Psiha je ključ srca

U jednoj od najznačajnijih zdravstvenih ustanova, na Institutu u Sremskoj Kamenici, duvaju novi vetrovi. Promene i modernizacija su svuda vidljivi. načelnica Instituta za Kardiovaskularne bolesti Vojvodine, dr Nada Čemerlić Ađić, objašnjava kako je to biti uspešna žena u svetu muškaraca…

Ja sam dete koje je raslo osamdesetih godina u Novom Sadu, na klasičannačin. Napajala sam se „pozitivnim idealima“, tipičnim za ono vreme. Naše generacije su imale „kult učenja“, i sve je bilo umereno: učili smo, izlazili, družili se. Svi smo imali visoke ciljeve. Tokom studija, trudila sam se da upijem što više znanja sa svih strana. Bila sam na praksi u Italiji, a posle završenog fakulteta, usledile su dve godine volontiranja, koje su bile „nužna stepenica“ na putu ka mom cilju. Moj muž je lekar, a sinovi su takođe studenti medicine. Zadovoljna sam svojim izbalansiranim i harmoničnim porodičnim životom, koji je u sjajnoj sprezi sa mojim poslom i karijerom.

Kako se nosite sa problemima u zdravstvenoj ustanovi na čijem ste čelu?
Ja sam pobornik teorije da je menadžment ljudskim resursima najbitnija stvar u poslu, a da sve posle toga dolazi na svoje mesto. Zaposleni moraju da znaju da mislite na njih, da im pružate šansu za napredak i da ih gledate sa poštovanjem, bez obzira na to na kom su položaju. Praksa u Italiji mi je „otvorila oči“ za važnost tuđih iskustava. Zbog toga sada insistiram na proširenju horizonata svojih zaposlenih i stalnoj obuci: obezbedili smo stipendije za tri koleginice u Italiji, koje će, posle obavljene prakse, sigurno doneti nova znanja.
Smatram da je odnos unutar grupe presudan za njenu efikasnost: posle studija sam imala pet godina dodatne edukacije na temu grupne analitičke psihoterapije, koju su nam držali prihoterapeuti i psihijatri. Naučila sam puno o ljudskoj psihi, o generisanju zadovoljstva i nezadovoljstva, a posebno su me zanimali antigrupni fenomeni, tj. fenomeni odnosa u grupi. U našem poslu ima puno sujete, malo šale, puno stresa i malo opuštanja, a potencijal za sukobe je ogroman. Biti uspešan načelnik ustanove znači uskladiti odnose u grupi, i tu mi moje znanje iz psihologije veoma pomaže.

Puno pažnje obraćate i na one koji su na nižim stepenicama hijerarhijske lestvice, kao što su medicinske sestre. Kako podstičete njihov napredak i osećaj da su važni?
Ja smatram da je svačiji posao veoma važan, i da svako treba da se oseća važnim zbog onoga što radi. U protekle četiri godine organizovala sam razne edukacijske sadržaje za sestre, i naš Institut im pruža mogućnost konstantnog usavršavanja: one odlaze na kongrese, seminare, pišu seminarske radove i apreduju u svojoj oblasti. Nisu samo „šrafići u mehanizmu“, već osobe koje nalaze ispunjenje u svom poslu i napretku. Takođe, organizujemo i gostovanja svetski priznatih kardiologa, koji razmenjuju svoja iskustva sa kolegama iz Kamenice.

Koje inovacije ste uneli i koje su nove pogodnosti za pacijenta?
Nedavno sam u Finskoj, na godišnjoj konferenciji Evropskog udruženja menadžmenta u zdravstvu, predsedavala sekcijom Poboljšanje učinka rada bolnica. Naš Institut je smanjio u proteklom periodu sve liste čekanja, što je za pacijente sa srčanim tegobama krucijalno, jer je vreme veoma dragoceno. Danas se više nijedan pacijent kome je potrebna operacija ne odbija, nabavljena je nova oprema, a i protok pacijenata kroz bolnicu je povećan za 42 odsto. Sada se pacijenti u krevetu zadržavaju prosečno osam umesto nekadašnjih 10 dana, i to omogućava veći broj intervencija. Sada su više od polovine primljenih hitni slučajevi, i najteže intervencije obavljamo veoma uspešno.

Kako podstičete zaposlene da budu efikasniji?
Menadžer je najodgovorniji čovek u firmi, on organizuje i na njemu je krivica ako stvari ne idu kako treba i ako atmosfera nije dobra. Da se poslužim primerom iz fudbala, džaba vam je ako imate najveće zvezde u timu i najbolje igrače na svetu, ukoliko oni ne čine tim, već skup pojedinaca koji, gonjeni svojom sujetom, misle da su najbolji, pa igraju svako za sebe. Iako su dobri pojedinci bitni, još je bitniji sklad, organizacija, atmosfera. Vršimo obuke i pružamo psihološku pomoć, pravimo radionice, gde učimo ljude kako da sarađuju. U grupi od 560 ljudi, upravljanje, stvaranje grupe i komunikacija su najbitniji za sve. Tim je iznad svega, iznad pojedinca i ličnih sujeta. Tako smo uspostavili i saradnju sa Fakultetom organizacionih nauka (FON) u Beogradu, gde smo zajedno organizovali seminare o menadžmentu u zdravstvu. Svako od rukovodilaca je morao da pohađa kurs o menadžmentu, a kada su najviši rukovodioci prošli obuku, počeli smo da obučavamo i zaposlene sa manjim stepenom odgovornosti.

Kako koristite činjenicu da ste žena – žensku intuiciju, empatiju, u svom poslu rukovodioca?
Žene dominiraju u nižim oblastima zdravstva, a od pre nekoliko decenija i doktorice su brojnije od doktora. Ali, kada dođemo do mesta načelnika i rukovodilaca, situacija se rapidno menja: žene gotovo nestaju. Neke zbog brige za porodicu, neke jednostavno nisu ambiciozne. Naša je ideja da se žene više uključe u rukovodeće dužnosti. U okviru Transition Country Networka (TCN, Mreža zemalja u tranziciji) postoji grupa WTCN, gde „W“ stoji za „women“, tj. za žene. Naša savetovanja pokušaće da ubede žene da koriste svoju snagu, koja nije ništa manja od muške, samo je drugačija. Poneki put je i veća, jer žene imaju „meku moć“, koja je neophodna za rešavanje konflikata i pronalaženje mere.
Veoma sam srećna što mogu da kažem da smo tokom jula dobili sertifikate za uvođenje ISO standarda u Institut, što znači da su sada procedure jasno definisane, kao i dužnosti i „linija komande“. U stvaranju procedura učestvovali su naši najeminentniji lekari i sada se nadamo da će naš rad biti još efikasniji, jer imamo sistem kvaliteta, i više nismo haotični ni proizvoljni, čak ni greškom. Isto tako, moram da se pohvalim da sam za doprinos žene u medicini dobila nagradu Pericle d’Oro u Italiji, koja mi je uručena 23. jula. Nagradu dobija samo 10 ljudi godišnje, a ove godine nagradu je dobilo devet muškaraca i ja, jedina žena.