Pobačaj – šta mi ostaje posle ovakvog gubitka i bola?

Proteklih meseci vodili smo vas kroz teme o kojima se uglavnom ćuti, o kojima se govori s osećajem stida, a koje su deo života velikog broja žena.

Akcija #pričeiznutra, koju je pokrenula kompanija Libresse, donela nam je iskustva čitateljki portala lepotaizdravlje.rs o endometriozi, porođaju… a sada vam donosimo i dve posebno emotivne priče čija je tema – pobačaj.

Vodili smo vas zajedno kroz statističke podatke koji su neslavno pokazali koliko su pitanja i priče o ženskom intimnom zdravljiu potisnute, stigmatizovane i skrivene od drugih. Ne samo od javnosti, već često i od najbližih članova porodice.

Verujemo da je akcija #pričeiznutra, ako ne širom, onda bar odškrinula vrata istini, rasterećenju i najvažnije – boljem razumevanju mnogih problema kroz koje većina žena prolazi tokom života.

Pobačaj – tema koja u sebi nosi krivicu, bol i nemerljiv gubitak

Naše čitateljke su nam slale priče o svojim iskustvima o temama koje smo pokrenuli, ali i o mnogim drugima, koje ćemo tek pokrenuti. Jer, akcija #pričeiznutra neće prestati da postoji.

Izabrali smo dve priče, dva pisma, koje su nam poslale Marija D. i Vera M., a koje se tiču jednog od najtraumatičnijih iskustava u životu žene.

Iskreno, bez zadrške ispričale su nam svoje priče, a mi vam ih prenosimo u celosti na sledećim stranicama…

Marija D. 

Mislila sam da će mi biti lakše, ali gadno sam se prevarila

Dragi moji, pišem vam ovo jer mislim da je veliki broj onih žena koje su poput mene. Ne mislim da sam posebna i drugačija, već mislim da je mnogo nas koje su prošle na isti način, a želele su nešto sasvim drugo. Baš zato imam želju da vam ispričam šta mi se desilo i zašto to treba da se nađe na vašem portalu.

Imala sam 21. godinu, studije pri kraju, život opušten, niko nad glavom… Radim u finoj kompaniji, dobra plata… A i on je tu. Moj Z.

Viđamo se skoro svakog dana kad završimo sa obavezama. Ni jedno od nas dvoje nije bilo za neku ozbiljniju vezu, misli smo da imamo vremena, da je život pred nama… Ali, prokleti “Marfi” izgleda i dalje važi. Znate kad planirate budućnost, ne razmišljate o problemu na koji ćete naleteti. Za mene je to bio problem. Barem sam ja to tako videla.

Pobačaj – problem rešen ili problem stvoren?

Bilo je leto i spremali smo se na put ka moru. Meni je kasnila menstruacija i to već dugo, ali sam to pripisala neredovnom snu, ishrani… Dešavalo se i pre, a i pazili smo. Ni na kraj pameti mi nije bila trudnoća. A bila je.

Otišla sam do apoteke po test za trudnoću, tek onako, da ne bude da nisam. Nisam slutila da će se pokazati dve crtice umesto jedne!

Kao da mi je neko stavio planinu na leđa, na glavu! Bila sam toliko besna da sam ga odmah zvala i okrivila da je namerno uradio sve da ostanem trudna, da je sebični skot koji hoće da me veže… Bilo je tu mnogo ružnih reči, a on je samo ponavljao: “Smiri se, sve će se srediti, šta ti je”.

Kada je te večeri došao, mene bes još nije popustio. Nisam želela da čujem da je to sudbina, da bi, eto, trebali da budemo srećni umesto što se svađamo, da je on presrećan jer ću mu baš ja podariti dete… Nisam želela da budem mama, nisam želela da mi se život završi sa 21 godinom. Imala sam planove, sve sam smislila, a nikakvo dete se u te planove nije uklapalo.

On nije mogao da razume moj bes, a ja njegovu sreću. Iako je insistirao da odemo zajedno do mog ginekologa, odbila sam. Nisam želela uopšte da razmišljam ni da pričam o tome. Oterala sam ga i rekla da je ljubav glupost, a deca u mojim godinama praistorija.

Narednih dana je pokušavao da me dobije, pisao poruke. Nisam želela da čujem ništa. Zatrpala sam se obavezama i planirala kada ću otići na abortus. Odlučila sam.

I opet se pojavio “Marfi”. Jedne noći iz sna su me probudili bol i groznica. Sve je oko mene bilo krvavo. Jedva sam uspela da dođem do telefona i pozovem Hitnu pomoć.

Osećala sam se kao da me neko kida na komadiće. Nisam imala pojma šta se dešava, a strah me je preplavio.

Spontani pobačaj, infekcija, bolnica…

Ležala sam u bolničkoj sobi sa drugim ženama. Oko mog kreveta nije bilo nikoga. Samo keks i sok koji mi je majka donela. Oko ostalih žena bili su njihovi muškarci. Grlili su ih i tešili. One su plakale, a plakala sam i ja. Verujem da sve vi koje ovo čitate znate taj osećaj. Kao da vam je neko iščupao deo tela. Nisam želela dete, a sada sam bila očajna što ga nema. Mislila sam da će mi laknuti, ali grdno sam se prevarila.

Zvala sam Z. Sve sam mu ispričala. Prvo je dugo ćutao.

– Žao mi je zbog toga što ti se dešava. Ali, verujem da ti je sada pao kamen sa srca. Sada možeš da uradiš sve što si planirala – bilo je sve što je rekao pre nego što je prekinuo vezu.

Raspala sam se u komade. Slomila sam se potpuno. Moja luda glava je tek tada shvatila, prihvatila, šta sam izgubila. Izgubila sam moga Z., ali izgubila sam i naše dete.

Mesecima sam krivila sebe zbog svega što mi se desilo. Nisam bila sposobna ni za šta. Došli su antidepresivi, praznina, lutanje… Veliko “parče” života u kojem sam bila samo ja, sama, baš onako kako sam “planirala”.

Pobačaj – iskustvo koje obeleži život zauvek

Danas sam i dalje sama. Imam 33 godine i nemam stalnu vezu. Ne mogu da imam decu, jer, nešto nije kako treba s mojim jajovodima, s Bog zna čime. I dalje se osećam krivom. Zbog izgubljene ljubavi, zbog mogućnosti da sam mogla da budem mama nekom dečaku, devojčici, koji bi imali iste oči kao on, osmeh kao on… Nisam otišla do lekara, nisam želela da razmišljam. I dan danas patim i ne znam da li će ta patnja, tuga, preznina ikada nestati…

Zato sam htela da vam pišem. Bila sam glupa, nisam reagovala na vreme i sada plaćam tu cenu. Budite pametnije i hrabrije od mene. Život, onaj “planirani”, uvek može da sačeka. Više ništa ne planiram, sada puštam da mi se život dogodi.

Vera M.

Ljubav je lek, ali zaista

Moje ime je Vera M. Majka sam dvoje dece, dečaka i devojčice od 8 godina. Blizanci koji su mi ulepšali život. Rodila sam ih nakon pobačaja koji me je potpuno izbacio iz ravnoteže.

Suprug i ja samo bili u braku tek godinu dana. Želeli smo od prvog dana zabavljanja da imamo veliku porodicu, najmanje troje dece… Ali, iako verujete da vam se u životu ništa strašno neće dogoditi ako razmišljate pozitivno, neke stvari se ipak dogode.

Bila sam na početku trudnoće, 16. nedelja, a sebe sam u ogledalu već videla sa “stomakom do zuba”. Suprug me je zavitlavao da ću biti kao “bomba”, ali doslovno, kad budem ušla u deveti mesec. Nismo stigli do njega. Dok smo sedeli i gledali još jednu od epizoda omiljene serije, osetila sam neobičan grč u stomaku. Nisam se brinula previše jer mi je mama rekla da svaka žena drugačije podnosi trudnoću. Ipak sam otišla do toaleta da proverim. Krv! I to ne malo… U suzama sam dotrčala kod muža koji me je odmah odvezao u bolnicu. Primili su me po hitnom postupku. Iako su se lekari svojski potrudili da spasu bebu, nisu uspeli. Došlo je do pobačaja, a ja sam ostala obnevidela od suza.

Pobačaj – bol zbog gubtka se ne zaboravlja lako

Moj suprug se nije odvajao od mene i da njega nije bilo verujem da bih večno ostala takva – beznadežno izgubljena u bolu i gubitku.

On nije odustajao od mene, od nas, od naše ljubavi i želje da imamo veliku porodicu.

Trebalo mi je dosta da se saberem, da prestanem da plačem, da se usudim da ponovo poželim da budem mama. Plašila sam se da ću ponovo doživeti isto. Lekar mi je objasnio da je sve moguće, ali da ćemo biti oprezni da ne dođe do novog spontanog pobačaja.

Uz suprugovu pomoć sam postala odlučnija. Rešila sam da bol potisnem, da mislim o budućnosti.

Danas sam mama njih dvoje, ali, taj gubitak prve bebe i dalje tinja negde duboko u meni. Nije ni malo lako i lažu vas svi koji kažu sve se zaboravi, sve prođe vremenom.

Lakše je kada se nekome ispriča, kada se s nekim podeli deo osećanja koja su vas paralisala, pa makar i ovako, kroz pismo. Verujem da je najvažnije za svaku ženu da u tim momentima kada dođe do pobačaja ne budu prepuštene same sebi. Ne znam kako bih podnela sve da nije bilo mog supruga, roditelja, sestre…

Hvala što ste pokrenuli #pričeiznutra, žene ne smeju da ćute o svom bolu, o svojim problemima! Voli vas vaša Vera.