Čudesna stvarnost Sesilije Karoline „Sisi“ Bel

Autorka najbolje stripske publikacije za decu u Americi 2015. godine, Sisi Bel, odličan je primer za to kako, uz ogromnu upornost i rad na onome što volite, svoju „posebnost“ možete pretvoriti u svoju najveću prednost. Osim što je njeno autorsko umeće potvrđeno prestižnim nagradama u SAD (Njuberijeva i Ajznerova nagrada 2015. godine), treba pomenuti i da je Sisi Bel osoba oštećenog sluha koja je razumevanje i govor razvila pomoću slušnih aparata.

Foto: Promo

Svoje neobično iskustvo odrastanja jedinog deteta oštećenog sluha u školi, gde uspeva da postane superheroj, Sisi je na zanimljiv i lako razumljiv način opisala u knjizi „Superuvce“ – edukativnom stripu u boji, na više od 240 strana.

Zahvaljujući inicijativi Udruženja za podršku razvoju dece oštećenog sluha „Sajberuvce“, u partnerstvu sa Izdavačkom kućom „Čarobna knjiga“, a uz podršku kompanije MED-EL / CI Studio Pulsar, ova jedinstvena knjiga ispunjena izuzetnim porukama, a pritom neočekivano zabavna i duhovita, već osvaja srca čitalaca na srpskom jeziku.

O inspiraciji da osmisli i iznedri ovako posebno delo, uloženom vremenu i trudu, očekivanjima i ispunjenju sna razgovarali smo sa Sisi Bel.

Šta Vas je inspirisalo da napravite knjigu kao što je „Superuvce“ i da li je knjiga ispunila Vaša očekivanja?

Pre oko pet godina, imala sam izuzetno neprijatan susret s neuljudnom kasirkom u supermarketu. Nisam je dobro čula niti razumela, pa se ona naljutila na mene. Trebalo je da joj kažem da sam gluva, da ne čujem dobro, ali nisam mogla, jer ja do tada NIKADA nikome nisam rekla da sam gluva – jednostavno nisam to tako radila. Ali trebalo je da joj kažem. Njeno ponašanje me je veoma uznemirilo, ali istovremeno sam bila veoma uznemirena i zbog svog stava. Zašto nisam mogla da kažem ljudima da sam gluva?
Danima nakon tog događaja, razmišljala sam o toj ženi i o tome kako je učinila da se osećam grozno.

Razmišljala sam i o tome koliko sam sama doprinela tome da se osećam grozno, budući da joj nisam odgovorila. Trebao mi je „ventil“, pa sam počela da pišem blog na internetu pod nazivom „Superuvce“ (u originalu: “El Deafo”), što je bilo ime superheroine iz mog detinjstva, mog alter ega. Spremila sam se da prestanem da se stidim toga što sam gluva. Spremila sam se da kažem svetu da SAM GLUVA.

Dok sam pisala blog, otprilike u isto vreme sam čitala „Osmeh“, crtani roman Rejne Telgemajer namenjen srednjoškolcima. Tada sam shvatila da crtež može biti odlično sredstvo za pričanje priče. Dakle, blog i Rejnin roman bili su iskre iz kojih se rodila zamisao o „Superuvcetu“.

Napisala sam knjigu da bih ponovo proživela sram koji sam osećala, da bih to osećanje prevazišla i ostavila iza sebe. Istovremeno sam se nadala da će ljudima neoštećenog sluha ova knjiga donekle objasniti kako je to biti gluv, kao i da će gluvim osobama (posebno gluvoj deci) pokazati da nisu same.

„Superuvce“ je više nego opravdalo moja očekivanja. Od mnogih čitalaca, sa oštećenjem sluha ili bez njega, čula sam da su zaista uživali u knjizi i da su se pronašli u njoj. Neki od čitalaca čak su mi rekli da im je knjiga promenila život nabolje, što je upravo ono čemu sam oduvek težila kao autorka.

„Superuvce“ mi je donelo i neočekivanu dobrobit: sada mogu naglas da kažem „Ja sam gluva“ i da budem ponosna na tu činjenicu. „Superuvce“ me je usrećilo!

Pročitajte i… Sajberuvce: Hiperbarična komora kao terapija oštećenja sluha

Kliknite na sledeću stranu…

Foto: Promo

Zašto je priča o „Superuvcetu“ u formi stripa i zašto je glavni lik baš zec?

„Superuvce“ je u formi stripa iz dva osnovna razloga. Prvi je to što sebe ne smatram posebno darovitom deskriptivnom spisateljicom – više volim da stvaram crteže koji govore umesto mene. Drugi, još važniji razlog jeste to što mi „oblačići“ koji se koriste u stripovima i u kojima piše šta je ko rekao dozvoljavaju da tačno pokažem čitaocu šta jesam, a šta nisam mogla da čujem u različitim situacijama.

Na primer, ako Ceca (u knjizi) ne nosi slušni aparat i neko joj se obraća, „oblačić“ te osobe biće potpuno prazan. Tako čitalac odmah može da razume kakav je osećaj kad ne čuješ. Tada čitalac sam mora da shvati šta se događa tako što će tražiti vizuelne tragove u knjizi, što je isto kao kad ja moram da razumem situaciju u stvarnom životu pomoću vizuelnog konteksta, kad nekoga ili nešto ne čujem.

Likovi u knjizi su zečevi jer sam želela da prikažem kakav je bio osećaj biti jedino dete oštećenog sluha u osnovnoj školi u koju sam išla. Trebala mi je dobra vizuelna metafora, a zečevi su, sa svojim dugim ušima i izuzetno dobrim sluhom, kao stvoreni za to. U suštini, osećala sam se kao jedini zec čije uši „ne rade“ – iako sam imala uši kao svi ostali, one jednostavno nisu radile. Takođe, crtajući kablove slušnih aparata tako da se protežu iznad moje glave sve do ušiju zeca (umesto da se završavaju postrance na glavi, gde se nalaze uši kod ljudi), tačno sam prikazala koliko sam se drugačijom i uočljivom osećala kao dete.

Pročitajte i… „Superuvce“ – edukativni strip o superheroini koja nosi slušne aparate

Brojne knjige na engleskom jeziku govore o oštećenju sluha. Ipak, „Superuvce“ dobija na popularnosti – šta je, prema Vašem mišljenju, pre svega uzrok tome?

Izgleda da je knjiga uspela da dirne mnogo ljudi jer mnogi imaju nekakvo iskustvo s gubitkom sluha, s gluvoćom i sa slušnim aparatima/pomagalima – ili oni sami imaju oštećen sluh ili u porodici, odnosno među prijateljima, imaju nekoga sa oštećenjem sluha. Javljala su mi se i deca i odrasli oštećenog sluha, kao i članovi njihovih porodica, njihovi prijatelji i nastavnici.

Isto tako, javljala su mi se i deca neoštećenog sluha koju je knjiga na neki način dirnula – jer baš svako od nas se u nekom trenutku oseća drugačijim i usamljenim. Knjiga je razvila svoj život i ponekad imam osećaj da mi „Superuvce“ više ne pripada – ono sada pripada svima. Osećati se drugačijim i pronaći način da se taj osećaj prevaziđe – to je, po mom mišljenju, svačija priča.

Kliknite na sledeću stranicu…

Guliver/Getty Images

Koliko vremena ste uložili da osmislite i napišete ovaj izvanredan strip?

Trajalo je ukupno oko pet godina. Od toga sam tri godine istovremeno radila i na drugim projektima, ali dve cele godine je to bio posao s punim radnim vremenom.

Na koliko jezika je „Superuvce“ dosad prevedeno i kako se osećate povodom prevoda Vaše knjige na srpski jezik?

Mislim da je dosad prevedeno na deset jezika. Možete li da zamislite? Zamišljati decu iz Srbije kako čitaju ovu knjigu istovremeno je fantastično i neverovatno. Baš je super što mogu da podelim svoje detinjstvo s decom koja žive toliko daleko. Ujedno je ovo i divna prilika da se deci iz Srbije pokaže da smo, uprkos geografskim i kulturološkim razlikama, verovatno mnogo sličniji nego što mislimo da jesmo. Svi imamo ista osećanja, nadanja i snove.

Koju promenu biste voleli da vidite u odnosu sveta prema oštećenju sluha?

Načelno, volela bih da vidim da se osobe oštećenog sluha tretiraju s više poštovanja. Mi smo pametni – to što ne čujemo ne znači da nismo dovoljno inteligentni. Uključite nas. Mi imamo mnogo da ponudimo svetu!

Pročitajte i… Priča o heroini koja nosi slušne aparate konačno dostupna i kod nas!

Posebna promena koju bih volela da vidim jeste dalji tehnološki napredak koji će nam omogućiti da idemo kroz svet sigurnije i s višim stepenom bezbednosti – na primer, vizuelna signalizacija u različitim prevoznim sredstvima (avionima, vozovima itd.) koja će se aktivirati kad i zvučno obaveštenje. (I, konačno, sanjam da će jednog dana svi ljudi dolaziti na svet s titlom… zar to ne bi bilo fenomenalno?!)

Možemo li očekivati nastavak „Superuvceta“ i, ako da, kad?

Još nisam sigurna da li će biti nastavka! Trenutno radim na mnogo različitih stvari, ali nadam se da ću, kad se prašina slegne, moći da odlučim treba li da napišem nastavak ili ne. Mnogo je to posla, ali je i veoma zabavno. Videćemo.

Dotad, hvala vam što ste preveli „Superuvce“ na srpski jezik i hvala vam što čitate knjigu!

Sesilija Karolina „Sisi“ Bel (Cecelia Carolina “Cece” Bell) američka je autorka i ilustratorka rođena u Ričmondu u Virdžiniji. Kao četvorogodišnjakinja je preležala meningitis i usled preležane bolesti dobila oštećenje sluha zbog kojeg nosi slušne aparate. Diplomirala je ilustraciju i dizajn na Državnom univerzitetu Kent i danas je nagrađivana autorka knjiga za decu, od kojih je „Superuvce“ (“El Deafo”) najuspešnija. Udata je za Toma Englbergera, koji je takođe pisac za decu.