Pitali smo defektologa: Šta sve može da utiče na pojavu problema kod dece i šta mi kao roditelji možemo da učinimo

Problemi kod dece i roditeljstvo: Postoje mnogi spoljni faktori koji mogu da utiču na razvoj problema kod deteta kao što su škola, vršnjaci, porodica, socijalni i kulturološki kontekst. Savete o tome kako da se, kao roditelji, uključimo u rešavanje problema deteta, donose stručnjaci DokTok platforme za besplatne zdravstvene konsultacije.

Piše: Olivera Marković, master defektološkinja i sistemska porodična savetnica

Važnost sredinskog uticaja na razvoj problema varira u zavisnosti od uzrasta deteta. Vršnjaci i socijalni faktori mnogo su značajniji tokom adolescencije, dok porodični faktori imaju važniju ulogu kod manje dece.

Međutim, značajne informacije predstavljaju podaci o psihopatologiji roditelja, kao i roditeljski stil vaspitanja. Veliki broj istraživanja ukazuje na povezanost između roditeljskih faktora i razvoja psihopatologije (Connell and Goodman 2002, McCleod, 2007). Dakle, tokom psihoterapijskog rada važno je da imamo u vidu kontekst u kom dete ispoljava problem kako bismo sagledali jasniju sliku o detetovom problemu.

Roditelji u kontekstu problema ili Nema škole za roditelje…

Kakva će reakcija roditelja biti u određenoj situaciji zavisi od više faktora. Kao bitne faktore treba izdvojiti roditeljska uverenja koja se inicijalno formiraju u primarnoj porodici dok smo mali, ali i kasnije u životu u zavisnosti od toga sa kojim porodicama smo dolazili u kontakt i koliko imamo predznanja o roditeljstvu. Roditelji se suočavaju sa dečijim ponašanjem u zavisnosti od svojih osobina ličnosti i osobina samog deteta. Ukoliko roditelj ima osobine ličnosti poput impulsivnosti, veća je verovatnoća da će u frustracionim situacijama imati neprimerene reakcije u odnosu na dete. Ovo se posebno intenzivira ukoliko su i osobine deteta takve da je nesaradljivo ili otežano usvaja date instrukcije.

Ukoliko su deca rođena sa „teškim“ temperamentom i okolina na takav temperament reaguje kažnjavanjem, čestim zabranama i dominantno negativnim afektom, deca razvijaju lošu sliku o sebi, drugima i budućnosti. Negativna slika o sebi se može odraziti na ponašanje kod deteta na dva načina, tako što se povlače (internalizujući problemi) ili tako što postaju skloni impulsivnom i agresivnom reagovanju (eksternalizujući problemi).

Roditeljske šeme mogu biti adaptivne, onda su fleksibilne i karakteriše ih pozitivan afekat. Mogu biti i problematične, tada su šeme rigidne i pojednostavljene, dominira negativan afekat, stavlja se akcenat na preveliku kontrolu u odgajanju deteta, a mali na ličnu kontrolu, krive se eksterni faktori i nerealna očekivanja od deteta, drugih i sveta.

Šta sve (ne) mogu roditelji

Kulturološke vrednosti, porodične norme i individualne karakteristike ličnosti mogu dovesti do toga da se roditelji drže perfekcionističkih standarda zbog kojih prilikom dolaska na terapiju imaju osećanje krivice. Važno je da u prvim susretima proverimo kako se roditelji osećaju povodom toga što dete ima problem. Ukoliko procena ukaže da roditelji imaju osećanje krivice, važno je raditi na njenom prevladavanju tako što će roditelji naučiti da prepoznaju svoj deo odgovornosti u vaspitanju ili nastajanju problema, kao i svoja ograničenja (ne mogu kontrolisati dete sve vreme) i naučiti ih da zamene svoja nezdrava uverenja sa onim uverenjima od kojih imaju više koristi: To što dete ima problem, ne znači da sam totalno bezvredna osoba. To što sam doveo/la dete na terapiju znači da smo zabrinuti i odgovorni.

Većina roditelja oseća neki put krivicu jer niko nije 100% perfektan u vaspitanju. Ali, možete da naučite nove veštine i načine da pomognete detetu. Značajan faktor u dolasku na tretman predstavlja roditeljska percepcija detetovog ponašanja, a ne jačina i intenzitet problema. Razmišljanja: „On je oduvek takav i tu se ništa ne može promeniti“ ili „Niko tu ne može ništa da uradi“, jasno limitiraju roditelje da potraže pomoć. Kada primenjujemo intervencije, razmišljanja poput: „Možete vi da probate ako mislite da će pomoći“ ili „Zakazivanje ovih terapija je teško jer radimo“, signali su da roditelji nisu spremni da dogovoreno primene.

S druge strane, roditelji zbog vlastitih psiholoških problema mogu sabotirati intervencije.

Tako, na primer, anksiozan roditelj može da ima problem da ohrabri dete da ispuni bihejvioralni zadatak, a depresivni roditelj da prepozna i nagradi uspeh kod deteta. Drugim rečima, sposobnost roditelja da ohrabruju i nagrade ponašanja koja vode pozitivnoj promeni može biti limitirana. Neki roditelji imaju poteškoće da primete pomake u ponašanju, pa razmišljaju: „Ne vidim nikakvu promenu u ponašanju“ ili „Ona i dalje ne sluša kada kažem da idemo napolje“, što može biti zasnovano na negativnom kognitivnom stilu roditelja.

Važno je…

Tokom razgovora sa psihologom, vođenim pitanjima, važno je da uvidite razloge svog prisustva na tretmanu. Neki od razloga mogu biti:

1. bolje razumevanje detetovog problema,

2. zadovoljstvo jer pomažemo detetu da reši trenutne probleme,

3. veze između roditelja i deteta mogu postati jače, jer dete može da prepozna da ga roditelj ne odbacuje zbog problema,

4. veštine koje savladamo tokom tretmana možemo da primenimo i u budućim situacijama kada dete bude starije,

5. iskustvo zajedničkog rešavanja problema može dete doživeti kao znak odanosti,

6. u procesu učenja kako da pomognemo detetu možemo bolje upoznati i sebe, što nam može koristiti u budućem životu.

Važno je da psiholog ili defektolog sa porodicama izgradi dobar terapijski odnos, tako što će poštovati njihovu perspektivu viđenja problema. Porodicu treba voditi kroz terapijsku promenu tako što će se stimulisati radoznalost kako bi bolje razumeli kako je problem nastao. Porodice dolaze sa određenim idejama o sebi, i često procenjuju svoje viđenje problema kao jedino moguće.

Olivera Marković, master defektološkinja i sistemska porodična savetnica

Olivera Marković je master defektološkinja. Takođe je i reedukatorica psihomotorike, defektološke dijagnostike i relaksacije. Ona je i Montesori pedagoškinja, ali i savetnica sistemske porodične terapije.

Aktivna je članica platforme DokTok, gde joj se svakodnevno možete obratiti sa vašim pitanjima i nedoumicama.

Pročitajte i… Pitali smo psihoanalitičara: Kako pomoći detetu da prevaziđe anksioznost izazvanu pandemijom?