Sajberuvce: Tri razloga zbog kojih je oštećenje sluha tema o kojoj se radije „ćuti“

Svakog utorka, u saradnji sa portalom Sajberuvce, na našem portalu možete čitati tekst koji se bavi decom sa oštećenim sluhom, njihovim razvojem, edukacijom, zaštitom prava i uključivanjem u društvo. Prethodne tekstove pročitajte OVDE, a danas ćemo pričati o tome zašto se o ovoj temi radije ćuti…

Foto: Guliver/ Getty images

Kao uspešna strategija u komunikaciji sa decom oštećenog sluha, često se pominje proaktivno upoznavanje okruženja sa činjenicom da je pred njima Sajberuvce, a zatim i diskretno sugerisanje najboljih načina za komunikaciju sa detetom oštećenog sluha koje nosi slušna pomagala.

U teoriji, ovi saveti deluju logično i nadasve pragmatično – ipak, praksa govori drugačije. Praksa kaže da i odraslim osobama oštećenog sluha predstavlja izazov da nepoznatom, nakon „dobar dan“, kažu da nose aparate i objasne kako žele da se sa njima komunicira zarad lakšeg i boljeg razumevanja. Ako je već otvorena i proaktivna komunikacija rešenje, zbog čega se i odrasli oštećenog sluha uzdržavaju da uvek tako postupaju?

Evo tri onovna razloga zašto je oštećenje sluha tema o kojoj se radije „ćuti“, bar „na prvu loptu“:

#1 Postojanje predrasuda o deci oštećenog sluha, kao i o emotivnom stanju u kom se njihovi roditelji/staratelji nalaze. Iako sve otvorenije pominjanje teme oštećenja sluha kod dece u javnosti značajno doprinosi menjanju stavova na bolje, još uvek postoji prostor za delovanje.

Foto: Guliver/ Getty images

Za decu oštećenog sluha neupućeni mogu verovati da je sa njima nemoguće komunicirati, ili da nisu lepo vaspitana jer ne reaguju na ono što im je rečeno (?!), ili čak da su organičenih sposobnosti i inteligencijejer opet, ne slede verbalna uputstva i/ili ne daju odgovarajuće odgovore na postavljena pitanja .

Sa druge strane, o roditeljima se ponekad misli kao o osobama koje ne mogu biti srećne jer imaju dete sa razvojnom poteškoćom, kao i da je zato nepristojno sa njima o toj temi razgovarati. Istovremeno, predrasude postoje i na drugoj strani tj. roditelji dece oštećenog sluha ponekad „pretpostavljaju“ kako će okruženje reagovati na dete oštećenog sluha i kako će se odnositi prema njima kao roditeljima takvog  deteta.

Upravo ove negativne predstave i strah od odbacivanja mogu navesti roditelje da se povlače i trude da načinjanje teme oštećenja sluha svog deteta odlože za što je moguće kasniji momenat.

#2 Oštećenje sluha je nevidljiva poteškoća, jer je često nije moguće odmah primetiti kao na primer motorička oštećenja, oštećenja vida i tome slično. Iz istog razloga mnogo roditelja i ne pominje odmah zbog čega njihovo dete ne odgovara na ljubazne komentare prolaznika, ili na pitanja novih drugara u parku. Sve to je sasvim u redu ukoliko je druga osoba tu samo na neki trenutak, onda i nema mnogo smisla objašnjavati. Međutim, ukoliko je u pitanju dete i/ili roditelj deteta sa kojim se vaše dete baš lepo zaigralo u parku, možda bi bilo bolje nenametljivo pomenuti da Sajberuvce nosi aparate i da uči da razume i priča, kao i da je dobro obraćati mu se imenom, a zatim i kratkim i jasnim rečenicama da bi komunikacija bila bolja. Na taj način će se i drugoj strani umanjiti tenzija nastala nepoznavanjem situacije, a opušten i samouveren nastup roditelja Sajberuvceta će navesti i druge da se ponašaju u vezi sa tom činjenicom na isti način – sasvim normalno.

Ostale razloge za ćutanje o ovoj temi pročitajte OVDE.