Bol bolujem, nikom ne kazujem…

– Dođi na kafu – predloži Gaga.
– Ne mogu.
– Što? – upita.
– Pa znaš da mi se Vlada ukočio.
– Ukočio se pre nedelju dana, zar nije prošlo?
– Nije. I ne zna se kad će. Znaš kako je kad njega nešto boli.
– Pa kako izdržavaš?
– Nikako. On je završio na fizijatriji, ja ću na nervnom ako potraje još koji dan – odgovaram.

Mislim, kočili su se i tuđi muževi al’ niko nikad kao ovaj moj. Niko se na celom svetu, otkako smo se uspeli na dve noge, od homo sapiensa pa na ovamo – nije ukočio kao moj muž. Inače, moj Vlada i ne ume da boluje kao sav normalan svet, kod nas ti se i na najmanji nagoveštaj bolesti alarmira sektor za vanredne situacije, i borbena gotovost podiže na najviši mogući nivo.

Naravno, [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Vlada je imao sve moguće i nemoguće bolesti, taj je „preležao“ i svinjski i ptičji grip, a ni bolest ludih krava ga nije mimoišla.[/inlinetweet] Kako čuje da se koja bolest pojavila – odma’ je on kod sebe prepozna. S ebolom smo se, doduše, malo mučili, nismo se uklapali u kliničku sliku, ali na kraju se ispostavilo da je upitanju neki pitomi evropski virus. Zašto MI? Pa zato što svaku njegovu boljku zajedno odbolujemo, od prvih neuobičajenih simptoma do perioda inkubacije. A to jedan čovek, jelte, sam podneti ne može.

I tako, sad imamo diskus herniju.[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““] Pomerio nam se diskus iz međupršljenskog prostora, a i ne pomerio se kad smo pomagali komšiji da unese veš mašinu na peti bez lifta[/inlinetweet]. Sunce ugrejalo, leđa gola, u zgradi promaja – i u neko doba samo nas preseklo.

Ušao je na vrata kao teški ranjenik. Leva ruka na čelu, desna na krstima. Hramlje. Mic po mic, jedva nekako dođosmo do dnevne. ‘Ajd na kauč…? Neće. Fotelju? Neće. Rek’o mu komšija – najbolje da legne na nešto tvrdo. Dobro, onda – izvol’te na patos. E, leg’o bi on, al’ prvo da ja usisam, ko zna kakvih sve virusa imamo u tepihu? Jeste, mislim se, imamo virusa – da nam Torlak pozavidi, dete sam odgajila na tom istom tepihu – pa je živo i zdravo, a on ne može da legne pet minuta?! Al’ šta ću, uzmem onaj usisivač, manem dvatriput, tek da se piše da je usisano. Spuštanje je trajalo dobrih deset minuta. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Dok sam mu pomagala da aterira, supa mi je pokipela. Prekipelo bi mi štošta da sam znala da će to njegovo bolovanje trajati nedelju dana.[/inlinetweet] Drugi se ljudi i zakoče i otkoče za to vreme, samo smo mi poseban slučaj. Zašto?

Zato što prvo kaže da nije ništa. Onda, stidljivo prizna da ipak jeste nešto, ali ništa strašno i ništa što zahteva stručnu medicinsku pomoć. Zatim ide faza u kojoj zove sve moguće ortake, rođake, poznanike i priča šta mu se desilo. Onda čuje da nije jedini kome se to nešto desilo i da leka ipak ima. No, naravno, nemaju svi isti lek i istog lekara, tako da pre nego zatraži pravu pomoć, obiđe jedno dva tri nadrilekara i kostolomca, usput se nasluša svega, nagleda svakakvog jada i pomisli kako to njegovo stanje, pa možda i nije tako strašno. Tu ga malo propuste kod šake, pa se dernja k’o magarac, da me sramota u onoj čekaonici i da kažem da mi je to muž unutra. Posle toga mu malo bude i bolje, pregura noć na onom istom patosu, a sutra opet ni makac – jer se bolest, ta stara beštija, vraća i vraća i vraća.

E tu je već vreme da dete počne da se gleda onako nekako, tužno.
– Sine, dođi tata da te poljubi…
– Tata, šta ti je…?
– Eeeee, šta mi je… Ne znam šta mi je, al’ ako mi šta bude, da znaš da te tajo voli najviše na svetu. A ti Dudo, ako krene po zlu, imaš moju čekovnu i nešto malo para na tekućem, pa biće valjda dosta da me ljudski ispratiš. Nemoj molim te, da preteruješ, neka bude skromno i dostojanstveno.
– Pu,pu,pu, daleko bilo – tu se već stresam od neke jeze.
– Idi, Bebo, u sobu, gledaj Sunđer Boba, nije tati ništa, fantazira.
– Jeste, fantazira. – buni se on s poda. Bogu dušu a ona misli da fantaziram. Videćeš ti jednom kad mene ne bude. (Tu već kreće mračna faza.) Nego, daj da vidimo šta kaže Vasa. (Vasa Pelagić – narodni učitelj, poslednja linija odbrane pre no što se okrenemo savremenim metodama.)
– Elem, Vasa kaže… Vasa kaže da ti nema leka.
– Daj, ne zezaj, stvarno – piše li šta?
– Piše. Piše da uzmemo kašiku čiste zobi i da to piješ na svaka četiri sata.
– A dobro je, veli Vasa, i med pomešati s negašenim vapnom, namazati obilato na lanenu krpu, pa privijati obloge.
– Pritom, da legneš na stomak – polusedećki.
– E tu nastupa dramska pauza jer, za tu zob i nekako – [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]svašta danas ima u zdravoj hrani, ali gde, zaboga, da nađem to negašeno vapno, i uz pomoć koje kamasutre da ga nateram da polusedećki leži na stomaku?[/inlinetweet]
– A da mi ipak odemo kod lekara…? – predlažem.
– Čekaj. Čekaj da vidim kako ću sutra ujutro biti. Možda malo i popusti.
– Gago, ako njega uskoro ne popuste leđa, ja ću popustiti sa živcima. Pristavi vodu, dolazim.
– Gde ćeš – pita me. Ma idem samo do tu, blizu, da vidim ima li ga to vapno negde.

Pišite Dudi na [email protected]!