomenem da nemaju svi tako loše iskustvo. Na primer, moja drugarica nije iskusila nikakve komplikacije. Doduše, njen rez je išao preko mišića, a moj ispod njih. Moja je operacija tehnički bila bolja, ali je njena jednostavnija, a i njen oporavak je bio kraći.
Kada su se tegobe konačno povukle, shvatila sam da sam zaista dobila izgled koji sam želela. Grudi su bile u savršenoj srazmeri s mojim ramenima i ostatkom tela. Generalno, volim veće grudi, ali i da one izgledaju prirodno i odgovaraju konstituciji. Nisam želela estradnu estetiku.
Zbog odluke da uvećam grudi pokajala sam je još jednom kad sam zatrudnela. Ponovo su mi bile prevelike. Opet su leđa počela da me bole. Tada sam počela da razmišljam i o eventualnim posledicama svoje mladalačke odluke. Da li su silikoni kancerogeni? Hoće li uticati na moje mleko? Kako ću dojiti? Da li će, iz nekog razloga, pući? Srećom, nisam imala zdravstvenih problema, ali sam se prilično namučila s dojenjem. Doduše, to se dešava i nekim ženama koje nemaju silikone. S tim što su meni grudi baš bile ogromne. U trudnoći su dostigle veličinu sedmice i to je stvarno bilo frustrirajuće.
Smatram da bi bilo bolje da ih nisam uvećala. Imala sam lepe grudi. Osim toga, otkad imam dete, moji životni prioriteti sasvim su drugačiji. Pitam se da li bi trebalo da razmišljam i o rekonstrukciji.
U vreme kada sam ih ugradila, silikoni su bili u trendu. Danas je, na sličan način, “moderna” velika guza. A ja sam, na sopstvenom iskustvu, naučila da nije pametno pratiti trendove. Moje opcije sada su ili da grudi još povećam, zato što su se opustile, što ne dolazi u obzir, jer bi tek onda bile ogromne i kičma mi ne bi izdržala, ili da se podvrgnem vađenju silikona, što bi zahtevalo ozbiljnu operaciju… Kao što rekoh, uvećanje grudi mi nije bilo neophodno.”

Šta će mi ove grudi?!

Marijana Nikolić, tehnološkinja (39)

“Vitka sam, zgodna i imam lepe grudi. Ali da budem iskrena, ne vidim njihovu funkciju u svom životu. Nisam od onih žena koje će stati pred ogledalo i diviti se svom telu. Nikada nisam pomislila “vidi kakve grudi imam”. Odeću ne biram po tome da mi istakne grudi, a dekoltirane haljine ne nosim. Naprotiv, moje grudi mi samo stvaraju poteškoće. Na primer, moram da nosim grudnjak i da brinem jesam li izabrala dobar. Kada vežbam, takođe mi smetaju, pa mi je za to potrebna opet druga vrsta grudnjaka. Volim da spavam na stomaku, i opet bi mi bilo lakše da su manje… Takođe, idem na preventivne preglede dojki. Shvatam da one mogu biti i izvor opake bolesti. Verovatno bi trebalo da budem srećna samo zato što su moje grudi zdrave, ali možda još nemam dovoljno godina da bih tako rezonovala.
Drugarica mi je rekla da o svojim grudima razmišljam na taj način jer nisam majka i nisam još dojila decu. Pretpostavljam da je u pravu. Pošto trenutno nemam emotivnu vezu koja ide u tom pravcu, ne mogu na taj način da gledam na stvar. Ne znam – možda će se jednog dana desiti čudo, koje će konačno promeniti moj dosadašnji odnos prema grudima.”

Kada nadođe mleko…

Ivana Đorđević, preduzetnica (34)

“Sina sam rodila sa 27 godina. Porodila sam se carskim rezom, tako da mi je mleko krenulo tek dva ili tri dana nakon što je beba stigla na svet. Za mene je to bila agonija. Grudi su mi bile ogromne i vruće kao tempirane bombe. Zavidim onim ženama koje mogu da kažu da je dojenje prelepo iskustvo. Za mene definitivno nije bilo.
Tri meseca posle porođaja grudi su mi bile prepune mleka. Imala sam viška, koji sam morala da izmlazam da ne bi došlo do infekcije. Bila sam očajna.
Ni izgled mojih grudi, u tom periodu, nije mi se dopadao. Bile su uvećane i nekako drugačijeg oblika. Želela sam da se što pre vrate na prethodno stanje. Čim sam se porodila, počela sam da nosim “push up” grudnjak, iako to ranije nikada nisam činila. Dok sam dojila, čak sam i spavala u tom grudnjaku koji podiže dojke. Moja logika je bila da se neće razvući i početi da vise nakon što prođe laktacija, ako su stalno u tom, gotovo fiksiranom, položaju. I zaista, da li zbog toga, ili postoji neki drugi razlog koji ne mogu da dokučim, moje grudi sada ponovo izgledaju kao pre trudnoće i dojenja.
Dojila sam šest meseci, jer su me svi ubeđivali da je to najbolje za moje dete, da mu time jačam imunitet. Iako sam već od trećeg meseca počela da ga dohranjujem, te da ga postepeno prebacujem na čvrstu hranu.
Drugo dete, ćerku, nedavno sam prestala da dojim. Nju sam dojila tri meseca, ali je sve bilo mnogo lakše. Koristila sam pumpicu i hranila je iz flašice svojim mlekom, jer mi je tako bilo praktičnije. Bebu je iz flašice mogao da nahrani i suprug, dok ja spavam. S drugom bebom sam već imala iskustva – i u porodilište sam krišom ponela električnu pumpicu za mleko, što je spravica koja vam bukvalno spase život dok čekate da mleko krene.”