Kako nastaje DEPRESIJA?

Ne postoji jedan uzrok depresije. Moderna medicina polazi od toga da do nastanka depresije može dovesti veliki broj okolosti. Zato je za tačnu dijagnozu važan što precizniji opis simptoma bolesti. Uopšte se ne dovodi u pitanje da depresiju mogu da prouzrokuju kako radikalni životni događaji tako i faktori ličnosti. Studije potvrđuju da i nasledni faktori mogu da igraju ulogu kod nastanka depresije. Povrh toga, vremenom se došlo do saznanja da određeni transmiteri, tzv. neurotransmiteri, imaju veliki uticaj na nastanak depresije. Depresiju mogu da izazovu i određeni lekovi i telesna oboljenja.
 

Koji su tipični simptomi depresije?
Depresija se sastoji od velikog broja telesnih i psihičkih simptoma. Često je teško postaviti dijagnozu. Bolesnik često teško može da razume da se iza mnogih telesnih simptoma zapravo krije depresija. Ovakva slika bolesti opisuje se kao larvirana depresija koja je po sredi kada se pre svih pojavljuju sledeći telesne tegobe:

• Poremećaji sna
• Stezanje u grlu i grudima
• Problemi sa apetitom
• Gubitak težine
• Zatvor
• Glavobolja
• Bolovi u vratnom ili kičmenom delu
• Tegobe organa za varenje, tegobe sa srcem 

U slučaju postojanja navedenih simptoma, lekar će preduzeti sva potrebna ispitivanja. Ukoliko se pronađe nekakav organski uzrok, isti će se svakako lečiti. Često obolelom teško pada da prihvati da se iza telesnih tegoba krije depresija i da poveruje da će po uspešnoj terapiji depresije, ove telesne tegobe da nestanu. Za uspeh terapije je, dakle, vrlo bitno razumeti da se u pozadini drugih bolesti i simptoma može kriti depresija.
U daljem toku bolesti se pored ovih telesnih tegoba razvijajaju i drugi simptomi. Bolesnik u sve većoj meri postaje bezvoljan, razvija se osećanje beznađa, pojačava se strah da nikada neće doći do ozdravljenja, ne može ničemu više da se raduje, a neki bolesnici povremeno imaju i osećaj da su u dubini mrtvi ili da su kao obamrli.
 

Šta je sa suicidalnošću?
Da je depresija jedno teško oboljenje, vidi se po tome što još uvek oko 15% obolelih, na žalost, sebi oduzme život, 20 do 40% pokuša samoubistvo, a do 80% pacijenata pod uticajem svoje bolesti razmišlja o tome da sebi oduzme život.
Važno je da bolesnici imaju hrabrosti da o tome otvoreno razgovaraju sa svojim lekarom, ali i sa članovima porodice. Uprkos težini oboljenja, depresija se ubraja u bolesti koje se uspešno mogu lečiti.
 

Koje vrste terapije lekovima postoje?
Od 1957. postoje lekovi za lečenje depresije, tzv. antidepresivi. Oni u mozgu utiču, između ostalog, na metabolizam određenih neurotransmitera i na taj način pokreću antidepresivno dejstvo. U ovoj grupi postoje lekovi koji pored svog dejstva na popravljanje raspoloženja, utiču više na smirenost i drugi, na aktivnost. Treći su pak u pokretačkom smislu neutralni. Zbog toga je važno da i bolesnici i lekari znaju kakve su tegobe u pitanju kako bi se odabrao odgovarajući antidepresiv. Simptomi treba da se opišu što je moguće preciznije. U suštini, o antidepresivima treba da se zna da oni sami utiču na popravljanje raspoloženja. Od odlučujućeg značaja je da ne deluju odmah nego tek posle jedne, dve ili čak šest sedmica. Bolesnici često teško razumeju da lek treba da uzimaju danima, a da ne osete nikakvo poboljšanje. Bolesnik zato ne treba da bude nestrpljiv i da propisani lek isključi prevremeno ili na svoju ruku.
Antidepresivi ne stvaraju zavisnost.  Istovremeno neki lekovi iz grupe antidepresiva, mogu usled naglog prestanka uzimanja da prozrokuju tzv. fenomen diskontinuacije (unutrašnji nemir, mučninu, znojenje, glavobolju). Zbog toga se antidepresivi moraju isključiti obazrivo (postepenim smanjivanjem doze u trajanju od nekoliko sedmica). Terapija depresije traje dugo. Po povlačenju simptoma, potrebno je nastaviti terapiju najmanje šest mesci pre nego što započne smanjivanje doze. Kod bolesnika kod kojih je u pitanju ponovljena depresivna epizoda, lečenje traje i duže. Mnogi bolesnici misle da mogu odmah da isključe sve lekove čim se javi poboljšanje. To, na žalost, vodi ka ponovnoj pojavi tegoba, sa produžetkom trajanja oboljenja kao posledicom. Iz ovoga se vidi koliko je bitno da se bolesnik dosledno pridržava saveta svog lekara.

Svakako da i antidepresivi imaju neželjena dejstva. Na žalost, ona se pojavljuju najčešće na početku lečenja i upravo zbog toga traže spremnost da se lek i dalje uzima. Takozvani klasični, stručno nazvani triciklični antidepresivi, tokom lečenja često dovode do povećanja težine i do iritirajućeg, ali bezopasnog sušenja usta, te umaranja, zbog čega je preporučljivo da se ovi lekovi uzimaju uveče. Jedna grupa antidepresiva, razvijena poslednjih godina, tzv. selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) ne stvaraju umor. Tipična neželjena dejstva ovih lekova na početku lečenja su jutarnja mučnina, izrazit unutrašnji nemir i glavobolja. Ovi novi antidepresivi u manjoj meri dovode do povećanja težine i bolesnici ih uglavnom dobro podnose.
Lekar je jedini koji može da odluči koji lek je odgovarajući za kojeg bolesnika.
 

Koje vrste terapije bez lekova postoje?
Na početku lečenja na prvom mestu se nalazi tzv. prateća psihoterapija, dakle ohrabrujući, dobronameran razgovor koji pruža objašnjenj i uveravanje da postoji naklonost i razumevanje.
Mogu se primeniti određeni psihoterapeutski postupci ako su depresiju izazvali realni, teški životni događaji, kao što su gubitak posla, razvod ili gubitak bliske osobe. Kognitivno-bihejvioralna terapija pokazuje bolesniku puteve iz njegovog, depresivnog ugla. Bolesnici treba da izgrade realna očekivanja, kao i sposobnost da savladaju životne probleme, koje su za vreme bolesti doživljavali kao nerešive.

Izvor: Demencija.rs